ŠIROM ZATVORENE OČI

Povezani članci

• Viktor Ivančić: Licemjerje je temeljno načelo udomljavanja nacije
• Bilježnica Robija K.: Slučaj Stepinac
• Građani BiH plaćaju odbranu ratnih zločinaca
• Istorija ne sme da bude literatura
• Božica Jelušić: AKO JE DOISTA ISTINA
• 8. mart: VRATITE NAM PRAVO GLASA!

Nemam iluzija, ljudi u politici su svuda kvarljiva roba. Mito i korupcija postoje u svim društvima, međutim, neuporedivo su prisutniji u autoritativnim demokratijama. I zato je budućnost Srbije u Evropi. Nikako u ulozi ruskog Gibraltara na Balkanu.

Nedavno sam pročitao vest da je kao posledica krize drastično pojevtinio najam poslovnog prostora na elitnim lokacijama u Beogradu. Do pre nekoliko godina samo se uz astronomske cene dolazilo do butika i kafića u tržnim centrima, a danas je tamo sve više praznih lokala.

Prošla su vremena kada je kupovina poslovnog prostora u centru Beograda bila sigurna investicija. Ko je sve kupovao, i koja imena su se krila iza navodnih vlasnika, nije teško pretpostaviti. Trebalo je u legalne tokove novca ubaciti što više kapitala stvorenog u ratu, a kasnije uvećanog švercom narkotika i trgovinom ljudi. I ništa to čudno nije. Mediji su uporno i zdušno radili na “normalizaciji” zločina, pa su tako ubice postali žestoki momci, a kriminalci kontroverzni biznismeni. I šta je to pa čudno? Neko je visok, neko ima apsolutni sluh, neko je obrazovan, a neko je kriminalac. Svi su oni pred Bogom jednaki. Posebno ako su Srbi.

Relativizacija zločina nije jednostavan proces. Da bi se uspešno sprovela, potrebno je pokrenuti široku akciju, uključiti tajne službe, različite institucije, od Akademije do crkve. Sve zaokružiti podrškom javnih ličnosti. Samo tako se može uspešno relativizovati zločin, učiniti ga sasvim normalnom pojavom u ljudskom društvu, kako bi u budućnosti izostala neprijatna pitanja. Kao na primer, kako to da skoro godinu dana od hapšenja Ratka Madića, javnost još uvek ne zna ko su bili njegovi jataci? Gde se godinama krio? Ko je sve iz tadašnje, ali i sadašnje vlasti, davao logistiku za uspešno skrivanje čoveka optuženog za najveći zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata? Nema danas široke akcije čitavog društva da se odgovori na ova pitanja. A zašto nema? Zato što je prethodno uspešno obavljena relativizacija mračnih epizoda naše jučerašnjice uz blagoslov sa najviših mesta.

U kakvoj su vezi prazni lokali u tržnim centrima Beograda sa Ratkom Mladićem?

Sve je to deo jedne klime za koju se verovalo da će nakon 5. oktobra 2000. godine početi polako da se menja. Da će likovi iz zone sumraka biti svedeni na jednocifreni procenat, kako je to u civilizovanim društvima. Međutim, u Srbiji je drugačije. Svet sa ruba odavno se smestio u centru, i odatle diktira svoj sistem vrednosti. A taj sistem i kada nije zvanično prihvaćen, veoma se uvažava od strane vlasti. Samo je u Srbiji bilo moguće da ministar policije ubicu premijera javno oslovljava sa gospodine. I to je bio mali prilog relativizaciji zločina.

Vratimo se Ratku Mladiću i praznim lokalima. Tužno danas izgleda Čumićevo sokače u samom centru Beograda, u kojem su nekada bili elitni butici i trgovine. Podseća na seoske domove kulture iz vremena socijalizma. Trošnost i propadanje na svakom koraku. Na početku Miloševićevog risorgimenta vlasnici tih lokala vozili su automobile sa registracijama VU, DU, KNN. Čitava jedna geografija koju je Miloševićeva ratna mašinerija “oslobađala”. Jedan od čelnika te soldateske bio je i Ratko Mladić.

Zabrinula me je vest da su pale cene poslovnog prostora u Beogradu. Vlasnici nekretnina neće odustati od luksuznog života, pa će manjak pokušati da kompenzuju na drugi način. Sigurno neće smanjiti svoje prohteve. Uostalom, ne čine u Srbiji samo žestoki momci i kontroverzni biznismeni lihvarsku, parazitsku populaciju. Dobar deo društva našao je uhlebljenje u uslužnim delatnostima. Vremenom su stasale čitave generacije u čijem se sistemu vrednosti preprodaja tretira kao proizvodnja. A kao posledicu mafijaške privrede danas imamo brojnu populaciju posrednika i preprodavača. Easy living je ideal sve većeg dela srpskog društva.

Oni će braniti tu vrstu privrede, opiraće se normalizaciji društva, prihvatanju civilizacijskih standarda Evropske Unije. Društvo rada i reda nije njihov ideal. Davaće podršku političarima koji su protiv evropskih vrednosti. Koji se zalažu za proizvodnju nereda. Resursi haosa su nepotrošivi. Jeste Srbiji odobren put u EU, međutim, to putovanje može malo da sačeka. Čemu žurba?

I tako, postoji opasnost da opet u prvi plan dođu “poslovni ljudi” sa jakim vezama u Rusiji, koji mašu diplomama Lomonosova i pozivaju se na pravoslavlje. Po njima Srbija bi brzo postala lokal za izdavanje Ruske Federacije. Nemam iluzija, ljudi u politici su svuda kvarljiva roba. Mito i korupcija postoje u svim društvima, međutim, neuporedivo su prisutniji u autoritativnim demokratijama. I zato je budućnost Srbije u Evropi. Nikako u ulozi ruskog Gibraltara na Balkanu.

Maribor 2012/zivljenjenadotik