Ratovi pisma

Povezani članci

• Hrvatski militanti igraju se rata
• Ante J. Biuk: Pismo prijatelju u jedno ratno, nedjeljno jutro
• VREMENSKA PROGNOZA: OTVORITE KIŠOBRANE, DOLAZI GODZILLA!
• Evropska unija na Haškom sudu
• Leksik linča
• Hrvatski sabor je velikosrpsko sijelo

Na pravoslavnoj crkvi u Dubrovniku jutros su osvanula iscrtana ustaška obeležja, kao i brojni grafiti mržnje, među kojima i “Srbe na vrbe”, javili su hrvatski mediji.

Na ulazu u grad prošle noći je ispisan i grafit “Stop ćirilici u Vukovaru. (FoNet. 03.092013.)

Danilo Kiš je negde napisao da mu je teško pisati ukoliko se oslanja samo na fiktivne događaje jer pozivanje na razna dokumenta, istorijske podatke i slične “činjenice” daje  osećaj vezanosti za stvarnost. Naravno da ta stvarnost može biti postavljena i u fiktivni kontekst, kao što su to radili Borhes ili Umberto Eko, pa se može pozivati i na lažne spise, datume, izmišljene događaje… Može se čak pozivati i na fiktivne enciklopedije – kao Borhes koji u svom enciklopedijskom maniru deli ljude na one koji kada ih gledamo kroz dvogled izgledaju u daljini kao muve i one koji izgledaju kao buve.

Gledam ja juče na “Dnevnik”-u kako razjarena rulja u Vukovaru skida table sa latinično-ćiriličnim nazivima javnih ustanova, trgova, ulica i sl., pa se pitam: ljudi dokle?  Kome smeta ćirilica? Jesu to opet neke “vantazije” koje vode u sukobe ili je pak mržnja u Vukovaru spram srpskog (ćiriličnog) pisma toliko jaka? Samo su neka od pitanja koja su me izbombardovala iz moje o-rat-opečene svesti. Al’ opet nešto razmišljam: Vukovar… Tamo nije bilo neoštećene kuće, maltene  ceo grad  je srušen … A ko je to uradio? Ko je ubijao civile i ratne zarobljenike? Pa srpska(jugoslovenska)  vojska i dobrovoljci, plus horde pljačkaša, ubica i ostalih poremećenih asocijalnih elemenata. Užasna su ovakva banalna poopštavanja stvari i stvarnosti, ali, ruku na srce, neko je tamo po Vukovaru pravio nepodopštine – blago rečeno. Za svakog “pravog” Hrvata sve je jasno kao dan: palili, rušili, ubijali, silovali  su Srbi koji, by the way, pišu ćirilicom i zato su table i sa ćiriličnim pismom za ove pravo-Hrvate naprosto  nezamislive u “samo-njihovom” gradu, te su odlučili da te iste table “obesmisle” čekićima… Pored Vukovara, kako vidimo iz gore navedenih vesti, protiv ćirilice  se uskopistila i “najstarija srpska luka” (V. Šešelj) koju jugoslovenska armija umalo nije učinila “još lepšom i starijom” (jedan od legendarnih novijih srpskih vojskovođa) – sve u svemu grad Dubrovnik. A u Dubrovniku se nekada davno pisalo ćirilicom i ondašnji Dubrovčani sa tim nisu imali nikakav problem, pa čak su ćirilicu smatrali svojim pismom, a ne samo autentično srpskim. Al’ eto stvari i istorijske (povijesne) okolnosti su se promenile, pa je danas za svakog “poštenog” Hrvata ćirilica čist srpsko-četničko-zločinački proizvod koji latinični narod (Hrvati) nikada neće više koristiti, to jeste neće se dati prisiliti da piše tim užasnim pismom. Rat između Srba i Hrvata stoga možemo nazvati i rat pis(a)ma koji se, kako znamo, nije svodio samo na lingvističke rasprave ili pak povišeni ton u korespodenciji. Znamo da je ovaj rat odneo mnogo ljudskih života i da je novija istorija srpsko-hrvatskih odnosa u dobrom delu napisana krvlju – ćiriličnom ili latiničnom, svejedno. Dobro, znam, zločinci su pojedinci koji su osramotili svoj narod i ne možemo govoriti u ovako  opštim kategorijama (zločinci imaju imena) jer  spočitavanje “opšte krivice” jednom narodu nije moguće – a i nemoralno je –  pa čak i sa pravnog stanovišta je besmisleno. Zločin se može desiti jednom narodu (kao objektu), u smislu da je taj narod određen, od nekih zlih pojedinaca, da nestane ili se smanji na “razumnu” meru, ali ne može se suditi celom narodu za zločine (kao subjektu) već samo tim zlim pojedincima. U narodu, kao takvom, može se samo probuditi revolt koji opet može prouzrokvati “spontane” reakcije tipa lupanja table gde je ime neke ustanove ili ulice ispisano i na ćirilici. Ipak je narod manje-više prevaziđena kategorija, to više pripada onim romantičarsko-nacionalističkim vremenima, danas mi govorimo o građankama&građanima, a samim tim o pojedincima-subjektima. Zato rat između građana Srbije i građana Hrvatke se može i nazvati građanskim ratom mada ova formulacija nije popularna kod građana Hrvatske jer ispada da nije bilo “spoljašne” agresije… A “Oluja” i “Bljesak” su bile samo “nepogode” koje su unutrašnja stvar države Hrvatke te bi, ovom logikom, ipak se moglo govoriti i o građanskom ratu.

Ne tako davno, današnji prvi potpredsednik vlade i ko-zna-šta-još  – Aca Vučić je zajedno sa današnjim predsednikom države Srbije – Tomom Nikolićem, prelepljivao table sa natpisom Bulevar Zorana Đinđića sa papirnim tablama na kojima je pisalo Bulevar Ratka Mladića. Ali ne zbog toga što su table bile ispisane latiničnim pismom nego zbog istorijsko-idolatrijskih potreba da se bulevar  nazove imenom “autentičnog srpskog junaka”, a ne ”izdajnikom” roda svog – tako su barem tada radikalni Toma i Aca tumačili svoj podvig. Danas ova dvojica visokih državnih zvaničnika ne vole da im se ova epizoda spočitava kao njihova, šta više sa gnušanjem odbacuje “pogrešne interpretacije” njihovog delovanja koji su, po svemu sudeći, “izvađeni iz pravog konteksta”. Mislim da jedan od navedenih ima i stan na bulevaru Zorana Đinđića, ali i to je verovatno samo glasina ili moja zlonamerna konstrukcija.

E sad, što ja sve ovo vama napriča? Ne znam… Možda Branko Miljković zna:

treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke
i pretvorite me u kamen