Trenutak istine

Povezani članci

• Nasiha Pozder: GIKIL manipuliše egzistencijom vlastitih radnika kao i zdravljem građana TK
• Nobilo: Treba ispitati odgovornost Jure Radića
• Godinu dana poslije: Još nema pravde za malu Dženu Gadžun
• Nezadovoljni studenti izašli na proteste u Sarajevu
• Skuplja Dara nego mera!
• KRIK

Zamalo da Boris Tadić osvoji i treći, protivustavni mandat. Trebalo je da to bude rutinska operacija.

Prvo, odnekud namaknete 34 miliona evra, zakupite sate i sate televizijskog vremena (štampane medije ionako već potpuno kontrolišete), unajmite najbolju marketinšku ekipu i preplavite javni prostor svojim telegeničnim osmehom i preozbiljnim (strogim ali pravednim), samouverenim državničkim poziranjem.

Drugo, pazite da se u kampanji ne dotaknete neprijatnih problema niti načina za njihovo rešavanje. To bi građane nepotrebno uznemirilo. Umesto toga, što češće ponavljate sugestivnu frazu “ja kao predsednik”.

Treće, zastrašite građane Većim Zlom. Bez mene ova zemlja će se suočiti sa Katastrofom. Biće zaustavljen meteorski put Srbije ka Evropskoj uniji, napuštene zahuktale reforme a i Danijeli će otkazati investicije. Ne isključuje se ni rat!

Dok s druge strane, s Tadićem imate – sigurnost.

Sigurnost vs. Sloboda

Kada je tražio drugi mandat (2008) Tadićev slogan bio je stabilnost. Milošević je onomad pozivao birače da glasaju za SPS, jer “s njima nema neizvesnosti”. Šešelj je, u sličnim prilikama, priznavao da su “svi loši”, ali da su radikali “najmanje loši”. Oni koji su zagrabili komad vlasti, moći, materijalnih dobara, prirodni su protivnici svake promene i veliki neprijatelji neizvesnosti.

To jest – slobode.

Neizvesnost je samo druga reč za slobodu. Sigurnost i sloboda su nespojive. Slobodno tržište je esencija neizvesnosti. Konkurentska borba je puna neizvesnosti. Slobodni demokratski izbori su neizvesni. Nasuprot tome, totalitarni režimi su sigurni, naročito kada se konkurencija potrpa u zatvore ili još bolje fizički uništi.

Mario Kopić (Peščanik, “Gospodarenje i gospodari“, 06. maj 2012) to dobro opisuje: “…zemlja i ljudi stoje pod izravnom komandom političke elite koja se silom štiti od demokratskih procesa i gospodari svim izvorima života. Ona osigurava reprodukciju na svom teritoriju, a odnose sa svijetom strogo kontrolira isključivo na osnovu vlastitog rezona. Paternalistička nad-država (partokratija – prim S.P.) se bavi proizvodnjom i raspodjelom, obrazovanjem, naukom, kulturom i svim drugim odnošenjima sa svijetom. Svi pokušaji autonomnih civilnih inicijativa u tim domenima okarakterizirani su kao šverc, kriminal, ideološka aberacija i tome slično.”

Prilikom poslednjih izbora, Demokratska stranka, sam Tadić, njihovi birači i njihovi mediji, širili su ideju da njihovi konkurenti ne smeju pobediti. Ne da ne mogu pobediti ili da ne bi bilo dobro da pobede, već bukvalno da ne smeju da pobede. I normalno, kada se to ipak dogodilo, drže se kao da se desilo nešto moralno nedopustivo. Profesorka Zagorka Golubović je zaključila da je za rezultat izbora kriv narod i zapretila mu da će emigrirati.

Neshvatljivo je da se poražena strana sada pita: gde su naša 2 procenta koji su nam nedostajali da pobedimo? Njihova dva procenta?! Odakle im uopšte ideja da su imali ta dva procenta? Verovatno u to veruju jer su ih imali na prošlim izborima, ali su oni, eto, negde nestali. Izgleda da im ne pada na pamet da se izbori periodično održavaju upravo zato da bi se proverilo da li je došlo do promene u podršci pojedinim strankama i kandidatima. Niko današnjim gubitnicima nikada nije obećao da će ih podržavati “dok nas smrt ne rastavi”.

Biračima koji su propustili da glasaju za “sigurnost”, sada se paternalistički soli pamet da “nisu mislili na posledice”. Ne, pre bi se moglo reći da Demokratska stranka i Boris Tadić nisu mislili na posledice. 

