Prećutani zločini: Masakri na Kosovu u proleće 1999.

Autor/ica 👤tačno.net 28.4.2013. u 14:28

Povezani članci

Krajem aprila, u proleće 1999. godine, na Kosovu su zabeleženi brojni masovni zločini koji su svojom brutalnošću šokirali svet. U malom kosovskom selu Meje, udaljenom nekoliko kilometara severozapadno od Đakovice, 27. aprila dogodio se masovni zločin nad albanskim civilima. Srpske snage u selo su izvršile upad, nakon čega su usledila masovna smaknuća oko 300 muškaraca između 14 i 60 godina starosti.

Neposredni povod za napad na selo bilo je ubistvo petorice srpskih policajaca na putu u blizini Meje. Događaj se zbio nedelju dana pre masakra i povezuje se sa ovim zločinom jer se smatra da se radilo o odmazdi.

Istraživači HRW-a za masakr su saznali dan kasnije, 28. aprila, kada su izbeglice sa Kosova ulazile u Albaniju preko prelaza Morina. Tokom narednih meseci istraživači su posetili mesto zločina a u izveštaju Po naređenju – Ratni zločini na Kosovu stoji: ,,Prema izjavama svedoka, u rano jutro 27. aprila, srpska specijalna policija i paravojne jedinice, zajedno s VJ, sistematski su proterivali sve kosovske Albance iz sela između Đakovice i Junika – oblasti u blizini granice sa Albanijom, koja je na albanskom poznata kao Reka e Keq. Počevši od šest časova, snage bezbednosti prisilno su proterivale stanovnike sledećih sela: Pacaj, Nivokaz, Dobraš, Šeremet, Jahoč, Ponašec, Račaj, Ramoč, Madanaj, i Orize. Svi svedoci iz ovih sela, uključujući i one iz drugih oblasti koji su tu izbegli prethodnih meseci, ispričali su istraživačima HRW-a da su jedinice VJ i specijalne policije opkolile sela, okupile stanovnike i proterale ih putem prema Đakovici, neke u traktorskim prikolicama, neke peške. Mnoga sela su sistematski spaljivana. Jedna osamnaestogodišnja žena iz Dobraša ispričala je istraživačima HRW-a:

Policija i vojska su došle i isterale nas napolje. Spalili su nam kuće. Imali su sprej i neki bacač plamena. Svi su napustili Dobraš i okolna sela. Uzeli su dvojicu ljudi iz Dobraša, Ibera Hasanija i Avdilja Avdiljija (Avdyl Avdyli) (obojica su imala četrdesetak godina). Policija nam je rekla da idemo dalje i onda smo čuli pucnjavu iz automatskog oružja.

Jedna žena od 36 godina izbegla je prema selu Meje i kada je tamo stigla čekali su je policajci i vojnici. Istraživačima HRW-a je rekla:

Kada smo stigli u Meju, Srbi su nas zaustavili; hteli su novac i nakit. Pretili su mojoj deci, čak i mojoj bebi. Imali su brade i nosili su maske. Uzeli su nam lančiće, prstenje, minđuše, lične karte, čak i naše torbe s odećom. Uzeli su sve. Bacili su našu odeću u žbunje. Obraćali su nam se grubo, a jednu ženu su ošamarili.

Istraumirano stanovništvo naterano je u konvoje ka izbeglištvu, dok su muškarci izdvojeni u stranu o odvojeni od porodica. Svedoci koji su videli odvođene muškaraca govorili su da su to činili policajci u plavim i zelenim maskiranim uniformama, često sa crvenom trakom na rukavu na kojoj se nalazi dvoglavi orao. Jedna devojka od 18 godina istraživačima HRW-a svedočila je o prizoru koji je videla:

Put je bio prekriven krvlju. S desne strane je bilo petnaest muškaraca. Izbrojala sam ih. Ležali su licem prema zemlji, krv je bila okolo, i nisu se pomerali.

Druga devojka svedočila je:

Dok smo hodali kroz Meju, videli smo na livadi oko 300 leševa na gomili, jedan preko drugog. Bila je to velika hrpa nabacanih leševa, nisu bili poređani nikakvim redom. Srbi nam nisu dali da ih gledamo; govorili su “Brže, brže, brže”…

Istraživač HRW-a je 15. juna u Meji je našao raspadnute posmrtne ostatke nekolicine muškaraca. Svi leševi bili su u poodmaklom stadijumu raspadanja. Kosti nekih leševa bile su slomljene, i izgledalo je kao da nijedan leš nije imao glavu.

Jedna četrdesetogodišnja žena dala je sledeći opis počinilaca zločina:

Srbi su nosili maskirne uniforme, crne maske, crne rukavice i imali su automatske puške. Videli su im se samo usta i oči. Imali su trake u bojama zastave Srbije. Nekima je glava bila pokrivena, nekima ne. Neki su imali poveze, ne sećam se boje. Neki su imali kratku kosu, neki dugu. Nosili su noževe u rukama: ravne noževe koji su bili zakrivljeni na vrhu, široke kao ruka, dugačke oko pola metra… Izgledali su jezivo. Srbi nisu vozili vojna vozila; vozili su automobile koje su ukrali na Kosovu.

Tih dana progon albanskog stanovništva nastavljao se u selima oko Đakovice. Jedno od njih, Korenica, napadnuto je krajem meseca i tom prilikom, prema novodima HRW-a, ubijeno je oko 13 muškaraca, a 120 ljudi iz ovoga kraja je oteto i u avgustu 1999. godine su se vodili kao nestali. Seljani su naknadno, po povratku u selo, našli ostatke trinaest muškaraca, od kojih su dvanaestorica bila spaljena. Događaj streljanja opisao je – onako kako je čuo iz priče – Tom Dedaj:

Srbi su ih postrojili na trećem spratu. Danielov stric je pregovarao s njima. Pitao je Srbe: “Zar niste i vi narod kao i mi? Zar niste ljudi? Zašto da nas ubijete?” Pomolio se i prekrstio se. Bajo je rekao: “Za vas je sada prekasno.” Naredio je ljudima da mu okrenu leđa i iz blizine pucao u njih iz automatske puške. Rekli su: “Jebem vam mater; prekasno je za vas.”

Treba napomenuti da za pomenute zločine još niko od neposrednih izvršilaca nije odgovarao, osim što se po komandnoj odgovornosti u Haškom tribunalu za ovaj zločin, između ostalih, sudilo u predmetu protiv Milana Milutinovića, Nikole Šainovića, Dragoljuba Ojdanića, Nebojše Pavkovića, Vladimira Lazarevića i Sretena Lukića.U presudi se kaže: ,,U Prištini, administrativnom centru Kosova, ponovila se šema proterivanja kosovskih Albanaca. Mnogi ljudi proterani su direktno iz svojih domova, dok su drugi pobegli u strahu od nasilja oko njih koje su uzrokovale snage SRJ i Srbije. Proterivanje iz Prištine izvršeno je na organizovani način, tako što su stotine kosovskih Albanaca usmerene prema železničkoj stanici i na prepune vozove koji su ih odvezli do makedonske granice.’’