Tamna strana Vidovdana

Povezani članci

• O koristi i šteti istorije za život
• Svetislav Basara: Genius Loci
• Albanci – paraziti koji uništavaju sve što je srpsko
• Podrška – da, ali ne svačija
• Teolog koga sam volio
• Santo stupido

„Mislim da bi kao početna stvar, kao pokušaj promene kulturnog modela, moglo biti da ovaj narod sazna činjenice o Kosovskoj bici, da su učesnici Kosovske bitke bili mnogo savremeniji od nas savremenih. Oni nisu bili motivisani nikakvim mitom, oni su ljudi jednostavno branili svoju zemlju. Postupali su krajnje racionalno.“
S. Basara

    Vidovdan je zaista najvažniji praznik za Srbe. No, kao provereni kvaritelj omladine, ponovo se drsko usuđujem da kontra većine u nevine mlade duše usadim „otrov“ zdravog razuma, pobedničkog karaktera i istine umesto patetičnog i u Srba vrlo isplativog samohvalisanja i kuknjave.

     Srbi su jedan od retkih naroda čija je prava, uglavnom zabašurena, istorija mnogo slavnija i više za ponos nego mitovi o kojima trubi zvanična (pseudo)nacionalna ideologija. Neki narodi u nedostatku pravih često moraju da izmišljaju događaje ili im daju uzvišene kontekste koji oni nisu imali.

     Elem, juče bi još jedan Vidovdan, čitaj poplava besedništva koje svojom ispraznošću i licemerjem preti da zaseni nekadašnje Titine rođendane. Besednici su svi od reda uglednici na osnovu kriterijuma ovog od 45. samo blago reformisanog ali netaknutog sistema. Što bi reko stari šezdesetosmaš, jedan od mnogih u prezidijumima današnjih „demokratskih“ stranaka: „al smo evoluirali“.

    Budući su ceo život navikli na sistem koji protežira praznoslovlje, ni sada ne vode računa o posledicama reči koje su izletele u etar, pa ću biti slobodan da prevedem kako njihovi bazični stavovi bivaju percipirani u mozgovima današnje omladine. Glavni junaci Vidovdana po njima su izvesni vitezovi koji su izabrali žrtvovanje za pravu veru umesto života na ovome svetu i tako zaslužili večni dženet. Razlika između njih i Al Kaide je izgleda samo u tome što se ovi Arapi žrtvuju se za pogrešnu veru, pa „maše“ dženet, inače… Zato je srpska intifada, čitaj besmisleno i besciljno trošenje i na taj način svakom režimu milo kanalisanje nagomilanog opravdanog gneva – ono kad goloruki klinci ludo hrabro jurišaju na žandare tijekom gej parade i drsko izazivaju ajde udaraj – jedna od direktnih posledica ovog praznoslovlja. Pendrekom dobijaju klinci a priznanja i uhlebljenja iste matore prdonje.

     Zato ću, kratkim podsećanjem na „skriveni“ smisao Vidovdana, slikovito dočarati koliko su ovakvi stavovi između ostalog blaćenje i sramoćenje baš kosovskih  vitezova. 

     Ni u jednom hrišćanskom prazniku nije toliko očigledno da je hrišćanstvo sublimacija svih prethodnih tradicija kao u imenu sveti Vid, Sve-to-vid. Svetovid je slovenski bog, planetarno poznatiji pod latinskim imenom  Saturn ili grčkim Kronos. Astrolozi početnici simboliku Saturna vide slično matorim praznoslovima i mladim intifadistima kao mučenje, žrtvovanje, težinu života, kažnjavanje. Iskusniji, slično pravoslavnim vernicima koji tumače da Bog nikada ne kažnjava, Saturnovsko „kažnjavanje“ vide kao nagrađivanje prema zasluzi, što je još jasnije u simbolici grčkog imenjaka, na koga je prva asocijacija vreme kao sudija. Vidovdan je podsećanje da svrha i merilo svakidašnjeg bitisanja na ovom svetu nije od ovog sveta/vremena.

      Brojni događaji u srpskoj istoriji izravno povezani sa Vidovdanom mogu biti zapanjujuće ubedljiv dokaz postojanja Boga i Božije promisli za neke dok su za druge  ilustracije zakona verovatnoće tj. neverovatno bizarne slučajnosti, Zabavimo se na ovaj praznik „pesnički slobodnom“ kompilacijom istorisjkih činjenica, ne manje proizvoljnom od onih u mnogim naučnim doktorskim disertacijama i projekatima za koji su dobijeni „grantovi“.

