Svetislav Basara:Imamo izbor između dva putića

Povezani članci

• Mogu li ekonomisti da predviđaju budućnost?
• IME SE MOŽE UKINUTI, POVIJEST – NE
• Boris Pavelić pita državni vrh: Šta je sa našom moralnom krivicom za zločine u Hercegovini
• U-tuk na Vulinov tuk
• Hrvatski naučnik Ivan Đikić: Virus nije oslabio, to je politički spin
• Tanja Miletić Oručević: Vidimo li, čujemo li?

Zivkaju me poznanici i drugari – dokon neki svet – i vele da im ništa nije jasno: ko juče intervjuišem prezidenta, molim ga da nas ne napušta u odsudnom trenutku, a sad obrćem ćurak naopako i zasipam ga drvljem i kamenjem.

Tako to ide u našoj kvazimilitarističkoj kulturi u kojoj se, recimo, kritika neke knjige shvata kao podmukli „napad“ na autora i u kojoj se „borba“ vodi i za povećavanje životnog standarda. Pošto-poto opstati u zabludi – ovde je pitanje časti i zato je srpska javnost veoma pogodno tle za deluzije svih vrsta. Uprkos, međutim, drastičnom padu prezidentovog rejtinga, ja i dalje mislim da je u ovom momentu Jego Sijatelstvo najbolje rešenje za Andrićev venac.

Ali, što bi rekli Crnogorci, imam primjedbe. One, cenjeni publikume, uopšte nisu političke, već epistemološke prirode. Rekao bih da je prezident pod raznoraznim pritiscima, a sigurno ih je tušta i tma, prihvatio sumanutu kvazipatriotsku doktrinu saglasno kojoj je najobičnija, zdravorazumska percepcija okolne realnosti ravna priznavanju Kosova. Nije li svojevremeno i prof. Vladeta Janković toržestveno odvalio da „mi, kad je Kosovo u pitanju, realnost ne možemo uzimati u obzir.“

To lepo zvuči, verovatno donosi i neke privilegije, ali realnost – na veliku žalost ovdašnjih profesionalnih patriota – nema alternativu. Kako vreme odmiče, sve je jasnije da rečena ekipa jednostavno neće da prizna Kosovsko odsustvo, pa se svako ukazivanje na činjeničnost tog odsustva priviđa kao priznavanje „lažne države“. Ne, ne, ništa se u stvari nije dogodilo, kao da govore, to je privremeni eksces, sve će se srediti kada propadnu Evropa i Amerika i kada Crvena armija, na čelu sa maršalom Koštunicom, pobedonosno ujaše u Prištinu. To je, dame i gospodo, famozni „akcioni plan“.

Šta će, međutim, biti ako mi propadnemo pre Evrope i Amerike, o tome u akcionom planu nema govora, a velike su šanse da se tako zbude. Ima tu još jedna stvar. Uopšte mi nisu jasna periodična ritualna prezidentova zaklinjanja da „mi nikada nećemo priznati nezavisnost Kosova“. To, cenjeni publikume, nije stvar slobodnog izbora, to jednostavno zabranjuje ustav – i to ne samo ovaj smandrljani i na referendumu pokradeni – jer ja, mada se ne razumem u materiju, čisto sumnjam da igde postoji ustav koji dozvoljava secesiju. Oglasite se, pravnici. Demantujte me ili potvrdite.

Sledstveno, Republiku Kosovo niko niti hoće niti može priznati, ali svi bismo morali da prihvatimo činjenicu da tamo srpskog suvereniteta odavno nema niti će ga verovatno ikada više i biti. Veliki je vaistinu to šok i veliko poniženje. Što bi rekla Lepa Lukić, odatle vode dva putića: jedan je put (već poodmakle) derealizacije i psihotizacije ostatka Srbije i tavorenje u večnom čemeru, drugi je put stiskanja zuba i lažanja posla da se Srbija ponovo postavi na noge. Neka prezident razmisli šta mu je činiti.