Snežana Čongradin: Novinarka sam, ne pripadam ni jednoj stranci, strijeljajte me!

Povezani članci

• Boris Pavelić -Kosor politesse
• Reakcija na tekst „Obistinjene najave Inforadara: Džakula uhljebio saradnice na šefovske pozicije u UIO“
• Intervju – Filip David, pisac: Priča o banalnosti zla nije izdržala ispit vremena
• Crna nedelja srpskog pravosuđa
• Posao završen: Odbor za podršku obnovi Partizanskog spomen groblja prestaje s radom
• Bleiburg na Udbini

„Vi ste novinarka?“, pitala me je podišavši visoko desnu obrvu doktorka u zemunskoj privatnoj ginekoloshkoj ordinaciji. „Oh, a kojoj stranci pripadate?“, nastavila je spuštenog pogleda na moj tek otvoreni karton.
Obuzeo me je nekakav neodređeni stid, doduše manje opšteg karaktera od onoga koji osetim u trenucima stida zbog „grehova čovečanstva“. Ali, svejedno, beše to stid sručen na moja „lična“ leđa zbog stanja novinarske profesije u načelu, u Srbiji.
„Nijednoj, naravno“, odgovorih joj uz kiseo osmeh u pokušaju da izrazom lica i tonom glasa iskažem potpuno razumevanje razloga zbog kojih mi takvo pitanje postavlja, ali i da (sebično) sačuvam sopstveni integirtet ističući iskustvo neprestane nelagode i protivljenja takvom stanju stvari.
Uporna je bila doktorka: „To je neuobičajno, zar ne?“
„Isto je na svim nivoima, zar ne? Od toga kakav je ko čovek, zavisi i kakav će biti novinar ili lekar“, uporna sam bila i ja.
Doktorka je naglo ispustila olovku na sto i s obe ruke obuhvatila lice.
„Pre mesec dana, na toj stolici, na kojoj sada vi sedite, bila je jedna, takođe, novinarka. Došla je da traži mito od 5.000 evra kako bi moj suprug prošao na konkursu i bio izabran za direktora jedne zemunske srednje škole. Bila je kratka i jasna, a u sedmom mesecu trudnoće. Rekla mi je da je supruga jednog partijskog činovnika koji je u upravnom odboru škole u kojoj moj muž radim i da je došla da mi prenese poruku o tome da, ukoliko joj platim, neće biti problema sa izborom na direktorsko mesto. Odgovorila sam joj da ja nemam taj novac i da mom suprugu nije o glavu da postane direktor“, ispričala mi je u jednom dahu doktorka.
Pokušavala sam da zamislim kako to izgleda biti supruga partijskog činovnika, u sedmom mesecu trudnoće, koja bez nelagode i stida dolazi na pregled i traži, u ime muža, mito od pet hiljada evra. Stolica na kojoj sedim je trebalo da mi bude od pomoći u upriličavanju uslova za saosećanje. Uspela sam. Zapljusnuta stidom nazirem nastavak priče kroz sve jasniji glas doktorke…
„Onda sam ja otišla do sedišta stranke, ovde u Zemunu i bunila sam se… Moj muž je znate, sada premešten na novo radno mesto u školu u Banovcima!… Pa, recite mi, imali to smisla?! Kome da se ja žalim? Kome!“