ENG
Svetislav Basara: Samo jaši, mi smo naši
Autor/ica
Povezani članci
Izgleda da stvarno starim čim ovoliko pišem o seksu, bilo analnom, bilo analognom. Ali ne mogu da odolim. Elem, nahvatali nekog Vinera, kongresmena i „radoholičara“ u jebenoj digitalnoj situaciji: slao svoju fotku u negližeu nekoj studentkinji i sad furtutma u Americi. Da sve bude komplikovanije, Vinerova žena je bliska saradnica Hilari Klinton, a poznato je da se u kući obešenog oralni seks ne pominje. I pročaja. I debate. I proseravanja. I teoretisanja: da li je kompjuterski seks stvarna preljuba ili je sve to samo igra svetlosti i senke. Da ne kažem baš staklenih perli.
Da budem iskren – ne znam. Da branim Vinera, neću. Ali neću ni da ga osuđujem. O drugim stvarima nameravam da ispričam priču. A priča je stara, iz predinformatičkih vremena. Elem, uopšte mi nije jasno zbog čega se tolika prašina diže zbog političarskih seksualnih afera kada je valjda i vrapcima jasno da je, otkako je sveta i veka, osnovni motiv bavljenja visokom politikom laki keš i još lakši seks. Naravno, ni jedan visoki političar, pa čak ni oni iz starih vremena, neće reći da je u tom poslu zbog kinte i mindže (ili dupeta, da budem rodno ravnopravan), nego će nakititi priču o uzvišenim pobudama i plemenitim ciljevima. Zakerala će reći da se sve nabrojano lakše postiže u ašramima ili po manastirima, ali naši politički humanisti se radije odluče za kabinete. I malo-malo, kresnu neku saradnicu, sekretaricu, daktilografkinju, kojih mi – da pravo kažem – uopšte nije žao. Same su htele mečki na rupu i još su potegle debele veze da se nađu na udaru političarskih pohota.
So, u vreme kada sam , saglasno NSPM-ovim autorima menjao stranke, upoznao sam mnoštvo političara, od kojih su mnogi još uvek aktivni. A u seksualnom smislu i hiperaktivni. Naročito ih je krenulo posle petog oktobra kad su se dokopali bmw-ova i pustih para i to je, cenjeni publikume, toliko eskaliralo da je pokojni Đinđić – inače čovek širokih pogleda – morao najagilnijim veprovima da zabrani da karaju po Srbiji i da tim poslovima idu u Bjeljinu ili Segedin. Kurir, naime, i drugi književni časopisi nisu tamo imali dopisnike. A i da su imali: daleko od očiju, daleko od srca. Šta nas briga šta ko radi u Segedinu. Realpolitika, bato.
Čuste li vi, pak, da se neka seksualno abuzirana političarska saradnica ovde pobunila, osim – sad se setih – Ljilje Nestorović, ali ona je bila funkcionerka. Ma, jok more. Ni mukajet! Jer, vidi ovako: izbora nemaš, trenutak slave u tabloidima očas prođe, a s druge strane – zažmuriš, opsetiš se da ona budalaština nije od sapuna, zamišljaš Indijanu Džonsa i eto tebe posle izvesnog vremena – naizgled deus ex machina – kao direktorke nekog marketinga ili direktorke već nečega. I zato nam, dame i gospodo, zahvaljujući devizi samo jaši mi smo naši, ovako dobro i ide.
Autor/ica
