ENG
Prolongirano vanredno stanje
Autor/ica
Povezani članci
Elem, vratimo se jednoj od Deset božjih zapovesti – Ne kradi! Lopovi s početka ovog teksta delom su je se pridržavali, a delom nisu. Gume su, da pojasnimo, mogli da prodaju, kače na svoj automobil ili štagod već, knjige su jedino mogli da čitaju ili ih poklanjaju). Objašnjenje se, možda, može pronaći i u jednom od popularnijih reklamnih spotova koji se vrte ovih dana na TV kanalima – mladi čovek rastuži se što je na poklon dobio knjige, ali se obraduje konzervama piva! Rešenje? Možda?!
Početkom februara ove godine magacin jedne velike beogradske izdavačke kuće, u kojem se nalazi skladišten značajan deo izdavačke produkcije tog preduzeća, obili su nepoznati počinioci. Nakon temeljnog popisa utvrđeno je da ne nedostaje nijedna knjiga, ali su nestale četiri automobilske zimske gume koje su se nalazile u magacinu.
“Iako nas raduje činjenica da su nam sve knjige na broju, ujedno smo se i razočarali kad smo shvatili da su našim pljačkašima bile vrednije četiri zimske gume od desetina hiljada knjiga koje smo tokom godina izdavali”, saopštili su “razočarani” zvaničnici ovog izdavačkog preduzeća, dodajući da je na odluku lopova “da svoje napore usmere ka odnošenju zimskih guma sigurno uticala vanredna situacija (*) koja je proglašena zbog loših vremenskih uslova”.
“Ipak – nastavlja se u ovom obraćanju javnosti – to nas je nateralo da se zapitamo: do kada će trajati vanredno stanje u našoj kulturi, obrazovanju i pismenosti? Jer, sneg će proći kao što je i došao, zimske gume biće zamenjene letnjim, ali činjenica da čak ni lopova ne zanimaju knjige koje mu stoje nadohvat ruke jeste simptom jednog prolongiranog vanrednog stanja, sa kojim smo se toliko srodili da nam deluje kao normalno. Slažemo se, knjiga je svetinja, ali nastavak te rečenice ne treba da bude – u svetinju se ne dira”…
Svetinja ili ne, “popularni sport” sa nekadašnjih beogradskih sajmova knjiga – krađa knjiga – odavno više nije masovna disciplina. Nikako zbog strože kontrole!
Krajem istog meseca, tačnije 28. i 29. februara, Narodna biblioteka Srbije (NBS) obeležila je 180 godina postojanja, sa sve novim upravnikom (o smeni prethodnog, Sretena Ugričića, čitaoci ovog portala znaju dovoljno), uz oglašavanje velikih zvona sa hrama Svetog Save, koji se nalazi odmah pored NBS i svojom težinom je pritiska – i fizički i prostorno i … Doduše, koliko je para u ovaj hram (rupu) ubačeno, sve od pre Drugog svetskog rata (i još uvek se ubacuje i nezna se dokle će), Srbija je, konačno, mogla da izgradi novu nacionalnu biblioteku – više puta. Ova zgrada NBS, naime, iako je reč o najstarijoj (i, tehnološki, najsavremenijoj) instutuciji kulture osnovanoj u Srbiji, em je ružna em nesigurna i već godinama se razmišlja o podizanju nove. A sve zbog činjenice da se kao misija ove institucije navodi da je ona “prvorazredni informacijski resurs i kulturni kapital ove zemlje”. Cvrc!
Elem, vratimo se jednoj od Deset božjih zapovesti – Ne kradi! Lopovi s početka ovog teksta delom su je se pridržavali, a delom nisu. Gume su, da pojasnimo, mogli da prodaju, kače na svoj automobil ili štagod već, knjige su jedino mogli da čitaju ili ih poklanjaju). Objašnjenje se, možda, može pronaći i u jednom od popularnijih reklamnih spotova koji se vrte ovih dana na TV kanalima – mladi čovek rastuži se što je na poklon dobio knjige, ali se obraduje konzervama piva! Rešenje? Možda?!
Poslužićemo se ovom prilikom i nekim podacima i istraživanjima koja se bave knjigom i čitanjem, koja su (doduše, retko) rađena i u Srbiji.
