Pas i njegova umijeća

tačno.net
Autor 16.5.2017. u 09:49

Pas i njegova umijeća

Pre svega životinja je družbenik, od koje se takođe traži i da čuva kuću, pas današnjice radi manje od svojih predaka. Umeće ovčarskog psa malo po malo iščezava. Posao psa za vuču više ne postoji. Ipak, psi iskazuju svoje talente u novim specijalnostima: oni su u policiji i na carini, prisutni na mestu nesreća i lavina, spasioci na moru, noćni stražari u društvima za vršenje nadzora, socijalni radnici, vodiči slepih i pomagači gluvih i paraplegičara. Oni imaju svoje mesto u bolnicama a u SAD imaju pristup zatvorima.

PSI ČUVARI

Pre svega namenjeni za misije nadzora (straža i vrebanje), psi čuvari su takođe i tragači. Oni hvataju zločince, otkrivaju prisustvo opojnih sredstava ili eksploziva, obezbeđuju spasilačke misije u slučaju nesreća. Ovakvi zadaci nisu povereni bilo kojoj rasi. Daleko najviše se upotrebljava nemački ovčar, izuzetno prijemčiv za dresuru, čvrst i hrabar: 75% pasa čuvara su nemački ovčari, a 18% belgijski ovčari.

Na terenu su takođe prisutni i labradori, dobermani, nemačke doge i bokseri. Svi su mužjaci, uzrasta od 1 do 2 godine, dolaze iz najboljih uzgajališta, moraju biti uravnoteženi i ne smeju reagovati na detonacije. Njihove sposobnosti testiraju se tokom tronedeljnog stavljanja u karantin, neophodnog za proveru zdravstvenog stanja i pristupanje vakcinaciji; samo 40% njih se oceni sposobnim za službu.

Tokom selekcije koja traje 8 sedmica, životinje se podvrgavaju brojnim vežbama, koje omogućavaju da budu orijentisani ka svojim specijalnostima. Tek posle šest sedmica rada, kada se otkrivaju njihove sposobnosti, počinje obuka pasa. Svaki sreće svog budućeg gospodara sa kojim će činiti tim.

Zatim sledi početna dresura za određenu specijalnost, kada se, pod vođstvom instruktora, par gospodar-pas tokom deset do trinaest sedmica usavršava u svojoj specijalnosti, polazeći od vežbi zasnovanih na ponavljanju i nagrađivanju. Da bi se načinio uspešan tim, najvažnija je međusobna usklađenost i dobro slaganje između čoveka i psa. Gospodari pasa prolaze i teorijsku obuku, paralelnu sa onom koja se stiče na terenu.

VOJSKA I POLICIJA

Patrolni pas se obučava da se ne plaši pucnja i da napada. Tragač uvežbava svoj njuh i mora imati izdržljivost da kilometrima sledi trag. Izviđač radi u tišini i uči da otkriva eventualna skrovišta. Mada je čuvanje straže instinktivna osobina psa, vrebanje je stečena i pas mora da nauči da satima ostane na straži.

Karijera vojnog psa postiže se u uzrastu od oko 8 do 10 godina, a oni najčešće ostaju sa svojim gospodarom. Pseća brigada pariške policijske prefekture stvorena je 1951. godine, a još krajem prošlog veka tri psa su radila u pariškoj policiji.

Pre svega zaduženi za misije stražarenja i traganja, psi svakodnevno pomažu policajcima, žandarima i članovima Službe civilne bezbednosti u pronalaženju nestalih osoba. Oni takođe znaju da, u očekivanju pojačanja, imobilizuju zločinca ne ranjavajući ga pri tome.

SLUŽBA UKLANJANJA MINA

Obučavan da memoriše miris eksploziva, pas uči da ukaže na njegovo prisustvo ne dodirnuvši ga, obično tako što legne. Veoma rano počinje ova obuka, u uzrastu od oko 4 ili 5 meseci. Nemački ovčari, malinoški, rotvajleri, labradori, pa čak i pudle koriste se u ovom sektoru. I ovde tim čovek-pas mora biti veoma blizak. Najsuptilnija modifikacija ponašanja životinje mora biti uočena, stoga što i najmanja greška može biti fatalna.Psi za otkrivanje ekspliziva naviknuti su na rad uz buku.

