ZLATKO JELISAVAC: Pada mrak

Povezani članci

• Vesna Pešić: Rasprava o neoliberalizmu i našem blatu
• Kemal Kurspahić: Trijumf ili krah
• Šta će nam (ovakva) država?
• Čedomir Petrović: Ima jedna modra rijeka … Valja nama preko rijeke
• Nermin Bise: Predrag Lucić je ustaša koliko je Srđan Aleksić četnik
• HIPERRODITELJI

BEOGRAD, 2. jun 2012, (Njuz) – U Beogradu je sve spremno za proslavu 120 godina od tridesetjednočasovnog boravka velikog naučnika u našem glavnom gradu. Tim povodom, Elektrodistribucija Beograd će svojim korisnicima isključivati struju duž trase njegovog kretanja.( Povodom 120 godina od Tesline posete Beogradu, EDB gasi struju duž trase njegovog kretanja)

Situacija u Srbiji postaje sve luđa i neizvesnija… Kao da nam tle klizi pod nogama i više nemamo za šta da se uhvatimo, a ni život u oblacima ne može da potraje dugo. Posle izborne kampanje i silnih obećanja od strane političke „elite“ građanke i građani su doživeli brutalan pad u realnost i osetili neprijatan bol od udarca o ledinu. Dakle, ništa od lepog i slatkog života kakav su nam obećavali tokom kampanje, već znoj i suze, i to najmanje dve-tri godine. Buduću vladu Srbije očekuje niz vrlo nepopularnih mera koje im sigurno neće doneti pozitivne poene kod građana, ali dogorilo je do nokata i mora se štedeti. Srbija mora da vraća dugove, a para nema osim ukoliko nam MMF ne odobri novi kredit, a to će opet biti uslovljeno konkretnim merama buduće vlade. Posle dramatičnog poziva Fiskalnog saveta da se moramo što pre dozvati pameti i početi da štedimo, inače odosmo u dužničko ropstvo – kao da sada nismo u toj situaciji – očekuje se šta će još neoformljena vlast da učini. Kada se političke „elite“ dogovore i „preuzmu odgovornost“ za reforme, koje bi trebale da uštede novce preko potrebne kako bi bili u stanju da platimo dugove sa sve kamatama, onda nas očekuje: zamrzavanje plata i penzija, podizanje PDV-a na 22% ili pak manji PDV, ali onda i kresanje plata za nekih 5% – kao da nam sadašnji pad dinara nije već skresao plate, a zbog rasta cena i naša kupovna moć je veoma opala – reforma javnog sektora što automatski znači i otpuštanje viška radnika.

Sada nam preostaje da vidimo hoće li buduća vlada, sa premijerom na čelu, smeti da zagrize do kraja i sprovede ove bolne reforme posle brda i dolina koja su obećana tokom izborne kampanje. Dinar i dalje pada, mada je do skora bio „najstabilnija valuta u regionu“, što je siguran pokazatelj da ova zemlja ulazi u težak i neizvestan period. Dobro, neće nam biti prvi put, pregurali smo sve i svašta poslednjih dvadesetak godina, ali pitam se samo: dokle više?! Ima li kraja i hoćemo li konačno početi da živimo kao sav normalan svet?

Izgleda da nam nije suđeno da za svog života vidimo ili doživimo neki boljitak, zato nije ni čudo što građani lakoverno nasednu na smicalice političara jer od spoznaje stvarnosti mogu izgubiti razum, a onda ko zna šta bi sve moglo da se desi: možda nekom opet padne na pamet da zapali Skupštinu ili da krene u „šetnju“ sa još stotinu hiljada „slučajnih“ prolaznika?! No, i to smo prošli i šta se desilo? – ujeo vuk magarca. Ništa nismo naučili od onih groznih devedesetih godina kada smo se borili sa režimom Slobe Miloševića, inače danas u vlasti sigurno ne bi bio jedan Ivica Dačić, na primer. Opet smo se opustili opijeni obećanjima i šarenim lažama, a u međuvremenu smo tonuli sve dublje. Sada ćemo da plaćamo za sva glupa obećanja koja su plaćena preskupim kreditima i treba da budemo presrećni ukoliko to ne potraje više od projektovanih par godinica. E pa ljudi moji, dođe mi da im se, onako po narodski, prisetim bliže i daljne familije. Šta nam rade, a mi ćutimo i plaćamo cehove alavih političara i njihovih tajkunskih gospodara. Nemamo snage, izgubili smo volju da se borimo, bežimo od stvarnosti i sve postaje besmisleno, a takva situaciju odlično pogoduje političarima jer sa ovakvim ovcama od građana lako se manipuliše.

