Vladimir Milutinović: Kalup za Lazara

Povezani članci

• Letu štuke, letu avioni…
• Neka pati kome smeta, RH je prvak na začelju svijeta
• Bajtal: Sve dok razdruženi etno-podanici uz pomoć visokog predstavnika ne ustanu u svoju odbranu kao združeni građani, neće biti napretka u BiH
• OKOMICA UMJETNOSTI
• Poruka lidera Tadića: Imaš laptop, vrati majku. Ili marš iz Srbije u 3LPM.
• Fatima Redžepović: Ratni zločinci bolje žive od svojih žrtava

Analitičari već znaju da će naredni potezi ministra biti stezanje kaiša, ukidanje subvencija, dalje privatizacije, čitava neoliberalna agenda koja se od svakog ministra očekuje, ali je retko koji preduzima zbog njenog “bolnog” karaktera. Analitičari i ekonomisti su na ovaj – tuđi – bol davno oguglali, ne nude ništa zauzvrat, samo se drže priče da je sve to zbog “boljeg sutra” i da će nam posle ovih bolova “svima biti bolje”. Kad se bolje pogleda, vidi se da će nekima biti bolje i odmah, čim budu mogli da isplaćuju manje otpremnine, da zauzmu strukturne monopole i zapošljavaju radnu snagu sa manjim pravima.

Piše: Vladimir Milutinović

Taman kad je Mlađan Dinkić izjavio da niko drugi ne zna da vodi finansije i spremio se da objavi verovatno poluizmišljene transkripte razgovora sa Dačićem, u Srbiji se nedavno pojavio novi ekonomski spasitelj, sa diplomom Jela i iskustvom u njujorškoj agenciji „Mekinzi“. Dinkićeva priča o jedinstvenosti njegovog znanja odmah je pala u vodu, toliko da je URS saopštio da je novi ministar zapravo preuzeo Dinkićev program, a interesovanje za transkripte je naglo isparilo.

Na sceni je nova figura koja je odmah zadobila pažnju i poverenje svih medija, rodile su se nove nade u ekonomski oporavak, čak eksploziju ekonomije. Sreću kvari jedino činjenica da malo šta u vezi sa Lazarom Krstićem ima veze sa ekonomijom. Spasitelj nije ekonomska kategorija, a mediji ne podržavaju Krstića zbog njegovih originalnih ekonomskih ideja, već se u prvi plan ističe njegova američka diploma i talenat za matematiku. Krstić za ovakvu dobrodošlicu može da zahvali kombinaciji dve odlike javnosti u Srbiji: slabosti prema mladim, obrazovanim ljudima i činjenici da se očekuje da se novi ministar savršeno uklopi u neoliberalni kalup koji potpuno unisono i nedvosmisleno podržavaju naši ekonomisti, analitičari i mediji.

Ove dve odlike u stvari se savršeno dopunjuju: ciničnom neoliberalnom modelu treba bajka o neiskvarenom spasiocu, koji će neko vreme biti smokvin list za interese političko-menadžerske klase. A možda je ovo ipak preuranjena ocena. Da najpre sačekamo šta novi ministar planira da uradi? Naravno da i ta opcija ostaje, ali je problem što cela konstelacija mladom Lazaru ne daje baš previše prostora. Upravo „sloboda“ koju će navodno dobiti, predstavlja pravu neslobodu.

Naši ekonomisti su novu situaciju opisali na klasičan neoliberalni način. Krstić je šansa da se dugo odlagane “strukturne reforme” najzad odigraju. To će biti moguće ako ne bude opstrukcije političara. Tako se ulazi u klasičan neoliberalni logički salto: politička volja je neophodan uslov za uspeh reformi, ali je sadržaj ove volje u tome da se sama skloni sa puta. Mladi stručnjak treba da dobije slobodu, od političara, a time i od građana, koji još uvek samo preko njih mogu formalno da utiču na svoju sudbinu. Ovako slobodan od svakog uticaja sa strane, Lazar bi trebalo da odlučno pokrene stvari u interesu svih. Ali, zašto je najpre trebalo te “sve” onemogućiti da utiču na njega? Šta garantuje da se ta sloboda ne sastoji upravo u mogućnosti da se neometano radi samo za neke? Jedna od tajni neoliberalizma jeste da je ovo pitanje nečuveno. Pa ne bi Krstić to radio, na primer, ne bi nas građane tako razočarao. Međutim, on većinu građana uopšte ne poznaje. Ostaje i ta mogućnost da mu njegova stručnost neće dopustiti da radi samo u privatnom interesu, odakle bi sledilo da su američki univerziteti poput Platonove akademije – tu se uz znanje dobija i vaspitanje da se znanje upotrebljava samo u opštem interesu i da se uvek stoji na braniku univerzalnih vrednosti.

Problem je što uopšte nije tako. I Jel i drugi univerziteti pružaju samo mešavinu činjeničkog znanja i vladajuće ideologije. Nikakve brane da se znanje upotrebljava u ove ili one svrhe tu nema. Kako će znanje upotrebljavati u potpunosti je na mladom Krstiću. A tu otprilike postoje dva puta. Jedan je naravno konformizam koji mu se nudi, a drugi suprotstavljanje privatnim interesima. Možda Krstić ima i najbolju veru da se njegova ekonomska ubeđenja dovesti do boljitka. Bilo kako bilo, sudeći po dobrodošlici, set onoga što on treba da obavi već je pripremljen.

Analitičari već znaju da će naredni potezi ministra biti stezanje kaiša, ukidanje subvencija, dalje privatizacije, čitava neoliberalna agenda koja se od svakog ministra očekuje, ali je retko koji preduzima zbog njenog “bolnog” karaktera. Analitičari i ekonomisti su na ovaj – tuđi – bol davno oguglali, ne nude ništa zauzvrat, samo se drže priče da je sve to zbog “boljeg sutra” i da će nam posle ovih bolova “svima biti bolje”. Kad se bolje pogleda, vidi se da će nekima biti bolje i odmah, čim budu mogli da isplaćuju manje otpremnine, da zauzmu strukturne monopole i zapošljavaju radnu snagu sa manjim pravima.

Na Petričićevoj karikaturi u Politici, dobro se vidi ta situacija Lazara Krstića. Njegov idealizam se podrazumeva, ali su mačori u odelima i šeširima, sasvim neprepoznatljivi možda i njemu samom, a sistem je napravljen tako da u njemu nema nimalo idealizma.

Tačnije ima. Taman toliko da se ponekad napravi mesta za mladog Nišliju koji je završio Jel.

Dvogled