ENG
Protokoli
Autor/ica
Povezani članci
Nisu „Protokoli“ usamljeni u nas. Imamo mi mnogo „tajnih planova“, „zelenih transverzala“, „krst na krst“ zavera, „albanskih lobija“, „pederskih lobija“ i „masonskih loža“. Objavljuju se polako i te knjige, čitaju se s ushićenjem, citiraju u razgovorima, postaju činjenice i utemeljenja. Pišu naši golovinski, prepisuju i dopisuju. A umemo mi i da ih koristimo kao „krunske dokaze“. Minule decenije to dokazuju.
Želeo je ruski car Nikolaj II pre nekih jedanaest decenija da započne reforme u tadašnjoj Rusiji. Ali Ohrana, tajna policija carske Rusije, to baš i nije želela. Nije im bilo u interesu. Zato je Ohrana krenula sa fabrikovanjem priče o tome da se u tim reformama krije zavera Židova. Da bi tu priču učinili utemeljenom i dostupnom tadašnjoj vladi angažovali su Matju Golovinskog, saradnika Ohrane iz Pariza, falsifikatora prognanog iz Carske Rusije. Tražili su od njega da smisli dokument koji će ocrniti Židove.
Matje je pronašao jedan pamflet, „Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskjea“, napisan 1864. od strane Morisa Žolija, tada nepoznatog, rano preminulog francuskog satiričara, protivnika Napoleona III. U tom pamfletu Moris je tvrdio da francuski car ima tajni plan da „sruši sve države i postane vrhovni gospodar“.
Matje je preuzeo veliki deo Žolijevog teksta i stvorio „Protokole“ – zbirku „zapisnika“ sa „tajnih sastanaka sionskih mudraca“ navodno nastalih na Prvom cionističkom kongresu 1897. u Bazelu. Taj dokument je prebačen u Moskvu i publikovan 1905. kao dodatak knjige Sergija Nilusa „Veliko u malom, ili Antihrist… posmatran kao skora politička budućnost“.
Napad na cara, koji je tada krenuo u Rusiji, zaustavljen je posle vladine istrage o nastanku „Protokola“ u kojoj je nedvosmisleno dokazano da je reč o plagijatu čiji je autor Matje Golovinski.
Ali, „Protokole“ iz Rusije u Nemačku odnosi 1918. Ravel Alfred Rozenberg, kasnije jedan od Hitlerovih saradnika. Hitler je bio oduševljen ovim „dokumentom“ i koristio ga u pisanju svog „Majn kampfa“, ali i kao „krunski dokaz“ za Holokaust i „konačno rešenje“ židovskog pitanja.
I tako su u svet krenuli „Protokoli“, „planovi židovskih vođa o preuzimanju sveta“, smišljeni kao antisemitska propaganda za račun Ohrane, nadilazeći i najveće ambicije njihovih tvoraca.
Danas, posle mnogo miliona naštampanih primeraka, legalnih i ilegalnih, na skoro svim jezicima sveta, „Protokoli sionskih mudraca“ su štivo koje se i dalje štampa, s ushićenjem čita, u koje se veruje i na osnovu koga se grade stavovi o Židovima koji imaju tajni plan o vladanju nad celim svetom. Oni su postali Biblija različitih neonacističkih pokreta u svetu, ali i uporište mnogih pojedinačnih stavova „običnih“ ljudi. O njima se više i ne polemiše, oni se iznose kao činjenice, kao dokazi, svugde, od Facebook-a do akademija nauka.
Uzalud je, u desetinama sudskih procesa širom sveta, iznova i iznova dokazivana ova prevara, dokumentovano i nepobitno, ovaj dokument i dalje ostaje jedan od najvećih falsifikata u istoriji. Ali, on nije samo falsifikat. On je mnogo više. On je dokaz kako se može manipulisati masama, kako se unutrašnji neuspesi mogu opravdati zaverama spolja, kako se mržnja može podsticati, ali i dokaz da se argumenti ne moraju priznavati, koliko god bili vidljivi.
Nebrojeno puta sam od različitih ljudi, i onih bliskih, pametnih, „učenih“, dobronamernih, slušao o „Protokolima“ i njihovim značenjima. Nebrojeno puta sam svedočio tome kako utiču na stavove ljudi prema Židovima. Nebrojeno puta sam se uverio kako „zavera“ postaje osnov predrasuda, netrpeljivosti, diskriminacije i mržnje.
Nisu „Protokoli“ usamljeni u nas. Imamo mi mnogo „tajnih planova“, „zelenih transverzala“, „krst na krst“ zavera, „albanskih lobija“, „pederskih lobija“ i „masonskih loža“. Objavljuju se polako i te knjige, čitaju se s ushićenjem, citiraju u razgovorima, postaju činjenice i utemeljenja. Pišu naši golovinski, prepisuju i dopisuju.
A umemo mi i da ih koristimo kao „krunske dokaze“. Minule decenije to dokazuju.
Autor/ica
