RASIPNIČKA I BAHATA VLADA KOSOVSKA
Iz hapsane se ne može zekat davati

Dr Sc. Husnija Bitić
Autor 14.11.2017. u 10:43

Izdvajamo

  • Ova grupa pre par dana je osuđena. Njih sedmorica su osuđeni na doživotni zatvor. Trinaestorica na po 40 godina
  • jedan na 18
  • dvojica na po 14
  • dvojica po 13 godina. Naravno njihove porodice to ne prihvataju, pre dva tri dana protestovali su na ulicama Prištine. Pred njih je izašao premijer Haradinaj, koji im je obećao međunarodnu istragu za ovaj događaj. Nije nam jasno kako će on obezbediti međunarodnu istragu, kada nema nikakve ingerencije preko kosovskih granica, ali pred masom se pokazao kao moćan čovek, a to mu je i bio jedini cilj. Dan kasnije porodice osuđenih gospodin Haradinaj prima u svoj kabinet, gde im je obećao i finasijsku podršku. Nakon dva dana štampa obaveštava čitaoce da je obećanje održano, Vlada Kosova izdvaja 290.000 eura za porodice osuđenih.

Povezani članci

RASIPNIČKA I BAHATA VLADA KOSOVSKA <br />Iz hapsane se ne može zekat davati

Foto: kosovapress.com

Postoji jedna stara narodna izreka: iz hapsane ne možeš zekat davati (iz zatvora ne možeš milostinje davati). Kosovska vlada upravo tako se ponaša. Kosovo je jedina zemlja na Balkanu koja je u potpunoj izolaciji, jedino njeni građani ne mogu putovati bez viza, jedna trećina stanovništa živi u siromaštvu. Dnevna kupovna moć za 30% njenih žitelja je 1,42 eura, odnosno za 7,9% stanovništva svega 1,32, a na drugoj strani vlada se rasipnički ponaša.

Pre par dana, vlada Kosova, koju predvodi Ramush Haradinaj, odlučila je da izdvaji 290.000 eura na ime pomoći porodicama osuđenih u tkz “Kumanovskom slučaju“. Nakon toga, donosi odluku da se izdvajaju novčana sredstva u iznosu od 300.000 eura za poslanike (delegate Skupštine SAP Kosovo), koji su progasili Repubiku u godini 1990. g.

demonstracije u pristini

                          Demonstracije u Prištini 1981.                                           

tenkovi jna na kosovu

Tenkovi JNA na Kosovu 1981.

Ako malo analiziramo gde i zašto se potroši toliki novac, ja bih rekao ogromna cifra iz kosovskog budžeta, videt ćemo, da najblaže rečeno je bačena u vetar. Kosovski budžet iznosi dve milijarde eura godišnje, a da se od toga izdvaja 600.000 za nagrade onima koji ništa dobro nisu doprineli, čak šta više samo štetili, i davati ogromne novce za neke probisvet, to je rasipništvo a ne domaćinsko poslovanje.

Da vidimo šta su radili delegati skupštine SAP Kosova, za šta treba da dobijaju nagradu

Po dolasku Slobodana Miloševića na vlast u Srbiji, Jugoslavija je počela da se ruši ubrzanim koracima. Milošević je počeo kopati temelje države, tražio da se menja Ustav po svaku cenu, a to znači rušenje države iz temelja. Počelo je sa tvrdnjom, kako Srbija nije ravnopravna sa ostalim republikama. Zbog toga što u Srbiji postoje i dve autonmone pokrajine, a koje su u isto vreme direktno povezane sa saveznim organima, ona ne može da vrši svoja ovlaštenja na celoj teritoriji. Treba po svaku cenu ovlašćenja pokrajina sužavati, tako da Srbija dobija veća ovlaštenja, jer time pokrajine ne gube ništa. Srbija ili će biti ravnopravna sa ostalim republikama ili neće uopšte postojati.

Ohrabreni nacionalisti, koji su do tada bili u senci, dobili su krila, počelo je sa mitinzima po Srbiji, Vojvodini u Crnoj Gori, s parolama: “Oj Srbijo iz tri dela uskoro ćeš biti cela. Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala, nije mala nije mala tri put ratovala, ako bude sreće ona opet će“.

Ovakvu šarenu lažu da Srbija dobija a pokrajine ne gube, niko iole pametan nije mogao da “svari“. Ne može se nešto dobiti iz ničega. Ne može jedan da dobija a da drugi ne daje. Tako nešto može se samo silom. Jadan dobija od drugog, tako što će primeniti silu, uzimanjem ne pitajući drugog, ne davanjem nego otimanjem. Pod ovakvim nenormalnim okolnostima počela je kampanja ustavnih promena.

