Učin

Povezani članci

• Kirin je oštetio proračun za 7,3 milijuna kuna
• Spirala napetosti nezadrživo raste
• Marinko Čulić: Očaranost Tuđmanom
• Fratarski raj, pakao i čistilište u Međugorju
• Esad Bajtal: Fašisti u evropskom ruhu
• U Sarajevu promovisana knjiga Nerkeza Arifhodžića “Vapaj agnostika Svemogućem”

Jedino priznanjem individualne i iskonski prirodne krivice može se psihički suzbiti moć predstave o osveti. Učinilac i njegovo potomstvo nemaju prava da govore o pomirenju. Iz tog zahteva može se iščitati samo želja za poricanjem krivice. Ako već individulana smrt poseduje nešto nepomirljivo, onda se nepomirljivost masovnog ubistva može izbrisati samo nasilnim psihičkim činom. Čak ni potomstvo žrtava ne može da da oproštaj, kako to zahtevaju krivci i njihovi bliski. Jedino svest da se ono što se dogodilo ne može popraviti  zna da je osuđena da gleda u učin i da ispituje i priznaje udeo vlastite krivice kao specifične.

                                                                  (Detlef Klausen, Granice prosvetiteljstva)

Kada se govori o zločinima uvek je tu prisutna neka kalkulacija: koliko su oni pobili naših nevinih, a koliko smo mi njima u pravednoj borbi za oslobođenje. Često u tim ‘razgovorima’ o mrtvima imam osećaj  kao da se priča o broju džakova ili nečeg sličnog što je stradalo kao kolateralna šteta u ratu. Prvi put sam ovu vrstu ‘diskursa’ čuo kada je krenula ‘javna’ rasprava oko broja žrtava u Jasenovcu za vreme Drugog svetskog rata. Bilo da su u pitanju ‘povijesne’ činjenice ili ‘istorijska’ fakta rasprava o broju stradalih u logoru Jasenovac bila je, a i danas je, omer tog kalkulantskog odnosa prema mrtvima. Nemam ništa protiv da se konačno utvrdi broj  žrtava u Jasenovcu, ali to kalkulisanje ukazuje koliko smo još uvek nesvesni razmere tragedije i užasa koji se desio u tom malom mestu u Hrvatskoj. U Srbiji je Jasenovac zadobio mitsko značenje i on se poteže kao večiti kontra-argument kada se pomenu hrvatske žrtve. U Hrvatskoj, opet, Jasenovac je simbol komunističke prevare jer su ovi namerno naduvali broj ubijenih u logoru kako bi lakše dobili kredite za post-ratnu izgradnju ‘mrske’ Jugoslavije. I tako su počele te kalkulantske igre sa mrtvima koje ni do danas nisu završene: da li je u pitanju 700000 ljudi (Srba, Jevreja, Roma i ostalih), kako su tvrdili komunisti, ili pak ‘samo’ 70000 mrtvih kako tvrdi hrvatska strana pozivajući se na ‘razum’ i očigledne kalkulacije ondašnjih pobednika. U Hrvatskoj se za ‘prava’ mesta zločina smatraju ona gde su komunisti ubijali ustaše i domobrane koji su bežali pred partizanima. Zato je Bleiburg iskonsko mesto hrvatske državnosti jer su tu pobijeni ‘rodoljubi’, to jeste oni koji su se borili za nezavisnost Hrvatske. I zato čim se pomene taj ‘dosadni’ Jasenovac hrvatski nacionalisti odgovaraju sa Bleiburgom jer to je za njih mesto pravog žrtvovanja, a ne Jasenovac. Ovo posezanje za ‘našim’ žrtvama postalo je predmet kako ‘produbljivanja’ nacionalne svesti tako i argument više za odgovor ukoliko druga strana potegne svoje ‘činjenice’ o žrtvama. No, ma koliko ovo kalkulisanje sa brojem mrtvih se činilo racionalnim, jer ima tendenciju da brani nacionalni interes, ipak iza ovih poigravanja sa ciframa ne stoji ništa razumno. Racionalnost zahteva pomirenje, to jeste svođenje suprotstavljenih argumenata na razumnu meru, ali šta može biti razumno u ‘slobodnoj’ proceni broja mrtvih? Jednom prilikom je to ‘plastično’ objasnio Teofil Pančić govoreći o nekim aktuelnim raspravama oko broja mrtvih u Srebrenici. Teofil je upravo govorio o nerazumnosti jedne takve nemoguće juksta-pozicije u razgovoru: mi kažemo 10000 ubijenih i to mahom nevinih civila, a vi kažete 2000 ubijenih, pa ćemo se onda, kao razumni ljudi, dogovoriti da se ‘nađemo’ na 5000 ubijenih jer to od nas i vas zahteva istorijsko pomirenje. E pa ne može tako! Ova vrsta racionalno-diplomatske kalkulacije naprosto ne može da funkcioniše kada su mrtvi u pitanju, sa bilo čije strane. Pomirenje se ne ogleda u izjednačavanju ili istorijsko-nacionalnom poravnavanju između partizana i četnika, na primer, belih i crvenih i sl. Jednako je licemerno pozivati se na biblijske argumente tipa da će žrtva i njen krvnik pred Bogom se pomiriti – krvnik će moliti za oprost žrtvu zločina, a žrtva će, naravno, da oprosti i svi će biti srećni i zadovoljni. Ova vrsta ‘racionalno-kalkulantskog’ pomirenja naprosto nije moguća jer je njena osnova potpuno luda i nerazumna. Skupiti na hrpe žrtve pa ih deliti kao ratni plen naprosto nije razumno, a i ‘tradicionalno’ govoreći nije ni moralno. Takođe je potpuno ‘prolupan’ diskurs o onima koji su počinili zločine, koji se u svom racionalnom određenju  kretao od potpunog negiranja bilo kakvih zločina do priznanja da su pojednci činili zločine u ‘naše’ ime. Znate ono: zločinci imaju svoje ime i prezime i njima mora biti suđeno za ono što su učinuli. Ono što su ti pojedinci učinili u naše ime znači da se mi odričemo zločina. No, da li ga stvarno i osuđujemo? Da li se mi to ograđujemo od zločina gurajući ove zle pojedince u prvi plan? Teška pitanja koja nemaju odgovore u ad hoc racionalno-kalkulantskim rešenjima. Ovde se ponovo pozivam na Detlefa Klauzena i njegove ‘jezive’ formulacije učina koje sam naveo na početku ovog teksta. Razumeti taj učin u po-činjenim zločinima ili ga pak pronaći u po-činiocima jeste omer racionalnog uvida u same zločine. Pomirite žrtve i počinitelje i strpati ih u istu vreću,  kako bi ostvarili istorijsko pomirenje, znači počiniti nove zločine nad tim istim žrtvama. Na ovaj način se i otvara mogućnost za neke nove kalkulacije jer ovo površno brisanje savesti lako može dovesti do novih ratova, a samim tim i zločina i novih počinioca. Ukoliko ne dođe do pravog i iskrenog pomirenja osveta će biti jedini pravi produkt površnih rešenja jer uvek će biti razloga da se probudi ono što je ‘plitko’ zakopano u savesti i da se pronađu razlozi za novu ‘vendetu’. Ako pokušamo da razumemo učin – a tu ne pomažu logičko-strukturalne konstrukcije – onda se moramo sećati zločina jer jedino tako ih možemo i razumeti. To je i smisao učina, to jeste svesti o učinjenom delu koje stoji pred nama sa svim svojim krvavim detaljima. Denacifikacija u Nemačkoj se odvijala upravo kroz stalno podsećanje nemačkog naroda na ono što su učinili nacisti za vreme rata, ma koliko to bolno bilo. Učin zločina kroz sećanje jeste terapija denacifikacije, ali i pomirenja ili kako to Klausen kaže:  «Jedino svest da se ono što se dogodilo ne može popraviti  zna da je osuđena da gleda u učin i da ispituje i priznaje udeo vlastite krivice kao specifične». Da li se može živeti sa ovakvim teretom, a da se ne pobegne u ‘dobre-stare’ nacionalne mitove koji opravdavaju svakojake zločine ‘u ime naroda’, teško je reći, a još teže i sprovesti. Detlef Klausen zastupa mišljenje da se prava denacifikacija nije ni desila u Nemačkoj jer ni ‘Saveznici’ nisu mogli da iznesu teret užasa nacističkih logora. Nemački filozof Teodor Adorno je govorio da  kategorički imperativ postratnog doba mora biti: sećati se Aušvica! To je jedina nada da se jedan takav užas nikada više neće ponoviti. Nažalost Adorna nisu razumeli, štaviše smatrali su ga dosadnim akademskim zakeralom koji ‘nepotrebno’ kukumače nad jednom, do duše groznom, istorijskom epizodom koja će u budućnosti biti naprosto nemoguća jer je čovečanstvo izvuklo pouku iz Drugog svetskog rata. I ko je onda ispao naivan?

