Teofil Pančić: Politika protiv umjetnosti

Povezani članci

• Tomislav Jakić: Vrijeme svrstavanja
• Rat naš nasušni
• OD DANAS PRODAJA ULAZNICA ZA 57. FESTIVAL MESS
• Deset zapovijedi manipulacije
• U junu porastao broj nezaposlenih
• Cerić šuti na Zukorlićev izlet u politiku

Tako se nekako namestilo da sam veče pre nastanka ovog teksta u jednom beogradskom pozorištu gledao uprizorenje komada jednog hrvatskog pisca, u kojem su briljirali jedan makedonski i jedan slovenački glumac. Sto mu gromova, pravi KPGT, zar ne… (objašnjenje za mlađe: Kazalište-Pozorište-Gledališče-Teatar)! Radi se, dakako, o Krležinim Glembajevima u Ateljeu 212, u režiji Jagoša Markovića, a Leone, odnosno Ignac Glembaj bili su Nikola Ristanovski i Boris Cavazza. Zapravo, ako ova predstava i bude po nečemu dugo upamćena, u strogo teatarskom smislu, biće to upravo jako duga scena (skoro pola predstave, srećom!) obračuna oca i sina Glembaj, tih “ubojica i varalica” stare i zimzelene škole…

Dakako, reći da je neko pozorište “srpsko”, da je neki pisac “hrvatski”, a neki glumac “makedonski” ili “slovenački”, s jedne je strane tačno, a istovremeno s druge i potpuno beznačajno, pošto samo po sebi ne može govoriti i značiti ništa ni dobro ni loše. Ovo prvo je, dakle, tačno tek kao svojevrsna oznaka porekla – kao kod vina, recimo – a ono drugo naprosto znači da vas, ako niste baš neopevani idiot, kad pijete rujnog vina na koncu zanima samo je li to vino dobro, ili će sutradan glava da vam otpadne od posledica njegovog ispijanja, možda čak i sasvim umerenog… I to je tako savršeno razumno i tako savršeno prirodno da ću vas rado poštedeti besmislenog objašnjavanja zašto je tome tako. Nevolje nastaju i bogougodan se poredak stvari na svetu ruši onog trenutka kada ono što je normalno i prirodno bude proglašeno nenormalnim, a ono što je sumanuto i opasno postane norma; pri tome je bazično svejedno govorimo li o vinima, piscima (evo, ne traje li upravo još jedna od onih odvratnih španskih serija na temu “ah, čiji li je naš Andrić Ivo”?), pozorištima, veš-mašinama, čačkalicama ili traktorima.

Okej, sada k povodu naše današnje priče, sve ne odmičući se od narečenog Ateljea 212. U tom je pozorištu tokom maja, naime, trebalo da gostuje Narodno pozorište iz Prištine, s predstavom Bračni par Martin. Pazite, iz prave Prištine, a ne iz Zubinog Potoka, Zubinog Mehte, Mataruške Banje, Blaca ili koje-već-palanke koja glumi Prištinu u paralelnom kosmosu postkosovske Srbije! Međutim, neće gostovati: neki neidentifikovani, ali moćni Faktori uspeli su to da spreče, ispodžitnim antišambriranjem. Za sada. Ti Faktori, odmah i to da kažemo, ne stoluju u Beogradu, nego u Prištini: nekome se u tamošnjoj vlasti učinilo da “nije zgodno”, i da “još nije vreme” da se tim Srbima i tamo tom Beogradu (iz kojeg Nam je stiglo sve zlo…) ide na noge, jer ko zna kako bi to moglo biti shvaćeno i zloupotrebljeno… Neka oni tamo prvo lepo priznaju nezavisnost Kosova, pa ćemo onda da se igramo pozorišta! Dotle – vrati mi moje krpice & ne diraj moje krugove! To jest, daske…

Međutim, šta? Niti je Atelje 212 nadležan i vlastan da priznaje nezavisnost Kosova, niti je prištinsko pozorište nadležno da priznaje da “Kosovo je srce Srbije”. Jedino što oni i mogu i umeju jeste da prave i izvode pozorišne predstave, odlične, loše ili osrednje, i to za ljude koje to zanima – a takvih ima u Beogradu, u Prištini, u Milvokiju, u Alma-Ati, sasvim svejedno. Otkad je teatra na svetu, histrionske družine gostuju tamo gde ih zovu (ili se čak pozovu same, why not?!), svečano ne mareći za trivijalne podele od ovoga sveta… Ovim nikako ne plediram za malograđansku viziju pozorišta, i umetnosti uopšte, kao nečega što, sestro moja slatka, “nema nikakve veze s politikom”. Ma naravno da ima, ali na jedan sasvim, sasvim drugačiji, nezamislivo suštinskiji način od onoga koji stanuje u banalnim nacionalističkim umovima, čija imaginacija ne dopire dalje od podele sveta na Nas i Njih. I Šekspir, i Molijer, i onaj naizgled nezainteresovani Čehov, i Breht i Jonesko i svi koji nešto znače – sve je to i te kako političko, u tom smislu da se bavi onim što se gledaoca i njegovog života – uvek i svugde suočenog s tri velike teme: sa smrću, ljubavlju i vlašću, tim ili nekim drugim redosledom – veoma duboko tiče, a opet, ništa od bilo kojeg pozorišta dostojnog tog imena nije političko u onom smislu koji je vlasnom duhovnom kepecluku jedino dostupan i shvatljiv.

Odlično je Jeton Neziraj, umetnički direktor prištinskog Narodnog pozorišta opisao (v. tekst u e-novinama i Danasu) gorkasti osećaj sudaranja glave sa zidom od plitkoće, banalnosti i nerazumevanja, koji je u konačnici doveo do otkazivanja ovog gostovanja; i sami se, naročito iz devedesetih, sećamo sličnih stvari, odnosi u južnoslovenskom četvorouglu prolazili su kroz slične faze, i trebalo je istrpeti svašta, ali i biti uporan, stamen i nepopustljiv pred varvarima sa viškom moći i manjkom svega ostalog, da bi se došlo do toga da situacija iz prvog pasusa ovog teksta danas bude manje-više sasvim “normalna”, a da o piscima i glumcima razmišljamo isključivo kao o onome što su, a ne o tome šta piše u njihovoj ličnoj karti, i ko im ju je izdao.

Kako god, što se onih prištinskih rodoljubačkih veselnika tiče, najironičnije od svega je što su nesvesno učinili veliku uslugu svojoj ovdašnjoj duhovnoj sabraći! Jer, zamislite da su iz Prištine javili da su spakovali kofere i da su orni i spremni na put zaaa–beooograd: oh, kako li bi ovde zagrajali Rodoljupci, kako li bi se to rastrućalo po kojekakvim pečatima, dverima, standardima i ostalim vidovdanima, kako li bi se uzbihozorio vaskoliki lumpenintelektualni polusvet i bašibozluk, kako li bi se samo vranski i gavranski zagraktalo da jedno pozorište u srcu Beograda, evo, “priznaje Kosovo” dovodeći nam tamo nekakav bračni par Martin (ma, da to nije Marti Ahtisari, kumašine? Sigurno nije Dik Marti!). Ovako, sve je u najboljem redu, Oni Drugi su ispali kreteni o svom trošku, glumci nisu stigli, sire, pa možemo malo da uživamo u svojoj kontekstualnoj “moralnoj nadmoći”. No bez brige, kad-tad, usluga će biti uzvraćena. Kako? Ih, namestiće

Vreme