Politički mrtvaci i žive reči Zorana Đinđića

Povezani članci

• BRANITI NEOBRANJIVO, ILI?
• Tajkunima koji u Srbiji drže stranke ne odgovara hapšenje Mladića
• PAARON VRTI ĐE BURGIJA NEĆE
• JEDAN OD ONIH ŽIVOTA
• DODIKOVA ISTRAGA POTURICA PO ANDRIĆU I NJEGOŠU
• Slavo Kukić o skupu SDA u Zetri: Fuj!

U promotivnom spotu Demokratske stranke vidimo i čujemo da Zoran Đinđić govori neke davno izgovorene rečenice u nekom prošlom vremenu, u drugom kontekstu, protiv neke sasvim druge vlasti i u ime neke sasvim druge opozicije. To je najteži zločin prema čoveku. Koristiti ga mrtvog u reklamne svrhe. Na kraju vidimo nepreglednu masu ljudi koji su odali poslednju počast Zoranu Đinđiću. Tu pozivaju sve te ljude da dođu i glasaju za davno preminulu DS..

Piše: Čedomir Petrović

U jednom selu na jugu Srbije, jednog dana umro je prirodnom smrću deda Stanimir u devedesetoj godini života. Umro je samo za svoje najbliže ukućane. Porodica je kako je znala i umela izvršila balsamovanje tela deda Stanimira. Za sve ostale on je i dalje bio živ i po običaju svakog dana po dva, tri sata sedeo je na stolici, naslonjenoj na malu, trošnu kuću dremajući sa svojim slamnatim šeširom na glavi. Komšije su znale da je star i bolestan i da već dugo ne može da govori. Poštar koji mu je donosio penziju, a koju je potpisivao kao ovlašćeno lice deda Stanimirov najstariji sin, mahnuo bi mu rukom u znak pozdrava. Toga dana, kao i svakog kada bi dolazio poštar morao se popeti na krov unuk koji je nosio dedino ime Stanimir. Sakrio bi se iza odžaka i povukao strunu za pecanje koja je bila vezana za ruku deda Stanimira. Na taj način bi deda Stanimir otpozdravio poštaru. Familija je živela siromašno i gubitak penzije deda Stanimira dovela bi ukućane na ivicu opstanka.

Jednoga dana morao je doći i tome kraj. Počela je kiša da pada, zaboravili su na deda Stanimira i on je počeo da se topi i smanjuje. Sahrana je obavljena. Bilo je celo selo. Bio je i poštar. Nije bilo više penzije, koju su primali pune dve godine i živeli mnogo bolje, nego kasnije.

Ne znam šta me je asociralo na ovu priču? Možda promotivni spot Demokratske stranke u kojem Zoran Đinđić govori neke davno izgovorene rečenice u nekom prošlom vremenu, u drugom kontekstu, protiv neke sasvim druge vlasti i u ime neke sasvim druge opozicije. To je najteži zločin prema čoveku. Koristiti ga mrtvog u reklamne svrhe. Na kraju vidimo nepreglednu masu ljudi koji su odali poslednju počast Zoranu Đinđiću. Tu pozivaju sve te ljude da dođu i glasaju za davno preminulu DS.

Šta bi dali da mogu pomoću strune da pokrenu Zoranovu ruku u znak pozdrava Srbiji? Da ga dovedu do govornice i pridrže. Da samo otvara usta, a da imitatori i trbuhozborci iz mraka govore. Da ga zloupotrebe po ko zna koji put za redom da im pomogne da pobede, pa da ga posle bace opet u grobnicu, do nekih sledećih izbora.

Da li neko zna kako su majka i sestra Zorana Đinđića? Da li neko iz stranke pita za njih? Kakav smo to proklet narod? Velika većina onih koji su se dokopali vlasti zahvaljujući članstvu u DS, posle ubistva Zorana Đinđića, kreću stranputicom. Kreću u kriminal i korupciju. U uništavanje svega onog dobrog što su mnogi uradili a ponajviše Zoran, dajući celog sebe i na kraju i svoj život. Da je danas Zoran živ, najbliži njegovom putu bio bi put Aleksandra Vučića.

Šta je učinila DS da se dozna pozadina ubistva njenog predsednika i premijera Srbije Zorana Đinđića. A mogli su. Imali su svu vlast. Imali su vremena. Zašto nisu? Da li postoji nešto više od mrzovolje? Kome je sve smetao Zoran? Mnogima. Ko je je želeo njegovo nestajanje? Mnogi. Ko je sve umešan u ubistvo? Mnogi. Ko je naredio ubistvo? Znamo … Pa recite! Ubiće nas … E, jebem ti onda i ovakav život i ovakve ljude.

Mali i loši glumci su najsrećniji kada umre glavni glumac. Zamena će biti slabija i onda će oni biti bolji. Kakva zabluda. Oni će uvek biti mali i loši. Predstava je dobra samo onda kada su svi dobri, posebno glavni glumac. Kao i uvek u Srbiji mora neko sa strane da se umeša da bi se došlo do istine. Ovoga puta Evropska unija traži otkrivanje političke pozadine ubistva. Mi smo odavno zaboravili istinu. Ogrezli smo u lažima. Istina je opasna i može ozbiljno da nas ugrozi. Istina i smrt u ovoj zemlji idu ruku pod ruku. Laž nam je bliža. Srasli smo s njom vekovima. Rađamo se, živimo i umiremo u laži. Sigurniji smo u lažima. Tu se osećamo kao svoj na svome. Ne damo laž za istinu.

Možda nas ova ekshumacija Zorana Đinđića u tv spotu Demokratske stranke približava početku otkrivanja političke pozadine ubistva Zorana Đinđića?

“Sva velika obećanja u ovoj zemlji do sada su bila izneverena, pa ipak mi smo večeras ovde. Zašto? Niko nikom u ovoj zemlji više ne veruje. Pa ipak, mi smo večeras ovde da bi od mnogih drugih koji nisu ovde tražili poverenje. S kojim pravom? Svi su digli ruke od ove zemlje, od Srbije. Zašto mi ne odustajemo”? (Zoran Đinđić 17. avgusta 1998. godine).

Posle skoro jedanaest godina ima onih koji ne odustaju od otkrivanja političke pozadine ubistva premijera dr Zorana Đinđića. Zašto ne odustajemo? Iz godine u godinu polako zaboravljam …

tekst  prenosimo sa prijateljskog portala e novine