Sa reči na dela i obrnuto

Povezani članci

• SNAGA ŽENSKE SAVREMENE PLESNE SCENE
• Velika poruka muftije Smajkića: Moramo „postati“ onaj „drugi“, razmišljati sa stajališta onog „drugog“
• SVETSKI DAN IGRE 2019: TERPSIHORA ZA MILANA RUSA
• Marinko Čulić: Operacija Stepinac
• Matvejević: Riječ o “krizi”
• Gospodine niži od “nikog i ništa”

Iako u suštini čini skup finih želja, „Dela, ne reč“ nije ništa drugo do još jedna reciklaža nekadašnjih programskih rešenja demokrata u cilju daljeg razvlačenja socijaldemokratskog čaršava. Odsustvo vizije i preciznih mera su ono što ovaj program čini više političkim panfletom nego ozbiljnim programom. Kritikovati režim naprednjaka jeste posao opozicije. Takođe, modeli za unutarstranačku borbu i raskusurivanje sa neistomišljenicima su raznovrsni i ovo bi mogao biti jedan od njih. Međutim, sve to ne donosi hleb u ruke prosečnom građaninu i građanki Srbije. Program bi ipak trebao da bude skup jasno definisanih problema sa preciznim merama za njihovo rešavanje.

Nakon programa Borka Stefanovića u eteru Demokratske stranke našao se još jedan program. Ovoga puta radi se o tekstu „Dela, ne reč“, Baneta Kuzmanovića i Vladimira Todorića, visokih funkcionera nekadašnjeg stožera demokratske opozicije. Iako predstavlja skup finih želja, ovaj program se ni po čemu posebno ne izdvaja od dosadašnjih programskih rešenja Demokratske stranke. Ipak, ono što ga izdvaja jesu nejasna vizija, odsustvo jasnih mera i rešenja za strukturne probleme privrede Srbije.

Polazna tačka u pisanju programa je, kako navode autori, bila „emocija“ prosečnog građanina „kome je preko glave političke oligarhije, praznih obećanja i velikih laži kojima ih današnji režim zatrpava do mere da ne mogu da dišu“. Ipak, dosta onoga što direktno utiče na standard i život današnjeg prosečnog građanina, kao i onih iznad proseka, se desilo upravo u vreme kohabitacije, a kasnije i vladavine stranke iz koje autori programa dolaze. Baš u tom periodu ništa kapitalno nije urađeno po pitanju monetarnog modela, reforme penzionog i zdravstvenog sistema, vladavine prava i dobre vladavine. Upravo je monetarni model „jaka valuta u slaboj privredi“ doprineo bogaćenju pojedinaca. Ovakav model je penalizovao izvoznike, a privilegovao uvoznike, u slučaju Srbije tajkune i monopoliste, vlasnike velikih srbijanskih kompanija. Da li su „bogati ljudi“ bili radni i naoružani znanjem nije toliko bitno koliko je važno ukazati na to da im je upravo država, odnosno tadašnja vlast, svojim „rešenjima“, što pravnim, a što ekonomskim, omogućila da se obogate.

Ono što bode oči u ovom programu jeste i jedna od mera u borbi protiv siromaštva, a tiče se penzionera. Autori programa predlažu vraćanje penzija na nivo od pre mera štednje uz povraćaj oduzetog novca pri čemu ne daju rešenje za problem penzionog sistema. Sasvim je sigurno da postojeći penzioni sistem, koji funkcioniše po modelu „pay-as-you-go“, ne može opstati u dužem roku. Ogromna stopa nezaposlenosti, pojačani demografski rizici, zabrinjavajući demografski racio i impotentna privreda nikako ne idu naruku jako velikom broju penzionera. Penzioni sistem, kakav je na snazi, mogao je nesmetano funkcionisati 60. i 70. godina prošlog veka kada je na jednog penzionera dolazilo nekoliko zaposlenih. Danas, kada na jednog penzionera dolazi nešto više od jednog zaposlenog potrebno je pristupiti racionalnim i hrabrim odlukama, a ne povratku na vreme pre Vučića.

