Srpski premijer Vojislav Koštunica odbio je da privede bivšeg šefa Vojne obaveštajne službe Acu Tomića, bivšeg načelnika Generalštaba VS Branka Krgu, kao i sina Ratka Mladića, Darka, iako su postojali dokazi da oni čine mrežu pomagača najtraženijem haškom beguncu, napisao je jula 2006. tadašnji ambasador SAD u Beogradu Majkl Polt u depeši koju je poslao Stejt departmentu. U dokumentima koje je objavio internet-portal Vikiliks navodi se i da je Polt izvestio američku vladu da je „Koštunica bio protiv toga da se tužiocu za ratne zločine prošire ovlašćenja, odnosno da bude donet zakon koji bi mu dao jurisdikciju nad pomagačima Ratka Mladića“.
„U sklopu istrage, sve osobe za koje se sumnja da pomažu Mladiću u bekstvu ili imaju informacije o mreži podrške, trebalo je odmah da budu privedene na informativni razgovor, a ukoliko je potrebno, da budu zadržane u pritvoru. To je trebalo da uključi i visoko pozicionirane bivše državne funkcionere kao što su bivši šef Vojne obaveštajne službe Aco Tomić, bivši načelnik Generalštaba Branko Krga, kao i sin Ratka Mladića, Darko“, naveo je Polt u depeši. Polt ističe da Koštuničina vlada u suštini nije uradila ništa da se Mladić uhapsi i isporuči Haškom tribunalu.
– Suđenje Ratku Mladiću ogolilo bi prirodu režima na kome je stvorena Republika Srpska, i umanjilo ucenjivačku moć Milorada Dodika. Samo hapšenje Mladića ubrzalo bi EU integracije koje znače manje monopola, više kontrole u državnim davanjima i nabavkama, sve ono što tajkunima koji drže stranke u Srbiji ne odgovara – ističe u razgovoru za Plave strane Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske integracije.
Podsetimo, dok je DSS bila na vlasti, javno je iznosila stav da neće hapsiti haške optuženike već da će insistirati na dobrovoljnoj predaji.
– Sama odluka o odbijanju da se hapsi Mladić bila je direktno protivzakonita jer su državni organi dužni da liše slobode sva lica koja su optužena kako pred domaćim tako i pred međunarodnim sudovima, a ne da arbitrarno odlučuju i da im nude pregovore i materijalne nagrade poput kola da bi se dobrovoljno predali. Veliki samoproglašeni legalista Vojislav Koštunica se tu ponašao po Titovoj sugestiji i nije se držao zakona ko pijan plota, a takav pristup mu je omogućavao da pravda svoj politički stav prema Hagu kao zadnjoj rupi na svirali, koji nažalost još ima dosta pristalica u Srbiji, pa i u vladajućoj nomenklaturi. Direktna posledica takvog političkog i državnog ponašanja je ono što sad polako izlazi na videlo: da su znali gde je Mladić, da su pregovarali s njim i da ga nisu uhapsili – ocenjuje sagovornica PS.
Jelena Milić ističe da bi trebalo saslušati Jočića, Bulatovića i Tomića, ali i Koštunicu ako bi neko od njih obelodanio da je od njega primio instrukcije da ne postupa po zakonu.
– O moralu Vojislava Koštunice ne bih trošila puno prostora, on je učesnik orkestrirane kriminalizacije premijera Đinđića koji je istovremeno podmirio većinu srpskih i ruskih tajkuna za pet života i svetskih kriza. To je čovek koji je bio predsednik republičke vlade kad su pobijena petorica vojnika u kasarnama u Beogradu i Leskovcu, 2004/05, a da nije iskoristio svoj autoritet i položaj i kod saveznih organa da se angažuje da se sprovedu detaljnije istrage. Po meni je on saučesnik u žrtvovanju tih momaka koji su verovatno videli nešto što nije trebalo. Što više vreme odmiče i što se više vojnobezbednosni organi upinju da pritiskaju sudske i istražne, a nažalost i izvršne organe da to zataškavaju, to je osnovanije reći – videli su skrivanje Ratka Mladića na delu – naglašava Milić.