NADZOR

Društva za vršenje nadzora sve više i više koriste nemačke ovčare kao pomoćnike noćnih čuvara. Ozbiljno dresirani od strane ljudi sa kojima čine tim, ovi psi bez poteškoća vrše svoju misiju zaštite. Međutim, dešava se i da svake noći budu dovedeni na mesta koja nadziru i ostavljeni sami, uz sve opasnosti koje takav rizik sa sobom nosi.

BORBA PROTIV DROGE

U uslovima koji su postojali šezdestih godina, kada se intenzivirao promet opojnih sredstava, carinske i policijske službe počele su da koriste psa zbog njegovog njuha, koji je u otkrivanju droge uspešniji od svih sofisticiranih mašina. Životinja je obučena da reaguje na i najmanje emanacije proizvoda koje je memorisao i naučio da otkrije.

Otkrivanje droge je rezervisano za pse veoma razvijenog njuha, obdarene savršenom uravnoteženošću i velikom otpornošću. Gospodar psa mora biti u stanju da interpretira i najmanji gest psa-člana tima.

U Francuskoj, policija i carina koriste pre svega nemačke ovčare; žandarmerija preferira labradore, ali i krvni gonič, bretonski španijel, bigl, pa čak i mešanac mogu postati odlični otkrivači droge.

SPASILAČKI PSI I PSI ZA KATASTROFE

Intervencija nemačkih i belgijskih ovčara, boksera, kao i polutanaca i mešanaca, prisutna je i na mestima različitih nepogoda – zemljotresa, aktiviranja klizišta, eksplozija ili požara. Oni se vrlo često angažuju pri pronalaženju preživelih pod ruševinama.Psi se biraju po blagosti, prirodnoj sklonosti ka traganju, istrajnosti, smislu za saradnju, inteligenciji i hrabrosti.

Osnove njihove obuke su slične kao kod pasa za spašavanje od lavine, ali se vežbe odvijaju u drugačijoj sredini. Psi se navikavaju da traže po ruševinama i razvalinama, da se kreću u tami, da se provlače po kanalizaciji, da se kreću po nestabilnoj podlozi, pa čak i da se penju uz lestve.

Njihova uloga je naročito važna u odsustvu prijemnika zvuka, u okolnostima spašavanja kada dominira buka buldožera ili pneumatskog čekića. Gospodar psa za katastrofe mora svuda da ga sledi, čak i u najtežim uslovima, kako bi pratio sve njegove reakcije. Kada otkrije zatrpanog preživelog, pas pokazuje radost mašući repom; ukoliko se radi o preminuloj žrtvi, on cvili i obara uši.

Psi za katastrofe su prvi put intervenisali u Velikoj Britaniji, tokom bombardovanja u Drugom svetskom ratu. U Francuskoj su Služba civilne bezbednosti iz Briansona i interventna jedinica iz Brinjola, oktobra 1979.godine, organizovale prvu obuku za ekipe ljubitelja pasa za katastrofe. Ekipe se okupljaju dva puta godišnje, a obuka koju pružaju je potvrđena nacionalnom diplomom gospodaru psa za traženje i spašavanje iz ruševina.

Ove jedinice su spremne da na prvi znak uzbune intervenišu uz policiju i žandarmeriju. Prilikom zemljotresa u Jermeniji od 7. decembra 1988. godine, na terenu u Jervanu je radilo 54 psa bez odmora, da bi odmah otišli na zadatak od pet dana u Spitaku. Francuske ekipe su ukupno spasile petnaest osoba, od čega je deset spašeno zaslugom pasa. Intervencije se izvode bez žurbe. Zbog sigurnosti, znak života koji uoči neki pas mora da bude potvrđen i na drugi način.

Mada su psi za katastrofe najbolji u otkrivanju, oni, na nesreću, posle nekoliko časova postižu sve lošije rezultate, jer im čulo mirisa otupi; njihovo radno vreme je, dakle, ograničeno. S.C.C.C. (Švajcarsko Društvo za pse za katastrofe) je najnaprednije udruženje u ovom domenu. Ono obučava svoje ekipe na vojnom terenu u Vangenu, gde je rekonstruisan srušeni grad i gde se neumorno usavršavaju tehnike traganja koje su tipične za njih.

