ENG
TUĐI PROBLEMI SU I MOJI PROBLEMI
Autor/ica
Povezani članci
Međutim, koliko god su me ti ljudi za stolom uveravali da je ta osoba samo naivno pitala kako je moguće da je čovek u kolicima toliki Don Žuan, mene je to sve više šokiralo. Da li je zaista moguće da neka tamo osoba sa doktoratom misli da nismo svi ipak isti i da nemamo ista prava? Ili mi od ljudi očekujemo da budu politički korektni, ma šta oni mislili? Da li bi mi bilo lakše da nisam saznao šta je u toj glavi? Da li ljudi samo žele da zvuče ispravno i “dobro”, pa za nekog u kolicima kažu da je isti kao i mi sa obe noge na zemlji, a misle nešto sasvim drugo? Da li je ta osoba zapravo ispala glupa u društvu samo zato jer je naivno otkrila ono što većina misli. Ili se pita. Ne znam. Nisam baš pametan.
Uvek mislim da se u krugu svojih prijatelja osećam sigurno. Ljude sa kojima provodimo svoje dragoceno vreme ipak birate, zar ne? E, pa sad – kao u i životu, možete da pogrešite, možete da se zaletite, možete da se okliznete i shvatite da možda to ipak nije to to. Meni teško padaju takva saznanja, da je izbor koji sam napravio zapravo loš. Ali, dobro, to je moj problem, a ne vaš.
Šta hoću da vam ispričam? Bio sam na jednoj večeri. Mali krug probranih ljudi. Svi koji sede za okruglim stolom su stvarno manje više neki fini ljudi. Dakle, mahom umetnici. Nije važno da li su uspešni ili nisu. Ostvareni ili ne. Jednostavno, pročitali su neke knjige u životu, neki od njih su čak i doktorirali, što znači da su pročitali dosta te obavezne literature. Ono, to su ljudi, koji konzumiraju kulturne sadržaje gradova u kojima borave. Znaju šta je neki mejnstrim kvalitet, da tako kažem, bez obzira na njihov lični ukus. Jednom rečju, obična večera kod pristojnih ljudi. Da ih vidite na ulici ne biste mislili da je to neki ološ. U proseku imaju oko 35 godina.
Za večerom ljudi uvek pričaju o nečemu. Da li o nekoj dnevnopolitičkoj temi ili o nečemu još trivijalnijem, nije važno, ljudi pričaju i žvaću. Naravno, uzgred pohvale ono što se jede, nije baš u redu da kažu da je “bljak”, kad su došli u goste. Dakle, fino se ponašaju. Ne ispada im hrana iz usta. Ne mrve po podu i tako to. Znaju na koliko se stepeni pije koje vino. Znaju šta je desno, a šta levo. Od tanjira. Međutim, ono što mene lično fascinira je to koliko se dešava da su ljudi u komunikaciji nekulturni, a zapravo je reč o mnogo finim i obrazovanim ljudima. Okej, znam sada da ćete reći – pa, zar ne znači ništa to što su obrazovani? Ja sam mislio, kao što i mislim, da bi svo to obrazovanje ipak trebalo nešto da znači. Čemu tek da se nadam od onih koji to nisu? Nije mi to baš najjasnije, al’ dobro. Moj problem, a ne vaš.
Ne znam ko je započeo tu temu, ni kako je došlo do toga, ali svi su pričali o čoveku koji je paraplegičar i živi u kolicima. Čoveka ne poznajem lično, dakle, znam o njemu koliko i vi sada – čovek u kolicima živi negde tamo daleko. E, sad, šta je tu čudno, čovek u kolicima, invalid. Pa, ništa nije čudno. Međutim, kako večera odmiče, i kako taj gospodin invalid postaje i predjelo i glavno jelo i dezert, ljudi za stolom shvataju da je taj čovek, em što je invalid, on je još i ženskaroš. Da stvar bude još gora i zanimljivija, gospodin invalid je prevario najbolju drugaricu jedne osobe za stolom sa drugom ženom, što daje posebnu draž atmosferi među tanjirima. U tom trenutku, ta neka kratkotrajna neprijatnost se prekida iskrenim čuđenjem jedne persone za stolom koja se naglas pita: “Pa, kako je to moguće?”
Svi se smeju na to. I to se baš smeju. Glasno se smeju. Valjda je to smešno pitanje. Međutim, osoba ga ponavlja još jednom, čisto da shvatimo da je mrtva ozbiljna. Smisao tog pitanja je kako je jedna takva osoba sposobna da prevari bilo koga. E, sad nije jasno da li se sposobnost odnosi na nepokretnost osobe koja je u kolicima ili na to kako bilo ko “normalan” može sa osobom koja je u kolicima? Bilo kako bilo, motiv za ovakvo neko pitanje, nadam se da se slažemo, nije ni bitan. Meni je zastao komad hrane na putu u želudac. I zaustavilo mi se, baš tako, i vreme u prostoriji. Nisam znao kako da odreagujem. Okej, da se odmah nešto razumemo, nisam ni ja neki jezički čistunac, ali opet. Mislim, niti sam se nešto u životu nagledao invalida, pa sad znam kako je njima. Štaviše, kada god sam u prilici da budem u njihovom pristustvu, uopšte ne znam kako da se ponašam. Da li treba nešto sve da prinosim ili da se pravim kao da ta kolica uopšte ne postoje. Jedino što znam je da ti ljudi ne vole da ih sažaljevate. Za ostalo nisam baš siguran, kako i gde ti ljudi žive, kako se druže, kako uče, šta čitaju ili gledaju, kako vode ljubav … Jednostavno, ne viđam te ljude. Ne srećem ih. Ne družim se sa njima. Video sam ih na filmu. Ili kod prijatelja slučajno. Jednom ili dvaput, i to je bilo sve. Ali opet mi nije jasno kako neko može da pomisli da čovek koji je invalid ne može da uradi sve ono što jedan običan čovek može. Nego, to je moj problem, nije vaš.
Međutim, koliko god su me ti ljudi za stolom uveravali da je ta osoba samo naivno pitala kako je moguće da je čovek u kolicima toliki Don Žuan, mene je to sve više šokiralo. Da li je zaista moguće da neka tamo osoba sa doktoratom misli da nismo svi ipak isti i da nemamo ista prava? Ili mi od ljudi očekujemo da budu politički korektni, ma šta oni mislili? Da li bi mi bilo lakše da nisam saznao šta je u toj glavi? Da li ljudi samo žele da zvuče ispravno i “dobro”, pa za nekog u kolicima kažu da je isti kao i mi sa obe noge na zemlji, a misle nešto sasvim drugo? Da li je ta osoba zapravo ispala glupa u društvu samo zato jer je naivno otkrila ono što većina misli. Ili se pita. Ne znam. Nisam baš pametan.
U Beogradu odnedavno postoji lift za invalidska kolica montiran na ulazu i izlazu iz prolaza na Terazijama. Svakog dana tuda prođem bar nekoliko puta. Nikada do sada nisam video nijednog invalida da je upotrebio taj isti lift. E, tako je možda i sa političkom korektnošću, postoji, ali čim se ugase kamere, niko se ne seti da bi možda trebalo da je primeni u praksi.
Mada, možda to stvarno i nije moj problem. A?
Autor/ica
