Zašto ne mogu na spisak Demokratske stranke

Povezani članci

• Esad Bajtal: Interesne igre velikih majstora lažnih etnodemokratija
• Đilasovo „golo tržište“
• Ništa nije slučajno
• Balkanski Hamlet
• Levi samit Srbije zajedno sa sindikatima obeležio 1. maj u Beogradu
• LAGUMDŽIJA ODGOVORIO RADMANOVIĆU

Uveče dođe prijatelj na pivo. Ispričam mu sve o spisku i da ništa ne razumem. Kako ne razumeš? Uključi kompjuter. Idi sad na profile svakog od njih. Zastao mi je dah i umalo nisam ispustio miša iz ruke. Je l’ vidiš? Svi sa spiska su aktivni, neki i hiper aktivni, zaposleni, materijalno itekako obezbeđeni, idu s posla na posao, dobijaju novac od DS ili preko nje, za snimanje filmova, tv serija, pozorišnih predstava, koncerte, izdavanje knjiga, članovi su RRA i Upravnog odbora RDU RTS i mnogih drugih odbora, saveta, komisija, žirija, ima i bivših i budućih ambasadorki i ambasadora, ministara, profesorki i profesora na privatnim akademijama, bivših i budućih upravnica i upravnika pozorišta, ima i akademkinja

Pročitao sam sa posebnom pažnjom u novinama, naslov „Mnogi poznati podržali Demokratsku stranku“. Pročitao sam spisak i prva misao mi je bila: Mislio sam da će biti više potpisnika. Verovatno su bili opravdano odsutni i nisu bili u mogućnosti da stave svoj potpis. Nekada je važnije nositi u srcu ljubav za stranku, negoli staviti svoj autogram. Ima i nekoliko njih na slikama. Svi mladi, lepi. Ovi stariji dobro se drže, ne daju se godinama, kao Ines.

Ima tu mnogo sjajnih umetnika iz široke kulturne lepeze našeg glavnog grada. Ima tu mnogo mojih kolega, sa kojima sam sarađivao. One koje poznajem sa svima sam u veoma dobrim odnosima. One sa spiska koje nisam imao prilike da lično upoznam, znam da su u samom vrhu svojih profesija.

Taman kada sam pomislio da će sve biti idilično i da ću pitati nadležne za spisak, da li neću biti neučtiv i pretenciozan, ukoliko bi se i moje ime i prezime našlo na tom cenjenom spisku? Umuvaću se tu negde između ovih, ne bih da ostanem po strani u ovim odlučnim i dramatičnim danima po našu zemlju. Bacim pogled na natpis „Otvoreno pismo građanima Srbije“ i prvu sledeću rečenicu –  Dramatična kriza s kojom se suočavaju građani i celokupno društvo čini nemogućim da bilo ko ostane po strani. Sledi rečenica –  Srbija je danas zemlja cenzure i autocenzure, siromaštva i nezadovoljstva, apatije i beznađa… u Srbiji su marginalizovani kultura i… Pa čekajte, šta je ovo? Pogledam spisak, pročitam još jednom, pa vratim pažnju na siromaštvo i nezadovoljstvo, na obmane i laži, apatiju i beznađe, pa opet brzo pogledam spisak, pa brzo na rečenice. Upoređujem i ne shvatam o čemu se ovde radi.

Uveče dođe prijatelj na pivo. Ispričam mu sve o spisku i da ništa ne razumem. Kako ne razumeš? Uključi kompjuter. Idi sad na profile svakog od njih. Zastao mi je dah i umalo nisam ispustio miša iz ruke. Je l’ vidiš? Svi sa spiska su aktivni, neki i hiper aktivni, zaposleni, materijalno itekako obezbeđeni, idu s posla na posao, dobijaju novac od DS ili preko nje, za snimanje filmova, tv serija, pozorišnih predstava, koncerte, izdavanje knjiga, članovi su RRA i Upravnog odbora RDU RTS i mnogih drugih odbora, saveta, komisija, žirija, ima i bivših i budućih ambasadorki i ambasadora, ministara, profesorki i profesora na privatnim akademijama, bivših i budućih upravnica i upravnika pozorišta, ima i akademkinja… Sve se to, burazeru, mora odraditi. Za prošlost i za budućnost.

Koja sam ja budala! Da ja stavim svoj potpis pored ovakvih umetničkih, sportskih, pevačkih, pravnih i ostalih gromada koje Srbija ima. Kako sam samo mogao i da pomislim na tako nešto?

Photo: Kupindo

***

Bio sam sedamnaest godina u toj stranci. Cimao sam oca po mraku i rupama oko Skupštine prepune specijalaca, 19. septembra 2000. godine. Nije prošlo ni mesec dana otkad je operisao po drugi put kuk. Teško se kretao. Zvao ga je telefonom Zoran Đinđić i zamolio da dođe i obrati se narodu. Okrenuo se i rekao mi:Moram da idem… zbog Zorana.

Pred kraj, nije imao novca za lekove. Rekao sam mu:Mile, da zovem nekog iz stranke? Prekinuo me je. Bio je ljut: Ni mrtav! Niko me za ove tri godine nije pozvao da pita, kako sam, da li mi je nešto potrebno.

***

U poslednje dve rečenice u knjizi koju je o ocu napisao veliki Ranko Munitić, stoji: “U banci je imao 800 evra. Toliko o nama”. Kraj.

E, pa da, sad sam se setio. Zbog toga ne mogu da se potpišem na taj spisak.

To je valjda u pitanju neko vaspitanje i poštenje. Možda ima veze i sa moralom, to je ono… šta to beše, majku mu… a, ima ga kod Vujaklije.

e-novine