Prema njenim rečima, njihove izjave bi mogle biti i te kako relevantne za daljnju istragu ako bi ona, za promenu, bila iskrena u nameri da se dozna ko je od onih u sadašnjim strukturama vojske, policije, a pre svega VBA, učestvovao i u prošloj mreži skrivanja i šta sad tačno radi.
– Mislim da tu leži odgovor i na pitanje zašto sadašnje vlasti ne čine ništa da privedu i saslušaju Bulatovića, Tomića i Jočića. Ili ne mogu to da sprovedu jer oni koji su u vojsci i VBA i dalje aktivni to ne daju jer znaju da putevi istrage idu do njih, ili je vlast sa takvima napravila dil o negiranju, to jest oni imaju čime sadašnju vlast da ucenjuju. Nijedan od ova dva scenarija nije dobar za Srbiju, ali se nadam da je u pitanju prvi razlog, to jest da nemaju snage iako imaju volje i da će u saradnji sa međunarodnom zajednicom uspeti da taj ogromni problem prevaziđu. Tu ne treba zaboraviti ni snažan ruski faktor u VBA. Sve ostalo je zadovoljavanje konzumerističkih potreba javnosti i privatizacionih apetita domaćih i stranih tajkuna, koje bi verovatno i sam Milošević morao da učini. Uostalom to i Putin radi. U praksi to znači: rasvetljivanje političke pozadine ubistva premijera Đinđića, puna istina o stradanju vojnika u Topčideru i Leskovcu, politička i krivična odgovornost za počinioce i naravno, hapšenje Hadžića i Mladića. Sve je to jedan veliki zločin, ta ubistva i ova dvojica na slobodi, koji je još daleko od rasvetljavanja – naglašava direktorka Centra za evroatlantske studije.
Ona postavlja pitanje zašto vlast ćuti o slučaju Leskovac.
– Zar treba da dočekamo bedno prepucavanje ministra Šutanovca sa DSS poslanikom Tomićem u Skupštini Srbije, pa da mu u nedostatku boljih argumenata izleti pretnja: nemoj da vam ja otvorim slučaj Leskovac i slučaj Topčider. Pa otvori ih! Zašto niko ne sasluša oca pokojnog Srđana Ivanovića koji uporno tvrdi da mu je sin 2005. vozio Ratka Mladića i aktuelnog zamenika načelnika GŠ Mladena Ćirkovića? Zašto država nema snage da suoči Ćirkovića sa optužbama, nego planira da ga penzioniše. Hoće li ga onda tek privesti. Ako to tad uradi, znači da nema snage da kontroliše vojno-bezbednosni sistem sada, već da on kontroliše nju. Zašto Šutanovac nema snage da uvede inspektorat koji bi, od kako je VBA izmeštena iz GŠ, u stvari trebalo da vrši nadzor nad radom službi. Zašto Tadić koncentriše vlast ili pokušaj vlasti nad službama u kabinetu Mikija Rakića umesto u Inspektoratu Ministarstva odbrane? – kategorična je Milićeva.
Ona navodi i drugu opciju, da je u pitanju dogovor o nenapadanju između sadašnjih vlasti i struktura koje štite Mladića.