Vodila se duga diskusija o predstojećim promenama u društvu, išli su aktivisti na teren da objašnjavaju narodu značaj promena. Na mnogim skupovima širom Kosova se diskutovalo o ustavnim promenama putem ustavnih amandmana, ali ni u jednom mestu gde su većinu činili Albanci, promene nisu prihvaćene. Vršen je veliki pritisak na delegate Skupštine Kosova. Više puta su pozvani na razgovor, gde su radnici Službe državne bezbednosti pokušale da njih ubede da glasaju za promene. U Suvoj Reci, dva tri dana pre zasedanja Skupštine, pozvani su delegati sa tog području u kancelariju predsednika opštine. Njima su davane instrukcije, kako da glasaju. Avdi Berisha, jedan od delegata im je odgovorio: “Možete me zatvoriti danas, ili pre nego što budem krenuo za Prištinu, ili u povratku, kako hoćete i gde hoćete, ja ću glasati protiv. Izborna baza na to me obavezuje, ja neću glasati protiv volje onih koji su me birali.”

U znak neslaganja sa ustavnim promenama, rudari Trepče počeli su štrajk glađu. Zatvorili su se u jamu 1000 metara ispod površine zemlje. Pored zahteva, da se ne usvoje Amandmani za promenu ustava, tražili su i ostavke trojice partijskih lidera, Alije Šukrije, člana Predsedništva CK SKJ, Rahmana Morine sekretara Pokrajinskog Komiteta SKK i Sekretara Opštinskog Komiteta SK, Husamedina Azemija. Ostavke su sva trojica dali, ali po izlasku rudara iz jame, Šukrija i Morina se opišmanili, povukli ostavke.

gazimestan

                            Slobodan Milošević govori na Gazimestanu

Dođe i dan zasedanja, 23. mart 1989. godine. Na Kosovu je ranije već bilo proglašeno vanredno stanje, bilo je mnogo policijskih i vojnih snaga na ulicama gradova i naselja. Vojni avioni su nekoliko puta preletili skupštinsko zdanje, valjda u znaku upozorenja, pazite šta radite, ali zasedanje se moralo održati. Pored delegata u skupštinskoj sali bilo je i mnogo zvanica, ljudi od uticaja su pozvani za tu svečanu sednicu. Učesnici tog skupa kažu da je najviše gostiju bilo iz Dražvne bezbednosti. Predsednik Skupštine Vukašin Jokanović, kada je objavio dnevni red, pored Amandmana koji su bili na javnoj diskusiji uvrstio je i Amandman XLVII koji ukida autonomiju u potpunosti. Taj Amandman glasi: “Ako Skupštine Autonomnih Pokrajina ne daju saglasnost na promene Ustava Srbije, Skupština Socijalističke Republike Srbije, nakon isteka šest meseci doneće Ustav i bez njihove saglasnosti“.

Posle kraće diskusije, Amandamani su stavljeni na glasanje. Na pitanje predsednika ko je “ZA“, ruke su podigli delegati ne Albanci i neko od “uljeza“, pozvanih gostiju. Sutradan u štampi je objavljena podignuta ruka, Mehmeta Ajetija, direktora Okružnog zatvora u Kosovskoj Mitrovici, koji nije bio delegat. Na pitanja ko je protiv, tj. za “NE“, podignuto je nažalost samo 12 ruku. Jeste, samo 12 delegata Albanaca je imalo hrabrosti da kažu “NE“ tiraniji, ostali su ćutali kao ribe. U Zapisniku je konstovano, da su većinom glasova, usvojeni predloženi Ustavni Amandmani, a nisu brojani glasovi, koliko je bilo “ZA“, koliko “NE“, niti koliko je bilo uzdržanih. Ovde je pre svega bio jedan čisti falsifikat, nikako odlučivanje na regularan propisani način. Međutim, na mnogobrojnim mestima kasnije je govoreno o tim regularnostima, ali to je već post festum.

Zakonom je bilo propisano da, nema valjane odluke o ustavnim promenama ukoliko se odluka ne izglasa sa  2/3 (dve trećine), glasova od ukupnog broja delegata. Jokanović je brojio samo glasove protiv, a njih je bilo 12. Ali nije bilo 2/3 glasova “ZA”. Skupština Kosova bila je sastavljena od pet veća, kao i sve druge Skupštine republika i Vojvodine. Imala je preko 180 delagata, to znači za valjanu odluku trebao je biti najmanje 121 delegat.

Delegati Albanci, kukavički su se ponašali u odsutnom trenutku

Da su su delegati, Albanci, Skupštine SAP-a Kosova, držali uputstava koje su dobili od svoje baze, da glasaju protiv, kada bi se podiglo više od 100 ruku protiv, predsednik, Jokanović ne bi mogao da falsifikuje odluku. Neko bi trebao da kaže: polako, polako druže, nije tako, evo više od 100 ruku je protiv. Delegati Albanci su se, kukavički ponašali u danom trenutku, oni i nose najveću krivicu za gubitak autonomije. Trebalo je da, dobro razmisle kada su prihvatili uloge delegata. Trebalo je da znaju da će se suočiti sa raznoraznim političkim pritiscima za vreme njihovog mandata, i da sve to hrabro izdrže. Za ovu izdaju, tadašnji delegati treba da snose konsekvence, a ne da ih se nagrađuje.