PSI ZA LAVINE

Bernardinac, sa svojim burencetom ruma obešenim o vrat, koji hrli u pomoć zatrpanima u lavini, ušao je u legendu. Ova delikatna misija je danas poverena nemačkim ovčarima, koji predstavljaju 35% pasa za lavine, belgijskim ovčarima, psu iz Bosa, labradorima i drugim rasama razvijenog njuha i čvrste građe, koji imaju istu performansu kao i bernardinac. Psi u službi su uzrasta od najmanje 12 meseci i moraju biti savršenog zdravlja.

Pošto obavljaju veoma iscrpljujući posao, sa jedne strane se nadzire njihov srčani ritam, a sa druge oči, zbog lezija koje može izazvati odbijanje sunčevih zraka o sneg. Ovim psima se daje visokoenergetska hrana, a imaju pravo i na svakodnevne izlaske na neravan teren u svim vremenskim uslovima, kao i na sedmične seanse obuke. Psi za lavine povlače se iz službe sa 7 ili 8 godina starosti, a nekada, u izuzetnim slučajevina, i kasnije.

Pre 1972. godine, datuma prve obuke za pse za lavine u Francuskoj, spasilačke ekipe koje su intervenisale u planinama obučavane su u Švajcarskoj. Petnaestodnevna obuka od tada se obavlja u Francuskoj. Tokom prve sedmice, pas se “igra” prepoznavanja svoga gospodara zatrpanog u snežnim jamama, koje bivaju sve dublje i nalaze se na sve prostranijem terenu za traganje. Čim nanjuši miris svoga gospodara, pas frenetično kopa sneg, nakon čega sledi nagrada.

Tokom druge sedmice, pas radi u timu sa svojim gospodarem i uči da pronalazi nepoznatu osobu; zadovoljstvo otkrivanja i satisfakcija gospodara su efikasna motivacija. Jednom konstituisani, timovi kinofila se namene nekom centru za zimske sportove ili helikopterskoj bazi. Dužni su da izvedu performansu na šest ili osam godišnjih vežbi.

Efikasnost pasa za lavine je sasvim blago iznad one koja se postiže slučajnim sondiranjem snežnog pokrivača na pretpostavljenom mestu nestanka; životinja često otkrije preživelog posle prolaska onih koji sondiraju. Pribegavanje radio odašiljačima, dometa 50 metara, efikasno je samo ukoliko su prijemnici spasilaca podešeni na istu frekvenciju. U Francuskoj, između 1985. i 1986. godine, 30% žrtava lavine spašeno je zahvaljujući ovim ekipama ljubitelja pasa.

PSI ZASPAŠAVANJE NA MORU

Njufaudlendi su psi specijalizovani za spašavanje u vodenoj sredini. Nenadmašni plivači, zahvaljujući repu kao krmilu i velikim i sraslim šapama; moćni, otporni, ovi izuzetni psi su obdareni nepromočivim krznom koje im omogućava da podnesu ledene vode. Godine 1919. je jedan dični predstavnik njegove rase sam spasio dvadeset osoba od davljenja, osvojivši na taj način zlatnu medalju.

Obuka njufaundlenda usavršava njegov urođeni instinkt; ona počinje od uzrasta od 2 meseca, na suvom tlu, vežbama uz pomoć kojih uči da donese bačeni predmet.

U uzrastu od 2 godine, na moru, pas uči da donese bovu, neki predmet, a zatim da za ruku dovuče svoga gospodara ili ljude koji simuliraju davljenje. Razdaljine se progresivno povećavaju, a životinja uči da zaroni sa strmih terena, jer mora biti osposobljena da interveniše tamo gde je upotreba konvencionalnih sredstava onemogućena.

Inteligentan sportista, njufaundlend je poslušan, sposoban za inicijativu i prilagođava se snazi vodene struje, visini talasa i poziciji žrtve. Snažan je, može da izvuče dve osobe prikačene za obruče fiksirane na am koji mu je stavljen, ili da vuče dva čamca na naduvavanje sa deset osoba.

Da bi se potencirale prirodne sposobnosti njufaundlenda, neophodno je naročito pažljivo voditi računa o skladnom razvoju njegove muskulature i izbegavati težinska preopterećenja koja bi ograničila njegove performanse, smanjujući mu otpornost.

Nacionalna federacija pasa spasilaca na moru, stvorena 1985. godine, formira specijalizovane ekipe ljubitelja pasa, titulare diplome koja se sastoji iz tri stepena. Pas sa diplomom zna da skoči sa čamca, da uzme u čeljust ruku osobe koja je u nevolji i da je dovede do čamca ili čvstog tla. Takođe zna da vrati natrag čamac pun putnika u opasnosti.

