Srećna nam Nova 1389.

Povezani članci

• Idite djeco bisere znanja sticati po svijetu – ne bojte se, i Tesla je tako uradio još prije sto godina
• Zavidajmo ga šrafcigeru!
• Prohujalo bez vihora
• Antifašisti Hrvatske protiv izjednačavanja fašizma i komunizma
• Velika turneja Električnog orgazma
• 50 dana institucionalnog muka: Vlast kao saučesnik sprječavanja Federalnog ureda za reviziju da provede reviziju “Union banke”

Teška nam beše ova godina, a kako stvari stoje tek će iduća biti zajebana… No, ko to bolje zna od pesnika?! Zato ću sada da se bavim čudesnim stihovima Dobrice Erića iz njegove pesme vrlo provokativnog naziva – Hladnjača. Unapred upozoravam da ne stojim  iza pesnikovih lirskih ‘uzleta’ kao ni  iza nacional-egzistencijalnih padova. Pokušaću biti neutralan koliko mogu kako ne bi naškodio pesničkom geniju – našem Dobrici. Da, sve veze sa stvarnošću ili pak stvarnim osobama su sasvim moguće, ali Dobrica je «samo pesnik, samo luda» i zato ne može da odgovara za svoje stihove.

Zastudilo je širom Srbije
u južno doba godine
kad se drveće suši
Zamrznuše izvori
zapadna promaja bije
kroz moju zemlju s golomrazicom u duši.

Umesto epske pesme
evo nam epskog plača
i koka-kole u vinu za poslednje pričesti
Diže se stari kukasti krst
iznad malih krstača
Umesto vaskrsenja
dočekasmo doba novog raspeća
belih kapa i čergi
i belih lojanih sveća

Ovde moramo malo zastati… Znam da vam je teško i da se gušite u suzama zbog ove ovozemaljske nepravde koju oplakuje jedan mali čovek al’ veliki pesnik, ali ipak moram da intervenišem kako bismo ipak ostali koliko-toliko pri zdravom razumu. Kako Dobrica konstatuje već u prvom stihu: «Zastudilo je širom Srbije» – i tu, na prvu, osećamo hladnoću naših napaćenih duša koje pesnik ‘prevodi’ u mit, legendu i pesmu. A zašto nam je hladno pri duši? Pa zato što «zapadna promaja bije» i ne da nam mira i sunčeve toplote koju mi kao južnjaci nosimo u sebi. Druga strofa nam donosi pravi krešendo od emocija i pesničkih simbola: «Umesto epske pesme evo nama epskog plača» – od ovih stihova kamen počinje da plače, led se topi, ali ne i tvrdo srce Zapada i zato nam eto «i koka-kole u vinu za poslednje pričesti» da nam život zagorča ko onomad Njegoševa «čaša žuči». Sa jezom i tugom, dok pijemo vino sa koka-kolom ( to piće se popularno zove bambus), gledamo kako: «Diže se stari kukasti krst iznad malih krstača» – kao strašno upozorenje od nadolazećeg fašizma. Dobrica svojom pesničkom intuicijom probija duboko u budućnost, ali poučen svojim povesnim iskustvom, koje je gorko koliko i patnja njegovog naroda, on konstatuje: « dočekasmo doba novog raspeća» – strašno, ali istinito! Sada popijte malo vode ili vina sa koka-kolom kako biste došli sebi od svih ovih ‘spoznaja’ i straha od užasne dubine pesničke duše. Ako ste malo ‘ohanuli’ ja bi da nastavim dalje… Sada ću namerno preskočiti jednu strofu (pesma Hladnjača je veoma duga) u kojoj pesnik govori o «nepoželjnim gostima» i «strašnoj svestlosti». Tu su i neizbežni antihrist koji je iskoristio vreme dok Bog spava i skočio Srbima na nejaka pleća. Ne moram tumačiti da je antihrist u stvari zapad zbog kojeg «moja zemlja posta strašna hladnjača izronila iz mutljaga nečije poremećene svesti» – kako poentira ‘naš’ pesnik, bolje od Đokovića u borbi protiv pro-zapadnog Federera.

Sada nam jug na severu a sever na jugu
podmlađen istok još svetluca za nas
Grđih gospodara i vernijih slugu
ne beše od postanka planete do danas.