Posledice

Današnji gubitnici kao da nikada nisu stvarno shvatili ključnu demokratsku ideju smenjivosti vlasti. Pošto su smatrali da su im birači iz izbora 2008. zagarantovani, u protekle četiri godine, vođeni željom da prošire bazu, počeli su da vrbuju birače svojih protivnika. Činili su to uglavnom klizeći udesno, prema nacionalističkim opcijama. Pritom nisu mislili da to može imati ikakve posledice na njihovu zagarantovanu bazu.

Nisu mislili na to ni kada je donošena Deklaracija o Srebrenici, iz koje je izbačena reč genocid, sve samo da se ne bi zamerili strankama i protivnicima koji genocid negiraju. Nisu mislili na to ni kada su, što i danas čine, Kosovo nazivali južnom srpskom pokrajinom, i obećavali “očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije”, ni onda kada su, sa puno uvažavanja, podržavali Dodika, čoveka koji radi na dezintegraciji BiH, ni onda kada su potpisivali Deklaraciju o nacionalnom pomirenju sa SPS-om, strankom koja se nikad nije jasno i potpuno odrekla svoje prošlosti i svoga predsednika Miloševića, ni onda kada su izjednačavali “dva bola”, bol za Miloševićem i bol za Zoranom Đinđićem. Nisu mislili na to ni kada su pomogli Tomislavu Nikoliću i bivšim radikalima u neiskrenom presvlačenju u Evropejce, ni onda kada su ćutali o političkoj pozadini atentata na Đinđića, ni kada su izjednačili četnički i partizanski pokret, fašizam i antifašizam, ni onda kada su, preko državnih organa, započeli proces rehabilitacije kvislinga Draže Mihailovića.

Nisu razmišljali o posledicama svojih postupaka ni onda kada su tolerisali besprimernu korupciju u sopstvenim redovima.

Računali su da “naši birači” to neće primetiti jer je uspostavljena puna kontrola nad medijima. Nije bilo svesti da je kontrola nad medijima često kontraproduktivna: kada iz javnosti ne dobije potreban fidbek koji bi doveo do korekcije ponašanja, kontrolor se polako uspavljuje, umrtvljuje. Više su se oslanjali na naručena i frizirana ispitivanja javnog mnjenja. A ona su ovde notorno nepouzdana, i to bar iz dva razloga: prvo, kako neko reče, ovde ljudi lažu i u anonimnim anketama, i drugo, agencije imaju komercijalni interes da naručiocu donesu dobre vesti.

Nisu vodili računa o svojim stvarnim, dugoročnim rezultatima i odgovornosti koju imaju kao stožerna stranka, stranka koja je praktično na vlasti od 5. oktobra do danas. Opšte je mišljenje da su na ovim izborima pobedile stranke i ljudi koji su poznati kao nekadašnji nosioci Miloševićevog režima. Njihovom uspehu, kao što smo rekli, najviše je doprinela Demokratska stranka i sam Boris Tadić, uveravajući nas da su se svi oni temeljno promenili.

Posle izbora 2008. godine, ministar u novoj vladi i visoki funkcioner DS-a, Oliver Dulić, obavestio je javnost da ne isključuje mogućnost neke buduće koalicije Demokratske stranke i sa radikalima. Svi znamo, iz ličnog iskustva, da se ljudi ne menjaju baš tako lako, a, iako se promene, moraju dugo snositi posledice svojih ranijih grešaka. Ukoliko su te greške bile velike, kao što je slučaj sa strankom SPS-a i radikala – i zauvek. To Demokratska stranka nije shvatila. Ili je shvatila ali nije imala snage da se odupre. U ovom drugom slučaju, mesto joj je bilo u opoziciji, dakle ovde gde se praktično danas i nalazi.

Belim listićima, i svima onima koji su propustili da na poslednjim izborima glasaju za demokrate i Tadića, danas se prigovara da nisu dovoljno vodili računa o posledicama svog postupka, odnosno o dolasku Tomislava Nikolića na vlast. Ne, ne, ne, upravo je obrnuto, demokrate i Tadić su bili ti koji su morali, a nisu, voditi računa o posledicama svoje politike. U suprotnom, morali bi se složiti sa Zagorkom Golubović, kriv je narod.

Manje zlo i treći put među Srbima

Gubitnici ovih izbora uzrok svoga poraza mogu tražiti u slepilu za dve notorne činjenice: prvo, u demokratiji je vlast smenjiva, što su oni zaboravili, i drugo, neke ljude možete lagati neko vreme ali ne možete lagati sve ljude sve vreme i na sve teme.