      Istorijski Sveti Vid (Vitus, Guido, Guy, Weit, Veit, Vith, Vit, Wit…) je najslavljenija žrtva progona hrišćana u vreme cara Dioklecijana. Diklecijan, čije pravo ime Dioklites osim što doslovno znači od Boga/Zevsa/Jupitera dan (a otac mu se navodno zvao Jupiter)  označava i „region porekla“ – grad Duklju/Doclea kod današnje Podgorice[i], kako je tada bilo uobičajeno za osobe seljačkog („skromnog“) porekla. Ako bi se  držali stavova današnje srpske istoriografije koju oponenti autohtonistički hobisti pogrdno nazvivaju „germanska škola“, Dioklecijan je ličnost naprasno izumrlog i nestalog bez traga  naroda Ilirika, dakle naših prostora, da ne kažem Crnogorac, kako bi moglo da mu se slobodno prevede ime. Dakle sa današnjim SRBima/HRVatima po takvim shvatanjima nema veze. Sa „nama“ ga povezuje „samo“ danas u svetskoj istoriografiji dominantno „novo shvatanje naroda Evrope“[ii] koje sam donekle predstavio[iii] koje doduše ni sami tvorci ne primenjuju dosledno na SRBe/HRVate. Ergo po „evropskim“ i „svetskim“ standardima sveti Vid pogubljen je po nalogu SRBina/HRVata tiranina, započevši niz Saturnovskih kažnjavanja/nagrađivanja prema zaslugama svog naroda.

      Narod se kasnije masovno okrenuo veri i etosu Dioklecijanovih žrtava. Tako je još jedna žrtva njegovog progona  biskup  Dujam (danas poznatiji kao Sveti Duje) zaštinik baš grada nastalog izgradnjom njegove palate. Dioklecijanovi potomci se dakle sećaju i slave stradalnike a njemu, moćnom rimskom caru su „kronoski“ presudili – potisnuli su ga u zaborav, ako izuzmemo posprdne narodne pripovetke o caru Dukljanu.

       Sveti Vid je sa Sicilije (Scipia) za Srbe značajne po tome što su odatle u 10. veku kao buduća „Saturnovska kazna“ doseljeni Šćiptari (doslovno Sicilijanci), po austrijskoj naučno potpuno neutemeljenoj i višestruko opovrgnutoj verziji koju i dalje priznaje i zvanična srpska istoriografija, jedini potomci misteriozno nestalih starosedelaca Ilira.

    Na Siciliji su međutim u 11. veku stolovali i u srpskoj kulturi zaboravljeni (ako izuzmemo Hogara strašnog) Normani. U savezu sa njima su ratovali Dioklecijanovi zemljaci baš protiv tadašnjih Rimljana (Vizantije). Tako je nastala naša prva prava nezavisna kraljevina Duklja/Doclea/Dioklitija, pa i najslavniji kralj, Bodin, ima normansko ime. Uzgred, etnolog Veselin Čajkanović germanskog boga Vodana i njegove „parnjake“ –  Dionisa, Orfeja, Ozirisa, Dimitru, Donara karakteriše između ostalog i kao tvorce i rodonačelnike naroda[iv].  Doduše on ovakvu simboliku bogova povezuje sa svetim  Savom.  No, stav da je prvi srpski kralj bio Stefan Prvovenčani i inače je umnogome odredio „format“ današnjeg srpskog naroda, a možda i gubitak izlaza na (poslednje od nekadašnjih pet na koje smo izlazili) Hadrijanovo more. Opet saturnovski – kako sadiš tako i žnješ.

     Nekoliko vekova kasnije bila je Kosovska bitka. Istorijski srpska vojska je tada POBEDILA, što su zvonjavom proslavile mnoge evropske metropole,. Nedugo zatim, sasvim saturnovski, vojsku nezahvalnih hrišćanskih vladara Evrope, koji Raškoj nisu slali pomoć za borbu protiv Turaka, dokrajčila je baš srpska konjica sina kneza Lazara, tada još kneza, potonjeg despota Stefana Lazarevića, u redovima Otomanske armije u bitci protiv gotovo nikad toliko ujedinjene evropske vojske (Kraljevina Ugarska, Sveto rimsko carstvo, Francuska, Vlaška, Poljska, Kraljevina Engleska, Kraljevina Škotska, Stara švajcarska konfederacija, Republika Venecija, Republika Đenova i vitezovi Jovanovci) kod Nikopolja 1396. Ova bitka se smatra jednim od krstaških ratova, u kom su dakle Srbi bili na strani muslimana (činjenica koja se napadno prećutkuje). Da li potonji nestanak države i  ropstvo pod Turcima ima veze sa ovim opredeljenjem despota Stefana (da ne „cepidlačim“ i dalje, pa da postavim pitanje da li smo do 18. veka  mi bili „pod Turcima“ ili su oni pod nama, kako Turci tvrde na osnovu „etničkog sastava“ vezira i ostale vlasti i zvaničnog jezika administracije u Rimskom – Rumelijskom  delu imperije), svetovidska je dilema.  Zanimljivo je da despot Stefan nije ostao u lošem pamćenju naroda (ima čak dve ulice i spomenik u istoj beogradskoj opštini i istom kvartu – Dorćolu)

      No, događaji novije istorije još su brutalnija  ilustracija Saturnovskog „ratarskog“ principa.

