Stvar percepcije

Povezani članci

• Stigli prvi rezultati rada vlasti: Pucano na kuću Nurije Murselovića, ubijeno više vlasničkih pasa
• UZBRDICE&NIZBRDICE/ Ljubo R. Weiss: BUDI MIRAN, povodom Međunarodnog dana sjećanja na Holokaust
• Kako sam postao Služba
• 29. april Svetski dan igre
• Mesić: “Fašizam jest poražen godine 1945., ali nije i uništen”
• Građanska prava i slobodno glasanje: Narodu treba omogućiti da bira, ne samo da glasa         

Turbulencije unutar Demokratske stranke ne jenjavaju. Posmatrajući sa strane stiče se utisak da demokrate pucaju po svim šavovima i na svim poljima. Podrška koju je nekada imala ova stranka u javnosti svela se na nešto malo iznad cenzusa, što u ovakvim okolnostima kakve vladaju Srbijom, nije dobro. Razlozi za ovakav loš rejting stranke, koja je nekada bila nosilac promena, nalaze se u njenom doskorašnjem, ali i sadašnjem delovanju. Politika pragmatičnih rešenja, demagogija politikanata u njenim redovima i sistemska razjedinjenost njenih lidera su kamen spoticanja internom i eksternom napredovanju stranke. Jedan od slogana petooktobarskih promena bio je “Mora da stane da bi krenulo”. Demokratska stranka je došla do tačke sa koje mora napraviti potpuni zaokret ili će otići u političku prošlost.

Ključni i najveći problem demokrata, prema Ivanu Maroviću, jeste njihova percepcija. “Iako nisu bili sve vreme na vlasti u periodu od 2000. do 2012.  godine javnost ih, pre svega  kao nekadašnje nosioce petooktobarskih promena, tereti za sve što se u tom periodu dešavalo. Sa druge strane, iako oni koji su bili na čelu DS-a u periodu od 2004. do 2012. godine odavno nisu u toj stranci, DS i dalje ostaje ta koju javnost krivi za poteze njenog sada već bivšeg rukovodstva. Ovakav trend u odnosu javnosti prema ovoj stranci se ne može promeniti, jer da može već bi bio promenjen. Demokrate su menjale lidere, ali se kod njih i u njihovoj percepciji ništa nije značajno promenilo. To možda nekima nije fer, ali tako je kako je.”

Posledično, istupanja Bojana Pajtića kao lidera Demokratske stranke, ne ulivaju poverenje u javnosti, već osećaj manipulacije kako bi se pod zastavom nekakvih promena provukao sistem jednako loš kao ovaj koji je trenutno na snazi. Dva su razloga za ovakav odnos javnosti prema demokratama. Prvi je nepostojanje jasnog otklona sadašnjeg rukovodstva od politike oličene u liku i delu nekadašnjeg predsednika i počasnog predsednika ove stranke. Drugi je nepostojanje spremnosti i agilnosti rukovodstva da na primeru Vojvodine pokaže zaokret u odnosu na dosadašnje političko delovanje stranke. Pored unutrašnjih turbulencija, demokrate su opterećene i lošim finansijskim stanjem stranke, ali i nekredibilnom i koruptivnom lobističkom “nematerijalnom aktivom”.

Ovako teško stanje stranke moguće je promeniti samo radikalnim metodama. Jedna od njih je jasan otklon od politike narušenog sistema vrednosti  što podrazumeva isključenje svih onih aktera i sledbenika jedne takve politike u redovima demokrata. Kako je nemoguće seći granu na kojoj sedite sa ubeđenjem da će drvo da padne, Demokratsku stranku u narednom periodu očekuje potpuni fijasko. On će se ogledati u veoma lošem izbornom rezultatu na pokrajinskim i lokalnim izborima, ponovnoj deobi stranke i njenom finansijskom kolapsu. Za ovakav scenario, najgori mogući, samo i jedini krivac će biti članovi Demokratske stranke, negativni akteri i nemi posmatrači. Podele koje će neminovno doći nakon izbornog fijaska dodatno će oslabiti stranku. Napuštanje broda koji tone nije nužno posmatrati kao čin bežanja, već spašavanja onoga što se spasiti može. Koliko će to što se “spasiti može” opstati na političkoj sceni zavisi prvenstveno od toga koliko je kvalitetno, sposobno i jako da istraje u sprovođenju ideje vodilje.

No, šta god i kako god se bude dešavalo u redovima demokrata, Vučić i sateliti neće biti ugroženi. Sličan stav ima o Marović. On navodi da se vladavina svake vladajuće garniture može podeliti u tri segmenta. U prve četiri godine na snazi je učvršćivanje vlasti, zatim sledi nekih četiri godine vladanja, nakon čega imamo period održavanja na vlasti koji može da traje jednu, dve i više godina, ali je tek tada vladajuća ekipa u defanzivi. Vučićeva faza učvršćivanja vlasti još uvek traje. Preuzimanjem vlasti u Vojvodini prelazi se na fazu “vladanja” čije okončanje se u najboljem slučaju može očekivati 2018., odnosno, 2020. godine.

U ovom periodu stvoriće se prostor za novu opoziciju. Takođe, ovo će biti i vreme transformacije političke scene Srbije. Vlast će se s jedne strane baviti ispunjavanjem uslova međunarodne zajednice u cilju jasnijeg geopolitičkog pozicioniranja, a sa druge strane strategijama ekonomskog razvoja zemlje. Mnogo puta se pokazalo da loši potezi mogu dovesti do dobrih rezultata. Ovo nije vreme da se opozicija bavi Vučićem kao svojom glavnom i jedinom preokupacijom. Vreme “vladavine” naprednjačkih snaga opozicija treba da iskoristi za bavljenje sobom. Ovakva kakva je danas, ona ne predstavlja baš nikakvu pretnju vladavini Srpske napredne stranke, već joj pogoduje. Milošević je imao opoziciju. Vučić je još uvek nema. Devedesetih je opozicija imala poštovanje javnosti. Danas je poštovanje prema “liderima opozicije” kao nosiocima iste minimalno ili ga uopšte nema. Srbiji su potrebne nove ideje, nova energija, novi ljudi, tačnije, nova opozicija. Ona se mora izdvojiti iz mora političkih stranaka na političkoj sceni Srbije na lekcijama i greškama DOS-a, koalicija Zajedno i DEPOS-a.