Što reći, a ne kazati… Istinski genije, mistik, ekstatik, stilski fanatik – Dobrica Erić! Pazite samo tu spekulativnu lucidnost gde jug prelazi na sever i obratno… To mogu samo profinjeni filozofi i mislioci kalibra Dobrice. No, ako je sever i jug izgubljen za nas zbog negativnog uticaja zapada, onda je naša jedina nada istok ili kako pesnik kaže: «podmlađeni istok još svetluca za nas». To je dobro jer Srbi ne smeju izgubiti nadu bez obzira na loše gospodare i verne sluge što je očita aluzija na novu pro-zapadno-izdajničku vlast. Ali pravi pesnički krešendo tek stiže:

U njinom uspenju ime nam se sroza
pa od savijanja svi dobismo grbe
i zaplaka u duši kandilo srebrno
ko u doba kneza Grdinje* i Broza
što zaviše u crno Srbiju i Srbe
Reformišu nam i pamćenje hulje
našoj bistroj deci mute bistroumlje.

*Srpski knez Grdinja, iz porodice Vojsilovića iz Hercegovine. U doba njegove vladavine srpski narod je najniže pao i bio užasno ponižen. Grdinja je stalno išao kod pape u Rim, nameravao da pokatoliči Srbe, i oženio se Latinkom Jakovitom)

Mislim da je u ovoj strofi sve manje-više jasno: i kako «ime nam se sroza»; i kako «svi dobismo grbe». Ko je bio knez Grdinja (seme mu se zatralo za sva vremena) je pojašnjeno u dodatku ispod strofe, a o onom antihristu Brozu ne treba ni trošiti reči. No, poslednji stihovi ove strofe nose jedan stašan zaključak od koga se trese srpsko biće kao takvo: «Reformišu nam i pamćenje hulje našoj bistroj deci mute bistroumlje». Tužno, potresno i duboko… Pesnik žali nad sudbinom mladih kojima, pod lošim uticajima zapada i njegovih domaćih agenata, strada i muti se njihovo bistroumlje – kakva reč, kakva kovanica pesnikovog slobodnog uma. Pa još i ta divna, suptilna rima hulje/bisroumlje – gde se naglašava dijalektika i surova borba dva principa: dobra i zla, zapada i istoka,  katoličanstva i pravoslavlja.

Opet moram preskakati strofe ove prelepe i potresne pesme jer naprosto je nemoguće ući u sve: simbole, parabole, metafore, metonimije, vratolomije i tihouzdizanije pesnikovih reči. Uglavnom pesnik nam u nastavku govori o gmizavcima, vodozemcima, astronautima (bez zezanja) i sličnim simbolima. Zatim tu su bezdušni gazda, kuma, strašni srbožder sa devetnaest glava, usta i jezika što u stvari predstvlja «Germaniju i Anglo-ameriku» – kako se izvolio izraziti naš pesnik. Ima tu i Titanika i Atlantide, kao i Jasenovca, Prebilovce i Golubnjače. Ali, kao što sam već rekao, nemoguće je u to sve proniknuti, tako da ću vas ostaviti da sami pokušate da uđete u ove «neprevodive dubine». Za sam kraj, ovog mog jadnog pokušaja analize pesme Hladnjača, predstaviću vam poslednju strofu koja govori o molitvi, veri i velikoj devociji srpskog naroda.

Primi naš vosak, bosiljak i tamnjan
usliši naše molitve i daj nam
Vino iz Tvog Grozda i Med iz Tvog Saća
da vaskrsnem u slozi i zdravlju
i da opet živimo ko Ljudi i Braća
po Ocu i Majci i po Pravoslavlju.

Tako je pevao Dobrica Erić. Ovde više nema šta da se doda ili objašnjava… Srbija kao  raspevana ‘Hladnjača’ putuje kroz vreme i vraća se na Kosovo ovenčana slavom i voljom božijom. Nema Arnauta, nema Germana, niti podlih Anglo-amera, samo Ljudi-Srbi-Braća-Otac-Majka-Pravoslavlje. Ko vas šljivi nevernici, krivoverci i ostali! Mi putujemo u večnost, a naš dobri Dobrica nam put osvetljava. Amin