Jedna od ideja koju autori navode u svom programu jeste i „potreba otklona od ekonomske politike oslanjanja i čekanja na strane investicije te usmeravanje ka razvoju malih i srednjih preduzeća“. Posmatrajući kretanje direktnih stranih investicija sasvim je sigurno da je Srbija uvek bila u raskoraku sa njima. U periodu reformske vlade Zorana Đinđića, nakon petooktobarskih promena, na globalnom nivou došlo je do pada SDI što je rezultiralo slabim privatizacijama pri čemu su strane investicije više dolazile radi osvajanja domaćeg tržišta, nego radi korišćenja komparativnih prednosti naše privrede. Rast SDI na globalnom nivou zaobišao je Srbiju u periodu slabe koalicione vlade Vojislava Koštunice usled jakih političkih rizika, geopolitičkih potresa i „kreni-stani“ reformi institucija. U senci geopolitičkih turbulencija i kombinovane ekonomske krize te njome pojačane double-dip recesije nagli pad u SDI nije pogodovao ni vladi Mirka Cvetkovića kao ni vladama Dačić-Vučić. Dakle, govoriti o nekakvoj potrebi otklona od politike oslanjanja i čekanja na strane investicije je neukusno i demagoški.  Međutim, sa druge strane,  strane direktne investicije se generalno smatraju najstabilnijim oblikom kretanja kapitala u periodu turbulencija. Poznato je da one donose razne pogodnosti za zemlju domaćina koje se ogledaju u uvođenju novih tehnologija i know how ali i kroz povećanje zaposlenosti. Za tako nešto potrebno je stvoriti ambijent, a on se ogleda u uvođenju koncepta „dobre vladavine“, vladavini prava, odsustvu političkih rizika, adekvatnom monetarnom modelu i poreskoj reformi. Ono što je interesantno, ovakav ambijent je neophodan i za razvoj malih i srednjih preduzeća. Otuda jedno ne iskuljučuju drugo.

Odsustvo jasnog stava prema crkvi i njenom oporezivanju, simpatičan odnos prema „sindikatima“, plitak i površan odnos prema reformi sistema obrazovanja i zdravstva na kojema se, prema rečima Kuzmanovića, posebno potencira, ovaj program čine neozbiljnim. Fokus na obrazovanje i zdravstvo, a ne na borbu protiv korupcije, reformu pravosuđa ili poljoprivredu npr. je potreban ali ne i dovoljan za prevazilaženje strukturnih problema srbijanske privrede i ekonomije. Iako autori očekuju da se kroz unutarstranačku diskusiju osnove izborne platforme poboljšaju i dopune, program vodi kako razvodnjavanju postojećeg tako i pristiglih programskih rešenja. Mogao bi se okarakterisati i kao odgovor bliskih Pajtićevih saradnika na predloženi program Borka Stefanovića. Za razliku od Stefanovića koji predlaže potpuni zaokret u dosadašnjoj politici demokrata, te otklon od pogubne politike Borisa Tadića, autori „izborne platforme“ nude kozmetički kontinuitet politike koja je mnogo koštala Demokratsku stranku i građane Srbije.

Iako u suštini čini skup finih želja, „Dela, ne reč“ nije ništa drugo do još jedna reciklaža nekadašnjih programskih rešenja demokrata u cilju daljeg razvlačenja socijaldemokratskog čaršava. Odsustvo vizije i preciznih mera su ono što ovaj program čini više političkim panfletom nego ozbiljnim programom. Kritikovati režim naprednjaka jeste posao opozicije. Takođe, modeli za unutarstranačku borbu i raskusurivanje sa neistomišljenicima su raznovrsni i ovo bi mogao biti jedan od njih. Međutim, sve to ne donosi hleb u ruke prosečnom građaninu i građanki Srbije. Program bi ipak trebao da bude skup jasno definisanih problema sa preciznim merama za njihovo rešavanje.