Svetislav Besara: „Roman o Titu“ (7)

Povezani članci

• KAMO TO VODI?
• ĆELIJE KOJE ŽIVOT ZNAČE – POSJETA CRYO-SAVE BANCI MATIČNIH ĆELIJA
• Trodnevna žalost u Srbiji
• Antifašizam na Dodikov način
• Baletski Gala koncert Baleta mladih 27. novembra na Velikoj sceni Doma kulture studentski grad
• Marjan Hajnal: Izrael u ratnom okruženju

Pa zar nije Đilas uoči pada svakodnevno iz Belog dvora dobijao pošiljke francuskih sireva i kraške šunke. Drug Đido je u tim pošiljkama video znak maršalove naklonosti. Opijen ohološću nije shvatao da mu drug Tito šalje nedvosmislenu poruku:

– Milovane, ako i dalje budeš pravio sranja, ove delikatese iz diplomatskog magacina nikada više nećeš okusiti. Ješćeš poparu i geršlu do kraja života!

Pa zar partijski miljenik, poeta laureatus Milorad T. Džibronja, najmlađi dobitnik AVNOJ-eve nagrade, koji se drznuo da guzi funkcionerske žene, nije završio kao sadržaj eksportnih konzervi Corned Moufflon proizvedenih u fabrici Servo Mihalj, Zrenjanin, koja nije preseljena na periferiju Osijeka samo zato što Krleža mrzi Mađare.

Drug Tito je, tokom jedne od brojnih Krležinih poseta Beogradu, ljubazno ponudio da tvornica Servo Mihalj bude sagrađena u Osijeku.

– Hvala ljepa, Joža, rekao je Krleža, neće mi se taj Szervó Mihaly, ili kak već, šepuriti vu Osijeku, na gušt mađaronima. Neka te tvornice Srbima. Neka oni prave kavurmu i špek. A ti nama daj neku elektroniku ili nekaj tako“.

Drug Tito je dedu Velizara primio u metalostrugarskoj radionici, u suterenu rezidencije u Užičkoj. Nije to bio loš znak. Bilo bi, svakako, bolje da ga je primio u radnom kabinetu, ali s obzirom da je senka sumnje za urotu još uvek lebdela nad glavom generala Basare, radionica je bila najbolje što je u datom trenutku mogao dobiti. Ni tu drug Stari ne prima svakoga. Pored njegovog struga nema mesta za neprijatelje radničke klase. Takve – ako baš mora – prima u konjušnici. Iz koje, posle audijencije, vidno uzrujan, izlazi sam. Da su počem u Titovim odajama pronađeni mikrofoni i magnetofonske trake, da je Rankovićeva izdajnička rabota dokazana, nema sumnje da bi i deda i Ranković bili pozvani u konjušnicu i da bi im se posle toga zameo svaki trag. Ništa, međutim, nije pronađeno.

Kako je vreme odmicalo i sam je Tito sve češće sumnjao da je prisluškivanja uopšte bilo i da je, zapravo, cela afera obična nameštaljka. Ta, kad je to bilo, 1966. Od tada je prošlo, koliko, celih šest godina i ništa nije ni pronađeno ni dokazano! Krste Crvenkovski je, doduše, na četvrtom Plenumu u hotelu Istra članovima CK pokazao nekakve mikrofone. Ali to su bili oni starinski, predratni mikrofoni iz Radija Beograd; svaki je težio po dva kilograma. Nešto se ipak moralo pokazati. Sud partije jeste strog, ali je pravičan. Ne sudi bez dokaza. Doneo je Crvenkovski i dokaze, nekakve trake. Bile su to – kasnije se pokazalo – filmske rolne uzete iz Kinoteke na revers. Ali, šta zna Crvenkovski šta je tonski, a šta filmski zapis.

Posle Rankovićevog uklanjanja sa svih funkcija, maršal je naredio da se Lekina kuća danonoćno prisluškuje. Pa ako li Leka nešto lane – rekao je novom načelniku Udbe – ako li iskuje nekakvu urotu, onda će on, maršal Josip Broz, Rankoviću lepo uoči Prvog maja poslati mrtvu mačku. Pa neka Leka piše testament. Pa, kom opanci, kom obojci. Ali Leka nikada nije rekao ružnu reč o drugu Titu.