– Po cenu života svedoka i nazadovanja cele države ne može se nažalost isključiti sve dok imamo Milorada Dodika, i druge tajkune, u prvim redovima svih partijskih i državnih skupova u Srbiji, i borbu za očuvanje Kosova zbog koje ne sme da se spomene masovna grobnica u Batajnici, i činjenica da je Ćirković prvi ispod crte u lancu komandovanja onih koji su na sreću završili u Hagu. Pa i Dačića na čelu policije, njemu gej parada može samo da koristi, ali hapšenje Mladića može da optuži i SPS i njega koji nije bio mačiji kašalj. Ono što je meni najveća nepoznanica je što međunarodna zajedica više ne insistira na rešavanju ovih slučajeva i procesuiranju Tomića, Bulatovića i Jočića. Da li su i oni u dilu sa DS o političkom olajavanju, ali suštinskom nedemontiranju DSS? Njihov interes se u regionu od terorističkih napada 9. septembra mnogo promenio, ljudska prava i kažnjivost za ratne zločine više nisu neupitni. Sve dok o ovome ćute, sumnjam da što se njih tiče DS može da radi šta hoće ako će u zamenu obezbediti vojnike za misije širom sveta i vojno ne reaguje na otcepljenje Kosova. To bi tek bio veliki poraz – zaključuje Milić.
Ljubodrag Stojadinović, vojnopolitički analitičar, smatra da „ni Borisu Tadiću, ni Vojislavu Koštunici ne mogu da prođu više opravdanja u stilu, mi ne znamo gde se nalazi Ratko Mladić, a čim budemo saznali, mi ćemo ga uhapsiti i izručiti“.
– Jasno je da je politička pozicija Vojislava Koštunice bila u odsustvu volje da se taj posao završi – ocenjuje za Plave strane Stojadinović.
Prema njegovim rečima, kada je Koštunica govorio da je radio u interesu građana Srbije i da mu je savest mirna, nakon što je javnost upoznata sa depešama koje je bivši američki ambasador slao u SAD o tome da bivši premijer odbija da sarađuje po pitanju Haškog tribunala, podrazumeva se da je, tvrdi Stojadinović, Koštunica mislio da je interes građana da Ratko Mladić ostane na slobodi.
– Centri moći koji su u vezi sa legitimnom državom sprečavaju državu da okonča saradnju sa Haškim tribunalom. Država očigledni nije u mogućnosti da se tome odupre – ističe Stojadinović.
Sagovornik Plavih strana upozorava da „nije na tužiocu za ratni zločin Vladimiru Vukčeviću da saopštava javnosti da mu je Rade Bulatović nudio nagodbu za hapšenje i isporučenje Mladića, već da privede i Koštunicu i Bulatovića i Acu Tomića i da od njih traži izjave u vezi ovog slučaja“.
On naglašava da je „očigledno da je vlada Vojislava Koštunice smatrala Hag poslednjom rupom na svirali“.
– Mislim da je lično gospodin Koštunica bio nosilac jedne takve opstrukcije u hapšenju Mladića. Ratka Mladića čuvaju oni koji su zaduženi za njegovo privođenje. I tu je taj paradoks. Nalazimo se u takvom začaranom krugu. Meni se čini da je ovo poslednji otpor. Država ne zna ko su ti ljudi koji čuvaju Mladića. S druge strane, u nekim strukturama vlasti postoji strah da Mladić bude priveden zbog reakcije javnog mnjenja nakon neprijatnog iskustva iz hapšenja Radovana Karadžića. Imamo, dakle, pritisak međunarodne zajednice, pritisak javnosti, ali i struktura koje se nalaze mimo kontrole civilne vlasti – ocenjuje Stojadinović.
On kao poseban problem ističe to što tajne službe nisu modernizovane, kao i to što su pojedini politički lideri opčinjeni tajnim službama i centrima moći.
– Srbija bi trebalo da sprovede svoju „sanaderizaciju“. Danas možemo da čujemo kako kod nas nema takvih likova. A, zaboravlja se da je u Srbiji ubijen premijer, da je mafija još uvek jača od države i da imamo nekoliko ljudi koji su upleteni u najgore zločine protiv kojih nije pokrenut postupak. Stanje u pravosuđu je takvo da ko god uradi neku stvar koja je krupna po državu, zna da će biti amnestiran. Sud će vrlo lako da osudi novinara, ali zato zločinci mogu slobodno da šetaju ulicama i da ne strepe – zaključuje Stojadinović.