       Na Vidovdan 1914. je Gavrilo Princip ubio austrougarskog prestolonaslednika Ferdinanda, „a Srbija i svet ubačeni u krvavi vrtlog prvog svetskog rata“[v].  Malobrojniji ali junački Srbi pobedili su i bacili u „ropotarnicu istorije“ moćnu imperiju, ali zajedno s njom i svoje dve nezavisne uzorno ustrojene nacionalne države, što je „finiširano“ Vidovdanskim ustavom 28. juna 1921. čiju devedesetu obljetnicu ne slavimo iz mnogo „saturnovskih“ razloga.  Ovaj ustav, u poređenju sa ustavom kralja Petra iz 1903. , a pogotovo sa Sretenjski ustavom, bio je potpuna degradacija demokratskog poretka (pitanje da li je išta sem forme ostalo), a nacionalnom ustrojstvu prevarno upokojenih Srbije i Crne Gore pretpostavio je „multietničko“ imperijalno.  Saturnovski, kralj Aleksandar je završio slično prestolonasledniku Ferdinandu, metkom baštinika nemačke imperijalne tradicije. Kronosovski, kralj Aleksandar, vladar najveće naše države u modernoj istoriji, u svesti naroda je (ne)zabeležen slično moćnom Dioklecijanu, jedini je srpski vladar koji nema ulicu u prestonom Beogradu.

      Na Vidovdan 1948. je kulminirao sukob sa Sovjetskim Savezom. Da li nas je Sve-to-vid nagradio zbog otpora Sovjetskoj imperijaloj agresiji i odbrane državne nezavisnosti priličnim blagostanjem i blentavom bezbrižnošću ili kaznio „istim“ zbog izdaje ideoloških saveznika i patrona, stvar je tumačenja i ilustracija ambivalentnosti saturnovskog principa. Tek, doslovno smo dobili šta smo tražili.

     Na Vidovdan 1989. Slobodan Milošević se ustoličio kao „neprikosnoveni nacionalni vožd“ dobivši na Gazi Mestanu plebiscitarnu podršku naroda za ukidanje ustajalog komunističkog poretka i Jugoslavije i objedinjavanje srpskog naroda stvaranjem srpske države. Sve do „vidovdanskog poniženja iz 2001, koje mu je priredio DOS“[vi] činio je upravo sve suprotno, a Kosovo mu je služilo uglavno samo za prevarno namicanje većine u parlamentu. Slično svom baštiniku Koštunici kasnije, sovjetsko ustrojstvo autonomne pokrajine zadržao je netaknuto.

      I Zoran Đinđić je isplivao na talasu slične plebiscitarne podrške za gotovo identične, samo čak preciznije i konkretnije formulisane ciljeve (ustav nacionalne demokratske države Srbije i temeljni raskid sa prošlom uključujući posebno „personalni sastav“ i ideologiju vlasti), takođe ništa od očekivanog nije sproveo. To što isto nisu sprovele ni ostale marginalne ličnosti ne amnestira ga. Od ovih drugih istorijske i državničke poduhvate niko nije ni očekivao.

      Smrt Miloševića obeležena je javnim veseljem i bacanjem šarenih balona, Đinđić ni posle tragične pogibije nije manje omrznut (ponekad mi se čini da smo Vladimir  Milutinović i moja malenkost jedine osobe u Srbiji koje se usuđuju da ga javno poštuju zbog teorijskih stavova).

     Car Lazar i njegovi vitezovi zavredili su carstvo nebesko i večno sećanje i poštovanje naroda time što su preuzeli odgovornost, izvršili svoju konkretnu dužnost na koju su se obavezali čak i po cenu sopstvenog života i time ispunili svrhu svog postojanja na zemlji. Siguran sam da im u raju prave društvo drugi obični ljudi koji su svoje dužnosti čestito ispunjavali – kovač koji je dobro skovao mač, Kosovka i ostale devojke koje su vidale rane, seljaci koji su žnjeli jer su dobro posadili.  Verujem da tamo nisu fanatici koji su sračunato, poneseni ekstremnim ideologijama, žrtvovali svoj život za veru da bi dospeli u „dženet“, jer ni vitezovi nisu tamo zbog pukog navodno fanatičkog žrtvovanja, kako se danas projektuje. Dakle klinci dosta intifade –  „svi na svoja radna mesta“, „knjige u šake“, instrumente/motike u ruke…. TO je smisao Vidovdana.

Opširnija verzija http://www.branali.blogspot.com

[i] Sukladno značaju Dioklecijana, kasniji analisti su obrnuli stvar, tako Toma Arhiđakon (1200. – Split, 1268.) piše „In terra uero Getarum, que nunc Seruia seu Rasia nuncupatur, prope stagnum quoddam ciuitatem fecit construi, quam ex suo nomine Diocliam appellauit.“ što na srpskom znači: „A u zemlji Geta, koja se sada zove Srbijom ili Raškom, blizu jezera, on je podignuo grad kog je nazvao po svome imenu, Diokleja.“

[ii] Patrik Giri „Mit o nacijama“

[iii] http://branali.blogspot.com/2011/06/blog-post.html

[iv] Veselin Čajkanović „O vrhovnom Bogu u staroj srpskoj religiji“

[v] Đorđe Vukadinović http://www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/vidovdan-prica-o-herojstvu-zrtvi-i-izdaji.html

[vi] isto