Pronašli su mi brata… Bracu. Posle dvadeset godina našli su njegove ostatke u masovnoj grobnici. Identifikovali su ga na osnovu nekoliko pronađenih kostiju. Ubili su ga radi patika. Dok se njegovo telo još trzalo u agoniji neki mlad vojnik mu je skinuo patike. Šteta da se baci… Ova slika mi je danima pred očima mada ja nisam neposredno video ubistvo moga brata. Ne mogu da ne mislim, da ne vidim, da ne osetim tu scenu užasa. Nije to ni užas, to u stvari i nema imena – ima samo trzanja u agoniji.

Uvek valja krenuti od sebe pa se upitati: šta sam ja to u-činio i kako sam pronašao pomirenje, pa makar i samo za sebe? Posle toliko godina potrage ne mogu reći da sam se pomerio daleko od početka. U stvari nigde nisam ni otišao. Jedino što sam shvatio da pomirenja nema ili ga barem još nisam pronašao. Vreme ne leči, niti pomiruje… Možda će oni- što-dolaze-za nama to nekako umeti. Ja ne mrzim i ne govorim o osveti, ali ovi pokušaji razumevanja mi ništa nisu doneli. I dalje ne razumem i stojim pred istim užasom. A šta ostaje na kraju – par kostiju za identifikaciju.

tags: Zlatko Jelisavac; Srebrenica; Jasenovac