Kada nas šišaju, mi samo stisnemo zube i molimo boga da ne dođe i do klanja, jer gospodari imaju nezasit apetit i zato se moramo radovati svakom sledećem danu koji smo uspeli da preživimo. Još jedanput: dokle?! Zašto ćutimo? Ništa, tišina i tama nad vodama…

«Predsednik Srpske najavio je distanciranje od Vlade Srbije ako u njoj bude neko ko ružno govori o srpskom entitetu u Bosni i Hercegovini. Ivica Dačić kaže da koalicija SPS-PUPS-JS to neće dozvoliti.
Dačić je izjavio da SPS ima poseban senzibilitet prema Republici Srpskoj, imajući u vidu da je Dejtonski mirovni sporazum, možda, i najveća tekovina vlasti SPS do 2000. godine.
Dačić je izjavio da SPS ima poseban senzibilitet prema Republici Srpskoj, imajući u vidu da je Dejtonski mirovni sporazum, možda, i najveća tekovina vlasti SPS do 2000. godine.
„Srpska je, možda, u istorijskom smislu i najveća tekovina, jer srpski narod preko Drine nikada nije imao entitet ili bilo koji oblik ustrojstva kao što je dobio dejtonskim sporazumom“, naveo je Dačić.
On je naglasio da je obaveza Srbije, kao garanta ovog sporazuma, da pomaže da se on realizuje u potpunosti.
„Veoma čvrsto stojimo na stanovištu da nema promene Dejtonskog sporazuma bez saglasnosti sva tri naroda i oba entiteta. Takođe, čvrsto stojimo na stanovištu da treba da se unapređuju veze i specijalni odnosi između Srpske i Srbije, kao i da te veze treba da budu jake u svim oblastima“, istakao je Dačić, koji je i potpredsednik Vlade Srbije u tehničkom mandatu.» (Mondo, 02.06.2012. – Dodik neće Čedu u vladi Srbije)

Eto gde mi živimo…

Sada treba jedan Milorad Dodik da presudi ko sme, a ko ne sme da oformi vlast u Srbiji. U zagrljaj predsednika RS odmah je potrčao Ivica Dačić presrećan što je Dodik opleo Čedomira Jovanovića jer je ovaj onaomad izjavio da je RS genocidna tvorevina, a to mu predsednik RS nikada neće oprostiti. Verujem da bi se Čeda danas rado odrekao svojih retoričkih paroksizama ako bi to značilo učestvovanje u vlasti jer i suviše velik je ulog u igri, ali kako sada da okrene ćurak naopako i umilostivi strašnog Dodika i smiri njegov neljduski bes? Ivica Dačić se sijao kao mesec sedeći pored Dodika i samo što nije uskliknuo: ovo ti je Čedo za Slobu i sve moje drugove! Takođe se Dačić pozvao na Dejtonski mirovni sporazum kao možda i najveću tekovinu vlasti SPS do 2000.godine. No, Dačić se nije prisetio rata u BiH kao velike tekovine svoje partije jer je taj rat koordinirao, sa svojim ljudima «na terenu», njegov tadašnji gospodar Sloba Milošević. Šta ćeš, ipak je bolje pričati o lepim stvarima kao što je sporazumni mir, a izbeći ono što mu logično predhodi – rat.

I tako mi tavorimo sa raznim ivicama i maricama, a rupa pod nogama nam je sve veća i uskoro ćemo doći do sudbinskog pitanja: ili upasti ili pak se odbaciti na čvrstu ledinu? Ja neću više da upadam ni u kakve rupe i zato hoću svoju ledinu da sigurno i ponosno stojim na njoj. Neću da me više lažu, ponižavaju i prave budalom; neću da mi predsednik bude Toma Nikolić; neću da mi premijer bude Boris Tadić; neću da više živim u takvoj Srbiji! A ti?

(Autonomija)