Dvadesetak redovno uvežbavanih ekipa spremno je da interveniše kako na francuskim obalama, tako i na vodenim površinama ili u poplavljenim područjima.

Razvoj sportova na vodi, a naročito jedrenja na dasci, posvedočio je korisnost ovih spasilačkih pasa koji često intervenišu.

PSI SOCIJALNI RADNICI

Kod pratnje hendikepiranih osoba najčešće su isključeni polutani i mešanci, dok tu službu bez problema obavljaju labradori, zlatni retriveri, nemački ovčari, škotski ovčari i neki dobermani. Uz različite obaveze koje im ta uloga donosi, pažljivo koračaju uz invalidska kolica, podižu stvari koje padnu na zemlju, nose torbu svog gospodara, otvaraju i zatvaraju vrata, pale lampe i pritiskaju dugmad u liftu.

Najobdareniji mogu da odgovore na dvadeset i četiri naređenja, što je rezultat dvogodišnje obuke. Biraju se prema četiri osobine: inteligenciji, mirnoći, poslušnosti i druželjubivosti. Amerikanci su bili prvi koji su dresirali pse za hendikepirana lica (“service dogs”). Odabrani subjekti su blagi, mirni, poslušni i čvrsti; da bi ispravili opadanje performanse, koje je posledica jačanja afektivnih veza sa gospodarem, redovno ih šalju na vežbe, tako da sačuvaju svu svoju efikasnost.

Dresura pasa za pokretne hendikepirane osobe počinje u Francuskoj, gde do18. meseca života žive u prihvatnoj porodici koja započinje njihovo vaspitavanje. Zatim im ANECAH (Nacionalna asocijacija za pse pomoćnike hendikepiranih lica) iz Alensona i Sen Žervea (u Overnji) pruža specifičnu obuku tokom šest meseci. Uz pomoć pasa, hendikepirana lica stiču veću sigurnost i manju zavisnost od drugih ljudi. Štaviše, ohrabrujuće prisustvo psa je podjednako dragoceno kao i pomoć koju on pruža.

PSI VODIČI SLEPIH

Obdaren instinktivnim zaštitničkim ponašanjem prema hendikepiranim licima, pas je ovu karijeru počeo tokom Prvog svetskog rata, najpre u Sjedinjenim Državama, a zatim u Velikoj Britaniji. Najpodesniji za ovu ulogu su nemački ovčari i labradori. U uzrastu između 2 i 6 meseci, psi se odabiraju po pokornosti, inteligenciji, prijemčivosti i uravnoteženosti. Ženke se često biraju zbog blagosti i nedostatka agresivnosti u odnosu na pripadnike suprotnog pola. Štenad, koja su poverena prihvatnoj porodici preporučenoj od strane instruktora, uče principe dobrog vaspitanja – poslušnost, hod na povocu, i slično, što bitno olakšava docniju dresuru.

Dresura u pravom smislu počinje kada je pas star 12 do 18 meseci, a traje od četiri do šest meseci: dve seanse po dva sata dnevno, ili stotinak sati pod vođstvom klupskog instruktora. Životinja se uči inicijativi pred nekom preprekom, na specijalnoj stazi ili u realnoj situaciji; mora biti sposobana da proceni opasnost i da je izbegne. Istovremeno, pas dolazi u kontakt sa svojim budućim vlasnikom koji ne vidi, i na taj način se upoznaju. Nacionalna asocijacija pasa u ulozi vodiča slepih, koja 95% živi od donacija i legata, postavila je sebi za cilj da omogući funkcionisanje škola u Francuskoj.

Ove škole se umnožavaju na čitavoj teritoriji, a i u Parizu postoji jedna od maja 1987. godine. Trenutno cirkuliše nekih sedam stotina pasa. Obuka jednog psa, koji se besplatno ustupa gospodaru koji ne vidi, skupa je za klub koji obezbeđuje njegovu dresuru. Klubovi pasa-vodiča zaslužuju, dakle, svačiju darežljivost, jer je životinja, pored toga što predstavlja efikasno i konkretno oruđe, pre svega verni i nežni pratilac koji prekida izolaciju svoga gospodara.

