Teofil Pančić: Šešelj nije došao, a kad će, ne zna se

Pre nekog vremena, ceo je centar Zemuna osvanuo išaran grafitima „Srbija čeka Šešelja“, „Šešelj junak“, „Dobro došao“, i tome sličnim, obavezno uz spominjanje četvrtog maja, valjda kao datuma kada će optuženik Šešelj Vojislav definitivno „pobediti Haški tribunal“ i vratiti se u Srbiju kao spasilac i oslobodilac na belom konju, pa makar i simboličkom, u vidu belog aviona nacionalne aviokompanije. Zlobnici kažu da se trag „nepoznatih počinilaca“ ovog svojevrsnog vandalizma po zemunskim zidovima može pratiti nekako baš tačno od zgrade Srpske radikalne stranke, ali to je sad manje važno. Važnije je da od trijumfalnog povratka Šešelja u Srbiju četvrtog maja nije bilo ništa, tako da će ovaj datum u kolektivnoj političkoj memoriji, bar onih sredovečnih i starijih generacija, ipak i dalje ostati „dan kada je umro Drug Tito“. Sudsko veće Tribunala smatra da proces treba da se nastavi jer je tužilaštvo dovoljno dobro potkrepilo optužnicu da bi proces trebao da teče dalje, što je još daleko od „osuđujuće presude“ za Šešelja, ali je jasna indikacija da su optužbe na njegov račun daleko od „farse“, kakvom je svih ovih godina predstavljaju svakojaki okoreli simpatizeri, ako ne i saučesnici, onoga što se u tribunalskom leksiku zove „zajednički zločinački poduhvat“. A o čemu, uzgred, ovih dana i hrvatska javnost intenzivno misli (naravno, ne zbog Šešelja), potvrđujući trajno dejstvo „zakona spojenih posuda“ na brdovitom Balkanu.

Šešelj nam, dakle, nije došao, nego nam još dolazi. Koliko će to njegovo dolaženje potrajati, tek ćemo videti. U međuvremenu, zanimljivo je bilo posmatrati ko se tom tobožnjem, navodnom, a nadasve nesuđenom povratku obradovao, a ko bi se snuždio na samu pomisao da bi se gromki glas i u svakom zamislivom smislu besramni vokabular grlatog gurua srpske lumpen-desnice mogao ponovo zaoriti srpskim javnim, političkim i medijskim prostorom.

To da su se najavi Šešeljevog povratka silno obradovale desetkovane jedinice njegove nekada moćne partijske vojske, a koja od njega očekuje – naoružana strpljivošću, samozatajnošću i iracionalizmom pravih vernika – da je nekako volšebno vaskrsne, to je sasvim prirodno. Ima, međutim, špekulacija, koje se ne mogu tek tako odbaciti kao irelevantne, da i aktuelna vlast, na čelu sa demokratama, misli da bi iz Šešeljevog kambeka mogla da izvuče posrednu, ali jaku korist, jer svi razložno pretpostavljaju da će glavna Šešeljeva misija nakon povratka u Srbiju biti „uništavanje izdajnika“, ergo naprednjaka, na čelu sa Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem, ljudima za koje Šešelj misli da mu duguju sve; zanimljivo, sve do pre koju godinu tako su mislili i oni, ili su bar tako govorili.

Tu dolazimo do onih koji od navodnog skorog povratka najpoznatijeg stanovnika ustaničke Batajnice ne očekuju ništa dobro. Srpski naprednjaci, kao verzija radikala prilagođena za upotrebu u novom milenijumu, mogli bi imati predobre razloge da od toga strahuju. Naizgled, doduše, to nije mnogo logično. Kada su se Nikolić, Vučić i društvo odvojili od stranačke matice, usledila je borba za naklonost do tada zajedničkog biračkog tela, a u toj su borbi „otpadnici“ odneli više nego uverljivu pobedu, svodeći preostale šešeljevske lojaliste na polupatuljastu družinu koja ima vrlo ozbiljnih, ponegde i nerešivih problema sa prelažnjem cenzusa (kako su pokazali brojni prevremeni lokalni izbori u po svemu različitim opštinama širom Srbije). Pa, zašto bi se onda „veliki“ naprednjaci plašili „malog“ Šešelja? Najpre, zato što mi ni ne znamo šta bi on sve o njima mogao da zna, a još više zato što oni najbolje znaju šta je on sve u stanju ležerno da izmisli o ljudima koje percipira kao političke protivnike. A naročito o ljudima koji su ga „izdali“. Potom, i zato što su naprednjaci svesni – mnogo svesniji nego što javno pokazuju – da je njihova trenutna prednost nad koalicijom oko demokrata nešto što se do izbora sto puta može istopiti ili na različite načine devalvirati i biti učinjeno neupotrebljivim. Nedavno su sami tome dali veliki doprinos sumanutim i politički vrlo kontraproduktivnim štrajkom glađu i žeđu Tomislava Nikolića (gde su Tadić i demokrate hladnokrvnom pasivnošću bez trijumfalizma osvojile ogroman poen, „na tacni“ poklonjen) tako da je poslednje što im je sada potrebno da se još i galamdžijski Šešelj razmaše po Srbiji, „otvarajući joj oči“ o naprednjacima… Dakako, mnogi bi birači naprednjaka ostali ravnodušni na Šešeljeve invektive, ali jedan deo bi se mogao pokolebati. Koliki deo? To je sada nemoguće znati, ali možda taman dovoljan za gubitak u suptilnom „derbiju brojki“ sa demokratama i okolinom.

Ako vam se učinilo da se nigde u ovoj priči nije našlo mesta za to zašto je Šešelj uopšte u Hagu, kolika je politička, zakonska i moralna težina onoga za šta ga se optužuje, i kakve su konsekvence za Srbiju moguće osuđujuće presude jednoj od maskota srpskih devedesetih, onda vam se dobro učinilo. U političkoj areni Srbije to više nije tema, ako je ikada i bilo. Važno je samo ko će nagrabiti koji procenat, ko će ostati na vlasti, a ko će na vlast doći, ili možda neće, i zašto. Na paradoksalan način, i taj brižno negovani zaborav ide Šešelju u prilog: on ionako sve vreme tvrdi da su optužbe protiv njega „besmislice“. Ispada da se i bivši protivnici i bivši saradnici implicitno slažu s njim, a da je poitanje samo ko će od njega, kada se „dokaže njegova nevinost“, imati koristi, a ko štete.