Čudno je da su to smetnuli s uma, kada su već na prošlim izborima bili opomenuti. Izvinjavam se što ću citirati samog sebe; već 2008. je na sajtu Peščanika bila otvorena rasprava o smislenosti glasanja za manje zlo: “Tokom poslednjih predsedničkih izbora među posetiocima ovog sajta, a i unutar jednog manjeg segmenta biračkog tela, pojavila se sumnja u filozofiju biranja „manjeg zla“. Protivnici te mudrosti iznosili su argument (a) da nije uvek lako proceniti šta će se u budućnosti pokazati kao manje zlo; (b) da treba glasati samo za ono što smatrate dobrim; (c) da glasanjem za „manje zlo“, ipak glasate za neko zlo; (d) da glasanje za „manje zlo“ znači kapitulaciju pred okolnostima koje treba menjati, to jest perpetuiranje situacije u kojoj ćete uvek biti ucenjeni strahom od „većeg zla“. S druge strane, dolazio je „pragmatični“, „realpolitički“ argument: pa ne možemo dozvoliti da Radikali dođu na vlast.”

Iz ovoga vidimo da su argumenti na obe strane i tada bili identični današnjima. Glavni argument demokrata je i tada bio da njihovi protivnici ni po koju cenu ne smeju da dođu na vlast. I onda, kao i danas, postavlja se pitanje – čemu uopšte izbori?

Tekst koji sam gore citirao završava se sledećim zaključkom:

“Tako „manje zlo“ (DS) u hodu redefiniše šta je „veće zlo“ od koga nas navodno spasava. „Veće zlo“ je prvo bio Milošević, pa Koštunica, pa Šešelj, pa Toma Nikolić, pa je to sada još samo Dragan Todorović. „Manje zlo“ su u međuvremenu postali Ivica Dačić i Toma Nikolić. Tako se kuva žaba. „Manje zlo“, kada ga jednom izaberete, ima tendenciju da briše razlike između sebe i „većeg zla“.”

Izgleda da je dovoljno birača shvatilo da manje zlo stvarno ima tendenciju da briše razlike između sebe i većeg zla, i da se večnim glasanjem za manje, a zapravo sve veće, zlo, cementira i perpetuira situacija u kojoj se birač, ucenjen strahom, prinuđuje da večno glasa jedno isto.

Međutim, Demokratska stranka izgleda nije shvatila ništa.

U svom poslednjem govoru, nakon objavljivanja rezultata, Tadić je tobož priznao da prihvata ličnu odgovornost za izborni poraz, ali nam, naravno, nije objasnio – odgovornost za šta, za koji konkretni postupak, za koju grešku? Umesto toga, objasnio nam je da je svemu kriva svetska ekonomska kriza. Kao i da širom Evrope padaju vlade. Drugim rečima, to je glavni uzrok poraza, a ispada i jedini. On je tobož odgovoran ali su ga u stvari srušile objektivne okolnosti koje su van njegove kontrole.

Tadić nam nije rekao u čemu je on lično pogrešio, ali je zato stigao da nam objasni da kod stručnjaka u Srbiji vlada nizak nivo razumevanja politike, i požalio se da nije imao podršku intelektualne javnosti. Morao je da doda kako se ne oseća odgovornim “za sve te stvari” koje mu prigovaraju “politički intelektualci”. Dakle, intelektualna javnost i intelektualci. I eto nas kod belih listića, koji nisu razumeli posledice zbog niskog nivoa razumevanja politike. Njegov sportski, ponosni duh nije mu dozvolio da to jasnije artikuliše. Uostalom, to će učiniti njegovi partijski vojnici i njegovi mediji. Međutim, oni do danas nikako da se dogovore je li efekat belih listića bio beznačajan ili presudan. 

Beli listići

Ako je efekat BL bio beznačajan, ne vredi ga ni pominjati. A još manje vredi razjareno ga zasipati pogrdama. To je sasvim neadekvatno.

Oni koji, pak, tvrde da je bio presudan, morali bi da shvate da su beli listići samo poseban slučaj apstinencije. Beli su apstinenti koji su se potrudili da objasne razloge svoje apstinencije – to jest da ne mogu da veruju nijednoj ponuđenoj opciji i da ne žele da snose odgovornost za izbor pogrešnih ljudi i stranaka. Normalno je pretpostaviti da su takvi ili slični razlozi postojali kod velikog broja apstinenata (“svi su mi se smučili, s njima se ničemu ne nadam”). Svi su apstinenti, u tom smislu, bili “presudni”. Ili još jednostavnije – gubitnici su poraženi jer za njih nije glasao dovoljan broj birača. “Presudno” je bilo što su neki glasali za naprednjake i Nikolića, i što neki uopšte nisu glasali ili su glasali nevažećim listićima.

Svako je glasao tako kako je glasao, po svojoj savesti i iz sopstvenih motiva. Samo slepa frustracija gubitnika insistira na tome da pronađe “krivca”, to jest žrtveno jagnje, kojim će opravdati svoj poraz. Izgleda da je iluzorna bila nada da će oni iz tog poraza nešto naučiti. Možda idući put.

 
Peščanik.net, 22.05.2012.