Snežana Čongradin: Pokušaj ušutkavanja poslednjeg etičkog barometra u Srbiji

Povezani članci

• Davor Dragičević tužio Republiku Srpsku
• BABILONSKA KNJIŽNICA: RAT I MIRA, THE NEVERENDING STORY
• Crvene brigade ozbiljno zaprijetile smrću predsjedniku Senata La Russi, istraga traje!
• Njemačka pomaže jačanju utjecaja Rusije u BiH
• Fotorobot Srborbana
• Desanti na (Titov) Drvar

Nataša Kandić je autoritarna i isključiva osoba, koju odlikuje netransparetan rad i poslovanje u oblasti zaštite ljudskih prava. Direktorka Fonda za humanitarno pravo uživa privilegovane uslove i monopol, a sklona je i mobingu nad svojim saradnicima. Netolerantna je i nespremna da uvaži mišljenja drugih, zloupotrebljavajući pritom veliku moć i snažan uticaj na prilike u društvu, koji nezasluženo poseduje. Ove optužbe, sledstveno odsustvu navođenja ikakvih konkretnih dokaza, izuzev onih palanačkog karaktera – priča se po gradu – iznete su, paradoksalno, uz istovremeno izkazivanje dubokog poštovanja prema direktorki Fonda za humanitarno pravo. To poštovanje, kritičari bez oslonca iskazuju u sledećoj formi: i pored svih tih njenih loših osobina i zloupotreba fondova koji finansiraju oblast zaštite ljudskih prava u Srbiji, ni u kom slučaju i ni pod kojim uslovima, nemoguće je svrstati Natašu Kandić u ravan sa Petrom Lukovićem.

S obzirom na to da je reč o novinaru i uredniku jednog internet portala, koji zbog snažnog uticaja vladajućih struktura na medijsko i marketinško tržište, ne prihoduje dovoljno ni za račun za struju, koju jedan kompjuter potroši tokom radnog vremena – Petar Luković nije u prilici ni da se približi (neosnovanim) kritikama upućenim Nataši Kandić. S druge strane, budući da ne dobija novac iz fondova, odnosno ne predvodi, niti je član neke nevladine organizacije, upućivanje na zaključak da nema nikakve dodirne tačke sa profesijom, odnosno načinom rada organizacija, poput Fonda za humanitarno pravo Nataše Kandić, neizbežno je. Stoga, Petar Luković nije u prilici ni da bude optužen za netransparetnost, monopol, zloupotrebu moći. On, jednostavno rečeno, ne poseduje sve te privilegije zbog kojih je Nataša Kandić (neargumentovano) optužena.

Ipak, u ovom neutemeljenom, neosnovanom i lišenom svakog smisla poređenju postoji nit koja ih spaja – kao što je Nataša Kandić optužena za nezasluženo uživanje statusa i prilika u oblasti ljudska prava u Srbiji, tako je i Luković nezasluženo dobio značaj paradigme granice koju Nataša Kandić nikada neće biti u prilici da pređe.

Petar Luković ni po formi (profesiji) ni po sadržaju (moći i uticaju) ne ispunjava, naime, ni najosnovnije uslove da bi mogao biti donja granica napada NGO, za koje je  Nataša Kandić, u najgoroj mogućoj (ne)argumentovanoj optuženičkoj varijanti, ipak nekoliko stepenika iznad, a opet se na njega osipa najviše drvlja i kamenja, što je jednostavno lišeno svakog smisla.

Kako se to onda dogodilo?

Da li je Nataša Kandić „napadnuta“ usled pokušaja diskreditacije Petra Lukovića, ili je Petar Luković pomenut kao upozorenje Nataši Kandić da bi mogla biti javno stigmatizovana i proći kao on?

U višednevnoj polemici koja se vodi o ovoj temi, moglo se uočiti da su se neargumentovani kritičari izložili ovakvom riziku, pre svega, usled ozlojađenosti zbog činjenice da njihova finansijska sigurnost i poslovne perspektive u oblasti razvoja civilnog društva i ljudskih prava u velikoj meri zavise od mišljenja Nataše Kandić o njima. Naime, direktorka Fonda za humanitorno pravo je, kako ističu njeni kritičari, „stavila šapu“ na evropske fondove (i obrnuto, ti fondovi su „stavili šapu“ na nevladinu organizaciju u kojoj zauzima rukovodeću poziciju) ne samo u smislu da ona priopritetno dobija donacije za projekte, već i u kontekstu uzimanja njenog mišljenja kao relevatnog za donošenje odluka o tome da li bi trebalo finansirati neke druge projekte nevladinih organizacija u Srbiji, odnosno dati novac vladi da ga transferiše na njihove račune.

Ako im je, dakle, stalo do toga da „ućutkaju“ Natašu Kandić, stalo im je i da „ućutkaju“ Petra Lukovića i njegove e-novine. Međutim, time oni, zapravo, iskazuju poštovanje prema onome što Luković radi: Luković je poslednji etički barometar u opustošenom i potpuno kontrolisanom medijskom prostoru Srbije, koji daje nepogrešive prognoze, koji se nije prodao ni predao, uprkos svemu. Dakle, može se ispostaviti da teze s početka ovog teksta, zapravo na kraju padnu u vodu, odnosno da je uticaj i moć Petra Lukovića, uprkos svim pokušajima vladinog i dela nevladinog sektora da ga „ućutkaju“, dovođenjem u nepriliku usled nemogućnosti zadovoljenja najosnovnijih egzistencijalnih potreba, ipak toliko velik, da neke dovodi na rub propasti. I očaja.

Peščanik.net