Najopsežnije istraživanje dosad urađeno je 2006. godine, upravo, za potrebe NBS. Po tom, “Istraživanju o tržištu knjiga u Srbiji” (septembar – oktobar 2006), čak 55 odsto ispitanika nije kupilo nijednu knjigu u poslednjih godinu dana, a za isto vreme, njih 57 odsto je pročitalo bar jednu. Među ispitanicima koji kupuju knjige, godišnji prosek je tek 8.6 komada, dok je ukupna učestalost skoro upola manja. Podaci da bi 54 odsto ispitanika kupilo više knjiga da su jeftinije, odnosno, da značajno više knjiga kupuju ispitanici sa većim primanjima, još jedno je, moguće rešenje.
E sad, po istom istraživanju, 47 odsto ispitanika kupuje knjige u knjižari, dok 15 odsto njih kupuje na sajmu ili u kiosku. Opet, najsvežiji podaci pokazuju da u Beogradu i Novom Sadu knjige kupuju i građani iz ostalih delova Srbije, gde uglavnom nema knjižara. U Nišu je tokom poslednje decenije zatvoreno više od 10, iako je istovremeno i otvoreno nekoliko knjižara iz lanaca Delfi, Vulkan i Evro-Giunti, a slično je i u Kragujevcu. U Užicu su “preživele” samo dve knjižare, u ostalim većim gradovima Srbije koji su uspeli da sačuvaju svoje književne oaze, pored knjiga prodaje se i kancelarijski materijal, udžbenici i školski pribor. I u istraživanju iz 2006. jedan od zaključaka bio je da se knjige značajno više kupuju u Beogradu.
Značajno više u Beogradu je i funkcionalno pismenih, ali i na isti način nepismenih ljudi. Ali, poslužimo se i ovim egzaktnim podacima. Prema poslednjem popisu iz 2002. godine (čiji su rezultati poznati), u Srbiji ima oko milion ljudi (više od 20 odsto populacije starije od 15 godina) bez osnovne škole. Zvanična statistika pokazuje i da ima oko 50 odsto odraslih koji su završili samo osnovnu školu, ali su funkcionalno nepismeni. Saberite to i dobićete 70 odsto populacije Srbije. Uh!
Završimo priču i činjenicom da, iako je reforma programa iz književnosti u osnovnoj školi počela pre desetak godina, sa ciljem da se, između ostalog, učenici podstaknu da što više čitaju, današnje generacije izlaze iz škole, a da na prste mogu nabrojati književna dela koja su pročitali u celini. Moćan “saveznik” đacima su takozvane skraćene verzije književnih dela, ali i internet koji nudi bezbroj sajtova sa prepričanom lektirom.
Stručnjaci ukazuju na to da je problem male čitanosti naročito izražen u srednjoj školi, gde se obrađuju književna dela u celini. Srednjoškolski program srpskog jezika i književnosti nije menjan 20 godina. “Mi ih učimo istoriji književnosti, a najčešće nemamo vremena da o knjigama kvalitetno razgovaramo”, žale se nastavnici po medijima. “Ako stalno govorimo da naša deca ne čitaju, a branimo školski program, čitanke i metodiku kojom radimo, pravdajući se društvom i roditeljima koji ne čitaju, onda tu definitivno nešto nije u redu”, dodaju oni. “Postojeći program anahron je i prilagođen ideološkoj matrici koja je postala dominantna početkom devedesetih. Dominira nacionalna književnost, a među piscima iz okolnih zemalja zadržan je jedino Krleža”, konkretniji su neki od nijih.
Procenjuje se, takođe, da u školskim bibliotekama u Srbiji ima oko milion i po knjiga, od čega je oko milion praktično neupotrebljiv. Veliki deo knjižnog fonda, pre svega lektire je dotrajao i treba da se zameni. Tu su i ideološke knjige iz vremena samoupravnog socijalizma kojima nije mesto u školskoj biblioteci, podaci su koji rastužuju.
I gde smo onda?
Vredi li pominjati da je usvajanje “zakona o izdavaštvu” zamrznuto, iako je nacrt napisan još 2001. godine. Koga to zanima?
Ili je, da se poslužimo rečima izdavača iz Čačka, Branka Kukića, “najveći problem u kulturi danas to što nema ljudi sa vizijom”.
A, možda će ih posle dolazećih izbora biti?!
Objašnjenje
* Vanredna situacija u Srbiji zbog obilnih snežnih padavina i niskih temperatura trajala je od 5. do 26. februara 2012.
Autor/ica
