ZA GAVRILOVIĆEVU SALAMU, UVEK SPREMNI

Čedomir Petrović
Autor 1.2.2018. u 14:49

Izdvajamo

  • Ali, ako dođu na njihova mesta predsednika, jedne i druge države, devojka i mladić, pa se zavole i uzmu i dobiju decu, pa se orodimo, ne bi više bilo ni svađa ni ratova, živeli bi kao one dinastije što su se krvno vezivale da bi očuvale svoje teritorije i mir. Ima i onih koji se nisu ni videli pre venčanja, pa su se vremenom zavoleli i više od ovih što su se smrtno voleli i kleli u večnu ljubav.

Povezani članci

ZA GAVRILOVIĆEVU SALAMU, UVEK SPREMNI

                                                      Pred posetu predsednika Srbije, predsednici Hrvatske

Dosta je bilo kuknjave i mržnje. Nismo se dugo radovali nečem i zaboravili smo kako se to radi. Jebeš ustaše i četnike, pa ima mnogo više nas, koji smo normalni i koji hoćemo da živimo u miru i poštovanju jedni drugih. I ma koliko se pojedinci trudili, da dokažu suprotno, mi smo jedan narod, govorimo  istim  jezikom, jebemo mater jedan drugom, na istom jeziku, isto kažemo – Volim te, različite smo vere, a jedan je Bog i krstimo se isto, ako gledaš u ogledalo ili ti ga zrcalo…

Bili smo moja Smiljka i ja pre nekoliko godina na Mljetu. Smiljka je ostala na plaži, a ja sam svratio u jednu samoposlugu, da kupim nešto za jelo i piće.

U jednom trenutku, kao da me je munja ošinula, stao sam i uhvatio se, ne slučajno, za raf u kome je stajalo piće. Gubio sam dah i srce je htelo da mi iskoči. Preda mnom je stajala ona. Nepreboljena, neponovljiva, jedina. Zagrlio sam je i počeo da ljubim. Prodavačica me je opomenula, da to ne smem da radim. Oprostite gospođo, ali mi se nismo videli čitavu večnost i toliko mi je nedostajala.

Te noći sam sanjao, veliku Zvečevo čokoladu sa lešnicima, koju su mnogi nosili u inostranstvo, kao poklon. Nikada u životu nisam jeo bolju.

Pa čokoladice Seka i Braco, koje su išle najbolje uz sjajne bonbone Petsto pet sa crtom, pakovane u prelepu metalnu kutiju, u kojoj je majka kasnije držala konac, igle za šivenje, naprstak, dugmiće… Pa sokovi, grickalice, žestoka pića, vina, piva…

Nisam mogao da sačekam sledeći dan i da je ponovo vidim. Hteo sam da umrem. Više je nije bilo tamo, gde je juče stajala i gde su je sunčevi zraci, činili još lepšom. Nekoliko dana je nije bilo. Bio sam izgubljen i moja Smiljka me je stalno pitala, da li sam dobro i da li me nešto boli? Kako da joj kažem da me boli duša i srce, a da ne smem da joj priznam, da je to zbog druge.

Onda je jednog dana došla. Zagrlio sam je čvrsto. Nisam je pitao za prošlost, ni čija je bila svih proteklih godina. Sada je tu i opet je moja. Varao sam je sa nekom mađaricom iz Segedina. Bila je dobra, trudila se, mirisala slično, ali daleko je to bilo od one moje prave, istinske ljubavi.

Uhvatila me je moja Smiljka u neverstvu, kada se jednom vratila ranije sa plaže. Gde ću, šta ću, otvorim frižider i strpam je unutra. Šta si to sakrio u frižider? Ništa. Lažeš, razvratniče! Otvorila je vrata i vrisnula, Neeeeee!  Zar Gavrilovićevu salamu u frižider!? Znaš da će tako izgubiti svoj miris i ukus!

