Policija je nivo bezbednosti podigla na najviši, prvi nivo, a poznat je i program posete, kao i teme koje će dominirati u razgovorima sa zvaničnicima Srbije.
Beograd je, kao i prilikom ranijih poseta visokih svetskih zvaničnika, osvanuo sa manje vozila, ali više policajaca, tačnije 4000 pripadnika koji brinu da dolazak ruskog premijera prođe bez ikakvih problema.
Ruta i satnica kretanja Vladimira Putina, strogo su čuvana tajna. Ono što se zna je da ga u 11 sati i 20 minuta, ispred Palate Srbija na Novom Beogradu, dočekuje predsenik Srbije Boris Tadić.
Spektar tema je širok, ali se veruje da će dominirati ekonomsko prisustvo Rusije u Srbiji.
Takođe, trebalo bi da bude potpisano više među-državnih sporazuma, među kojima o naučno-tehničkoj i saradnji u oblasti turizma, ali još nema potvrde da bi Tadić i Putin, mogli da ozvaniče i najavljenu deklaraciju o strateškim odnosima dveju zemalja.
U samom vrhu ekonomskih tema biće gasovod Južni tok. Putin je u Ljubljani, iz koje dolazi u srpsku prestonicu, nakon razgovra sa premijerom Borutom Pahorom, potvrdio da će taj gasovod biti realizovan i istakao da će od njega koristi imati sve evropske države.
Putin je rekao da, iako Rusija trenutno razmatra “različite verzije” izgradnje gasovoda, “ništa ih neće sprečiti da izvedu projekat Južni tok”.
I direktor srpskog državnog preduzeća “Srbijagas” Dušan Bajatović, izjavio je da će gasovod Južni tok sigurno biti izgrađen i da nisu tačni navodi pojedinih medija da će Rusi od njega odustati.
Srbija u ambivalentnom odnosu
Nedeljama uoči Putinovog dolaska, spekulisalo se da bi ruski državnik svojim domaćinima mogao da uputi poruku da Srbija ne treba da uđe u NATO.
Ako to i bude tema, mala je verovatnoća da će u tome uspeti, ocenio je u razgovoru za Radio Slobodna Evropa Marko Papić, analitičar američke agencije za strateška istraživanja STRATFOR.
„U ovom trenutku, međutim, to nije pitanje koje reflektuje polarizaciju tipa Rusija protiv Sjedinjenih Država ili Rusija protiv Evrope, pošto takva polarizacija i ne postoji. To je pre refleks lokalne političke scene i podela u Srbiji. I bez Putinovog političkog pritiska, o ideji ulaska u NATO u Srbiji se još uvek ne može racionalno, hladne glave, diskutovati, iako je aktuelna vlada emitovala neke signale da bi bila spremna da se pozabavi tom idejom.“, kaže Papić.
RFE: Da li je srpska politika hronične ambivalencije, istovremenog flertovanja i sa Zapadom i sa Rusijom, na duži rok održiva ili neodrživa?
Papić: Na duži rok ambivalentna politika Srbije ne može uspeti. Srbija debatu o članstvu u NATO, odnosno statusu neutralnosti vodi na terenu emocija i strasti i ona ima ograničenu, pre svega, unutrašnje-političku upotrebnu vrednost, ali ne i validnost dugoročne strateške projekcije.
Geopolitički gledano, ako se ovakva debata perpetuira, Srbija će ostati izolovana, efektivno okružena NATO-m, tako da na kraju neće ni imati drugi izbor nego da u taj savez uđe. Osim toga, u Srbiji se ne uviđa činjenica da je vremenom NATO postao mnogo manje koherentna celina. Drugim rečima, NATO savez nije više tako robustan kao nekada, tako da argument da bi članstvo u Alijansi bilo u suprotnosti sa srpskim nacionalnim interesima naprosto ne stoji. Štaviše, ako pogledate zemlje-članice Alijanse, videćete da mnoge od njih imaju i te kako različite nacionalne bezbednosne interese. U tom smislu, Beograd pitanju članstva u NATO-u treba da pristupi iz ugla sopstvenog brendinga. Zato što su NATO I EU prosto standardi koji se usvajaju na putu privlačenja stranih investicija u zemlju. Dakle, Alijansa sada ne bi trebalo da Srbiji predstavlja onaj teret koji je to predstavljala devedesetih godina.
To je danas zaista samo brend i ništa više od toga. A pitanje brendinga svodi se, u suštini, na vrlo prostu stvar. Investitori iz Amerike ili Evrope – hajde da budemo krajnje otvoreni – i ne znaju gde se Srbija nalazi. Kada treba da odluče da li da pokrenu biznis u toj zemlji, oni će potražiti samo par informacija – da li je ona članica Evropske unije i NATO-a. Ako nije ni u jednoj ni u drugoj organizaciji – njihov rezon je da je zemlja nestabilna. Još jedna stvar se u ovom kontekstu zapaža. Naime, srpska debata o biti ili ne biti u NATO-u dignuta je na takav pijedestal koji nigde drugde ne postoji, pa se tako dobijaju dve smrtno suprotstavljene, a obe netačne, opcije.
Jedna glasi – ako se pridružimo NATO-u konačno postajemo deo Zapada, što nećemo biti ako se ne učlanimo, a druga, pak, kaže – ako uđemo u NATO izdaćemo svoje nacionalne korene. Dakle, Srbija je verovatno jedina preostala zemlja na planeti koja iskazuje takvo strahopoštovanje, ukazuje takav značaj NATO-u. Ako, pak. pogledate kako stvari sa Alijansom stvarno stoje, posebno u svetlu aktuelne intervencije u Libiji, videćete koliko nejedinstva ima u njenim redovima i koliko puko članstvo u njoj malo znači kad je u pitanju definisanje vitalnih nacionalnih interesa njenih članica.