Posle toga su uvideli njihovo kukavičko ponašanje, i kada su videli da se onima koji su glasali protiv, ništa loše nije dogodilo, pokušali su da isprave raniju grešku, ali nisu uspeli u potpunosti. Bio je u pravu, poznati crnogorski sociolog i pravnik Valtazar Bogošić, u svoje vreme je rekao: Što se grbavo rodi vreme ne može da ispravi. U međuvremenu je izabran novi predsednik skupštine, koji nije hteo da saziva skupštinu. Kada su albanski delegati hteli da se i bez njegovog saziva okupljaju, on stavlja katanac na vrata. Tako da su se delegati Albanci okupili ispred vrata u dvorištu i doneli dve odluke. Odluku kojom se stavlja van snage oduka od 23. marta i Rezluciju kojom se Kosovo proglašava posebnom federalnom jedinicom u okviru Jugslavije odnosno konfederacije, jer se nije znalo kako će se stvari dalje odvijati. Ako Jugoslavija ostaje kao federacija, Kosovo ostaje u njenom sastavu ali kao posebna jedinica-republika. Ako bude konfederacija, Kosovo će biti deo konfederacije, te ako se Jugoslavija raspadne, Kosovo će biti nezavisna država.

Dakle, ništa posebno nisu učinili ti delegati, ispred zgrade skupštine. Oni su radili svoj redovan posao za koji su i izabrani. Za to vreme dok su oni većali ispred zgrade, neko drugi je takođe na drugom mestu radio svoj posao, npr. kopao rudu u rudniku Trepči, radio na proizvodnoj traci u fabrici, učitelji, nastavnici i profesori držali su nastavu pod najtežim uslovima a neko je kopao kukuruz. Svako na svom radnom zadatku, pa zašto onda da se nagrađuju kukavički delegati?

Druga rasipnička, bezrazložna i nakaradna odluka vlade Kosova je, izdvajanje 290.000 eura za porodice osuđenih iz tkz. “Kumanovskog slučaja”.

Grupa od 40-tak Albanaca, skoro svi sa Kosova, dana 9. i 10. maja 2015. g. vodila je pravi rat s makedonskom policijom u Kumanovu. Tom prilikom je poginulo osam policajaca i 10 njih, sa druge strane, ukupno je palo 18 ljudskih života. Kažem sa druge strane, jer još ne znamo kako da ih nazovemo. Oni su zvanično osumnjičeni i optuženi kao i nepravnosnažno osuđeni za terorizam. Njihove porodice kažu da su oni borci za slobodu. Neko ih naziva probisvetima i prevarantima, uglavnom lica sa kriminalnim dosijeima. Kada presuda postane na pravnoj snazi znat ćemo kako da ih pravim imenom zovemo.

Ova grupa pre par dana je osuđena. Njih sedmorica su osuđeni na doživotni zatvor. Trinaestorica na po 40 godina;  jedan na 18; dvojica na po 14; dvojica po 13 godina. Naravno njihove porodice to ne prihvataju, pre dva tri dana protestovali su na ulicama Prištine. Pred njih je izašao premijer Haradinaj, koji im je obećao međunarodnu istragu za ovaj događaj. Nije nam jasno kako će on obezbediti međunarodnu istragu, kada nema nikakve ingerencije preko kosovskih granica, ali pred masom se pokazao kao moćan čovek, a to mu je i bio jedini cilj. Dan kasnije porodice osuđenih gospodin Haradinaj prima u svoj kabinet, gde im je obećao i finasijsku podršku. Nakon dva dana štampa obaveštava čitaoce da je obećanje održano, Vlada Kosova izdvaja 290.000 eura za porodice osuđenih.

Na ovakav način gospodin Haradinaj pored finansijske neoprostive greške čini ogromnu štetu Kosovu u političkom planu. Zašto davati finansijsku pomoć onima koji su otišli da ratuju u drugu državu, da podrivaju političko uređenje jedne susedne prijateljske države? Neko će, sasvim opravdano posumnjati da ta oružana banda nije svojom glavom odlučila da ide tamo da ratuje. Kada se ima u vidu, da su organizacije i udruženja koja su proizašla iz rata na Kosovu, organizovale pogreb onih koji su pali u “Kumanovskom ratu“, te su na veličanstven način sahranjeni sa nacionalnom zastavom, to dobija još veći značaj. A sada i vlada odvaja i finansijska sredstva, šta to znači? Može li, da se sve to prihvati za normalno? Ja bih rekao ne! A šta će pomisliti međunarodna javnost?

Pre dva dan pompezno je najavljena poseta makedonskog premijera Kosovu, nećemo se čuditi i ako dođe do anuliranja ove posete, jer to bi bio adekvatan odgovor kosovskoj vladi.

Postoji jedna stara narodna izreka: Iz hapsane ne možeš zekat davati. Ramush Haradinaj pokušava da dokaže da može i to. Narod Kosova se grca u nemaštini, izolaciji i problemima, a on kapom i šakom deli drugima nagrade finansijske pomoći.

Dr Sc. Husnija Bitić
Autor 14.11.2017. u 10:43