Priznao sam mojoj Smiljki sve i nije se naljutila. Naprotiv i ona je bila oduševljena, da je vidi posle toliko godina. Sekli smo je nežno i nezasito jeli. Varali smo jedno drugo, Gavrilovićevom salamom. Sve pare koje smo poneli na more potrošili smo na nju. A, jebeš mu mater… Jednom se živi.

Došao je dan rastanka. Znao sam da je opet neću videti jedno vreme, ali mi je bilo malo lakše, imajući saznanje, da je mogu imati kad god budem došao u Hrvatsku.

Sada sam ljubomoran, na Aleksandra Vučića, koji uskoro odlazi u posetu predsednici Hrvatske, gospođi Kolindi Grabar Kitarović.

Ponekad, upoređujem osobe koje su mi simpatične, sa nekim stvarima koje veoma volim.

Ja kad god ugledam gospođu Kolindu, ja vidim zdravo zaobljenu flašu slavonskog vinjaka Trenk, u svojoj zlatnoj boji, kao kosa gospođe Kolinde, koja nosi sunce i miris zrelosti, a koji je nekada bio moj nerazdvojni prijatelj.

Kad god ugledam Vučića, ja vidim tanku, visoku i elegantnu flašu subotičke Kajsijevače, koju nikako ne razdvajam od Trenka.

Oba pića su dobra i trebalo bi da budu stalni gosti, hrvatskih i srpskih domaćinskih kuća. Po jedna čaša dnevno, od jednog i drugog pića, naseckana Gavrilovićeva salama, kraljevački kajmak, pirotska paprika, zagorska purica na mlincima, pa domaći štruklji, što je drug Tito mnogo voleo, pa posle vina, udri hladno pivo, da malo dođeš k sebi i šta će ti dvojezične table i branioci jezika i pisma i lakše će se razrešiti sudbina svih nestalih u ratu i unaprediće se položaj nacionalnih manjina i rešiće se granično pitanje, mada će možda linija granice malo krivudati.

Mi imamo Đoku, mislim Balaševića, vi Severinu, zapevajmo…  za vsaku dobru reč, kaj reći si mi znala… i  Oj Moravo, moje selo ravno i nek se drma kabanica i nek svira tamburica i hvala ti more za ljubav vječnu

Šta vredi, kad su se ovi što nas vode, udidili i uozbiljili, kao da idu na neki koncert ili instalaciju Zagrebačkog bienala. Bilo je teško i strašno, ali mora se dalje. Opustite se malo i narod je prenapet. Nisu to problemi i prepreke koje se ne mogu rešiti i savladati. Tu smo, jedni pored drugih i ne možemo pobeći od toga.

Onomad kad su se sreli Kolinda i Vučić na mostu i on joj predao kiticu cveća, pomislio sam, kako su lep par i kako bi dobro bilo, za sve, da budu muž i žena… Istina, išlo bi to malo teže, prvo razvodi, pa tu su i deca…

Ali, ako dođu na njihova mesta predsednika, jedne i druge države, devojka i mladić, pa se zavole i uzmu i dobiju decu, pa se orodimo, ne bi više bilo ni svađa ni ratova, živeli bi kao one dinastije što su se krvno vezivale da bi očuvale svoje teritorije i mir. Ima i onih koji se nisu ni videli pre venčanja, pa su se vremenom zavoleli i više od ovih što su se smrtno voleli i kleli u večnu ljubav.

Dosta je bilo kuknjave i mržnje. Nismo se dugo radovali nečem i zaboravili smo kako se to radi. Jebeš ustaše i četnike, pa ima mnogo više nas, koji smo normalni i koji hoćemo da živimo u miru i poštovanju jedni drugih.

I ma koliko se pojedinci trudili, da dokažu suprotno, mi smo jedan narod, govorimo  istim  jezikom, jebemo mater jedan drugom, na istom jeziku, isto kažemo – Volim te, različite smo vere, a jedan je Bog i krstimo se isto, ako gledaš u ogledalo ili ti ga zrcalo…

Aj‘ živeli!

Čedomir Petrović
Autor 1.2.2018. u 14:49