Stranka d.o.o.

Povezani članci

• Ladislav Babić: Dobra volja je najbolja
• Nema razloga za prosvjede, seljaci su dobili dosta
• Wolfgang Petritsch: U Bosni je narod gladan, a to je sramota
• SIEG HEIL HRVATSKA
• Mostar u navijačkom transu: Nitko ne sumnja u pobjedu Zmajeva
• Oliver Dei

Ovakva kakva je danas, opozicija može jedino da zaplaši narod koji postaje svestan da, ukoliko se ubrzo neko ne pojavi, a politička scena ne iskristališe, može doći do one tačke sa koje nema povratka. Aktuelnu vlast ne mogu da uklone lideri novo nastalih brendova Demokratske stranke. Ne mogu ni oni koji Srbijom vladaju iz senke. Vlast jedino može zaplašiti kritična masa koja je tihom evolucijom napravila pomak u odnosu na onu iz vremena petooktobarskih promena.

Kako stvari stoje, a ne stoje baš najbolje, čini se da će naprednjaci, uz pomoć nesposobne opozicije, vladati bar još jedan mandat, najmanje. Da se Vučić plaši opozicije više nego što se u svoje vreme plašio Milošević, paušalna je konstatacija jednog dela intelektualne elite iz kruga dvojke. Današnja opozicija, za razliku od one iz vremena prošlih, ima dva velika problema. Jedan se ogleda u nemogućnosti da se sujetni „vladajući“ subjekti dogovore ko je veća opozicija i bolji lider, a drugi u nemogućnosti da se izbore sa tajnim, ali i javnim izražavanjem saosećanja i razumevanja prema vladajućoj većini i njihovim postupcima.

            Ideja o formiranju nekakvog novog DOS-a, odnosno demokratskog fronta, pala je u vodu onog dana kada je Demokratska stranka, tj. jedan njen deo, otišao u senku. Demokratska stranka, hteli mi to da priznamo ili ne, predstavlja instituciju političkog sistema Srbije. Takođe, kod dela javnosti ona se posmatra kao zaostavština pokojnog premijera Zorana Đinđića. No, legat prošlosti nije samo politika pokojnog premijera, energija i znanje koje je uložio u reforme, već i kohabitacija sa podgrejanom destruktivnom politikom „truta“ kao i istorijsko pomirenje sa nereformisanim ostacima režima 90-ih te stvaranje uslova za okupljanje naprednjaka. Oni koji danas vladaju Demokratskom strankom ne ulivaju dovoljno poverenja građanima Srbije. Menjati Srbiju iz senke, a ne pokazati kako se menjaju stvari na primeru Vojvodine, gde jesu na vlasti, je više nego providno. Dakle, „institucija“ bi morala napraviti najpre otklon od politike iz perioda 2004-2012. i zaokret u odnosu na svoju dosadašnju politiku. Za to su potrebni novi ljudi i nove ideje. Ne treba otkrivati rupu na saksiji. Ne treba izmišljati toplu vodu. Jednostavno, realno sagledati mogućnosti i kapacitete ove zemlje, definisati ciljeve, ali i iznaći načine za mobilisanje ljudi kako bi se postavljeni ciljevi ostvarili u relativno kratkom vremenskom periodu, jer mi vremena nemamo.

Za ovako nešto, Demokratskoj stranci nisu potrebni sateliti. Njeni koalicioni kapaciteti su jasni, ali oni ne smeju biti iskazani pre, već posle izbora. Demokratska stranka je decenijama unazad predstavljala „politički rasadnik“ u svakom smislu. Njeni najveći brendovi su stranke koje u svom uređenju nemaju trunku onoga što je imala ona, a neke čak više liče na privatna preduzeća svojih predsednika nego na organizovane političke stranke. O kredibilitetu pojedinih lidera ne treba trošiti reči. Bilo kakva predizborna koalicija „demokrata“ i njenih „brendova“ bi bila potpuni faul. Ukoliko su maloletne, i kao takve pobegle od kuće, „stranke d.o.o.“ treba da se vrate svojoj majci. No, ukoliko se smatraju punoletnim, jakim i samostalnim, neka se bore za svoj opstanak na političkoj sceni Srbije ravnopravno sa konkurencijom. Skloniti naprednjake tako što će gomila patuljaka na leđima džina doći na nihovo mesto je moguć scenario, ali ne i poželjan. Tako nešto je uradio i pokojni premijer sklanjajući Miloševića. Znamo gde su ga odveli truli kompromisi i spajanje nespojivog na putu istinske transformacije društva. Danas iz perspektive prosečnog građanina i građanke Srbije dolazimo do zaključaka da su koaliciona okupljanja možda „odradila“ postavljen cilj, ali i napravila jednako, ako ne i veće zlo od onog u kojem smo živeli ranije. Možda baš zato jeste dobro izaći na liniju fronta, samostalno i hrabro, i pobediti ili nestati sa političke scene. Naravno, koalicije jesu oblik demokratske borbe protiv vlasti, ali onda uslove pod kojima se vodi ta borba treba menjati kroz podizanje cenzusa za koalicije. Tada bi se iskazala volja glasača za koaliciju, a ne volja koalicije za vlašću.

Ovakva kakva je danas, opozicija može jedino da zaplaši narod koji postaje svestan da, ukoliko se ubrzo neko ne pojavi, a politička scena ne iskristališe, može doći do one tačke sa koje nema povratka. Aktuelnu vlast ne mogu da uklone lideri novo nastalih brendova Demokratske stranke. Ne mogu ni oni koji Srbijom vladaju iz senke. Vlast jedino može zaplašiti kritična masa koja je tihom evolucijom napravila pomak u odnosu na onu iz vremena petooktobarskih promena. Taj pomak je iskazan odlučnošću da se više neće glasati za manje zlo. „Zato je krajnje vreme da aktuelni lideri prestanu sa emitovanjem repriznog programa, pozdrave građanstvo i napuste političku scenu Srbije prepuštajući je nekim novim i modernim liderim. Devedesete godine prošlog milenijuma su iza nas baš kao i politika tog doba. Sklonite se i napravite prostor za neku novu opoziciju.“

Mr Željko Pavićević