U Ždrel(c)u dosade (1)

Povezani članci

• Ibrahim Prohić: PUT OD POLITIČARA DO DRŽAVNIKA
• Dževad Karahasan: Dejtonski sporazum je rasistička svinjarija
• Novi antifašizam?
• Stefano BENI: Umjetnost može promijeniti svijet u određenom trenutku
• Papa Franciko povlači reformatorske poteze za kakve nijedan svetovni državnik danas nema hrabrosti
• Fernando Cardenal, odlazak teologa osloboditelja

Onaj ko bi u mjestašce Ždrelac na otoku Pašman došao zbog provoda, grdno bi se zeznuo: trgić, crkvica, poštica dva-sa-dva i njen “nervozni poštar”, dućan – i to je, manje-više, to.

   I plaža, naravski. Tačnije: plaže. Na prvu, bližu, gazdarica nas upućuje odmah po dolasku. Onako znojavi, “skuhani” od petipočasovnog puta iz Slavonije, hoćemo odmah da se bućnemo u more.

   Stazicom “pedalj mjesta”, pokazuje se da je prilaz moru veoma nezgodan, pun oštrog kamenja. Ipak, željan vode, nabadajući kao po jajima, nekako se približim plićaku. Naravno, momci – Tibor I njegov školski drug, holandski Avganistanac Rašet koji će s nama provesti odmor – su brži i spretniji: ja ni na pola puta, a oni već odmakli. Pljuskaju se i pršću k’o delfinići!

   Napokon došepesam do vode, s olakšanjem bućnem, ali i grdno uplašim kad na izlasku na dnu ugledam krhotinu od pivske flaše! “Djeco, pazite kad izlazite, ima stakla”, dreknem, uplašen da bi nam odmor već na samom početku mogao biti upropašten.

Sutradan ustajemo u sedam da kupimo svježu ribu. Lokalni ribari dolaze svakog jutra na mali trg i donose svježe osliće, škambe, oradu i druge “plodove mora”.

   Cijelim putem do trga se češkam. Prethodnu noć, mirnu i ne toliko sparnu, su me izujedali komarci. Oni najmanji, što samo zujnu u uho, pa te pecnu. Tako se cijelu noć šamaraš, pljeskaš, udaraš, sve u jalovom ufanju da umlatiš te male, bezobrazne napasnike.

   “Još nisu došli”, veli baba Mara koja do štanda sa ribom prodaje voće, povrće, maslinovo ulje, rakiju i vino. “Sačekajte, sa’će oni.”

   “Mogu li ‘čepnuti’ malo crnog”, pitam, pokazujući na plastičnu dvolitru kole.

     “Ma, možet, barba, kako ne možeš”, hitro će baka i nasu mi malo vina u čep.

   Odlično. Lagano, pitko, samo malo slatkasto.

   “Koliko?”

   “Dvadeset kuna.”

   Ni tri eura. Sitnica, što bi rekao ser Oliver.

   “Dajte mi ovu flašu. I, sutra donesite još pet litara, ako može.” Biće još roštiljanja. A svakoj je ribi, kažu, suđeno da pliva barem tri puta: u vodi, pa u ulju, i, na koncu, u vinu. To jest, u stomaku.

   “’Ajte vi u kafić, popijte kavu, zvaću vas ja kad  dođe ovi barba s ribom”, veli, sretna što je rano ubrala pazar.

   Na velikoj taraci kafića već se skupilo dosta svijeta. Galama, buka – ni nalik na one tihe kafanice uz more na kojima smo svih ovih godina ispijali prve “čemeruše”.

   Za visokim barskim stočićem tri lokalna “galeba” ispijaju konjak, “betonirajući” ga ogromnim kriglama žuje.  Smiju se, šupaju, dobacuju konobarici. Oči im se već dobrano cakle. Ovi su noćas dobro “varili”. Ili su se, pak, sladili dugonogim lovinama, pa se sad jedan drugom hvališu.

   I za drugim stolom vidim “cistern” bire. Dva momka do nas, daveći se ogromnim sendvičima, takođe “betoniraju” doručak. Piva + “zvečak”.

   Muka mi je kad ih gledam, punih usta i caklenih očiju.

   U to nas baba Mara zovne. Došao ribar.

Kad plivam, sve više me bole čirevi pod pazusima koje sam počeo osjećati još u vožnji do Slavonskog Broda.

  Uveče odlazimo na susret s prijateljima, u osam kilimetara udaljene Mrljane. Zbog njih smo i došli na Pašman. Auto parkiram na asvaltnom putu. Zadnjih stotinjak metara prelazimo pjehoke, makadamom.

   Grljenje, cmakanje, zezanje. Svi smo – ako laže koza, ne laže kosa! – malo ostarili, okrupnjali. Što bi rekli Hercegovci: slindali se.

   Vatra za roštilj već zapaljena. Na podzidi kraj ognjišta – mesa k’o drva. Pošto Rašet ne jede svinjetinu, radujem se, za njega, raznim vrstama ribe i piletini.

   I dok na terasi na spratu, stotinjak metara od obale, listimo “potoke” gemišta, ispodoka gledam more. Malo mi smeta, na pedesetak metara udaljenosti, čudna žućkasta kuća. Ona mi se jedina priječi savršenom pogledu na Mare Adriatico. Prošli smo kraj nje. Primijetio sam da je, iako nova, već pomalo zapuštena. Ima čak i bazen sa stražnje strane, ali je i on prazan,  i zapušten.

   “Čija je ono kuća”, u po zalogaja pitam domaćina.

   “Aaa, to ti je od jednog našeg ‘Amerikanca’ ”, odgovori frend.

   “Pa gdje je sad?”

   “Nema ga. Razočar’o se.”

   “?”

   “Mještani ga, kao, nisu dovoljno štovali. A djeca mu neće da se kupaju u bazenu.”

   “Koji će mu krasni k…. bazen kraj ovakvog mora?”

   “E, moj ti, k’o da ne znaš: da vidi selo. Nakon tri’es godina vratio se iz pečalbe, očekujući dag a selo dočeka kao oslobodioca. A znaš naše: najslađe im se narugat’ dijasporcima, pogotovo ako se vrate puni love. Zajebavali ga gdje su stigli. Pa još kad su mu se i djeca odbila brčkati u simbolu njegovog uspjeha… To je prelilo čašu. ‘Mrš nazad, naredio podmlatku, zaključ’o vrata, i vratio se preko Bare.”

   “I kuća sad stoji tako, zaključana?”

  “Aha. Neće čak ni da je proda. Iz inata.”