PSI ZA GLUVE

Za ideju o psima koji bi pomagali gluvima, možemo zahvaliti Amerikancima. Biraju se psi različitih rasa, a kriterijumi za biranje su blagost, poslušnost i dosetljivost. Njihova dresura traje pet meseci, tokom kojih nauče da reaguju na naređenja rukom, ali da ne odgovore lajanjem, već gestom. Reaguju na zvono na vratima, zvono budilnika, dečiji plač, zvono telefona, i sl. Osim u Americi, psi za gluve postoje još i u Velikoj Britaniji i Holandiji.

Američko humanitarno udruženje, koje je lansiralo program „hearing dogs“ izdejstvovalo je slobodan pristup za ove pse (nose prepoznatljive crvene ogrlice) različitim javnim mestima; tu dozvolu imaju i psi vodiči slepih. Moglo bi se reći da ovi psi, ne samo što pružaju bitnu pomoć pri obavljanju praktičnih radnji, bitno utiču i s psihološke tačke gledišta. Njihovo stalno prisustvo može da umanji pojavu anksioznosti i depresije.

PSI TERAPEUTI

Amerikanci godinama unazad koriste takozvanu „pet therapy“, odnosno – terapiju pomoću domaćih životinja. Primećeno je poboljšanje na fizičkom i mentalnom planu, posebno kod bolesti koje dugo traju i koje napadaju decu. U prisustvu psa, starije osobe obolele od Alchajmerove bolesti reaguju povoljno. Zapaženo je i redukovanje depresivnih stanja.Primetno je poboljšanje raspoloženja kod starijih osoba sa teškim hendikepom, čak se i fizička aktivnost povratila.

Kanadski Institut za zooterapiju u Montrealu vrši istraživanja uticaja životinja na bolesnike, uz kampanju učešća životinja u bolničkoj službi, posebno u radu sa obolelom decom. U Francuskoj je Anž Kondore, doktor veterine, na primeru predočio kako je pas u stanju da pomogne deci sa teškim psihološkim problemima, kao što je autizam.

PSI U ZATVORIMA

U Sjedinjenim Državama, uz savete dresera i veterinara, zatvorenici se brinu o psima koje obučavaju za pokretna hendikepirana lica; drugi uče o odgaivanju pasa, sa namerom da se reintegrišu u društvo. Primetno je poboljšanje odnosa između osoblja i zatvorenika u prisustvu psa.

OVČARSKI PSI

Pošto su na otvorenim prostorima velika stada sve ređa – ovce se danas drže u ograđenim štalama, a prevoze se kamionima – veliki ovčar iz Brija ima karijeru psa družbenika, dok je pikardskom ovčaru i ovčaru iz Bosa ili psu iz Bosa poverena uloga čuvara farmi. Veoma cenjen kao pas družbenik, efikasni mali pirenejski ovčar je jedan od retkih “pastira” koji u planinama nastavljaju da čuvaju ovce.

Tradicija se ipak održava, a radna takmičenja su prilika da se ponovo otkriju mogućnosti ovčarskih pasa. Ovčari stranog porekla odgajeni u Francuskoj, kao što su koli, bobtejl, bradati koli i ostali, su dobri psi družbenici, dok su nemački i belgijski ovčari preobraćeni u policijske i spasilačke pse.

SPORTSKI PSI

Već dugo vremena pas je „korisni“ čovekov pratilac. Pas je istovremeno i lovac, čuvar i borbeni pas, ali i čovekov prijatelj koji s njim deli usamljenost. Tek XX veku javlja se pojam sportskog psa. Psu se vraća „sloboda“, vraća se u sredinu iz koje je potekao, ponovo otkriva specifične zadatke koji doprinose da se razvije i na jedan drugačiji, nezavisan način. Pseći sport ima veliki broj poštovalaca širom Francuske, a taj broj se stalno uvećava, na veliko zadovoljstvo gospodara i pasa.

TRKE

Hrtovi su dobri svedoci krajnje razvijenoj sposobnosti adaptacije pasa. Plemeniti psi kraljevskih trka, postali su sportski šampioni, podjednako brižljivo negovani od strane uzgajivača i trenera kao i najbolji trkački konji.

TRKE HRTOVA

Prvi hrtovi pojavili su se u VI milenijumu pre n.e, a takmičenje u lovu na divljač potiče iz Rimskog carstva. Ova aktivnost, povezana sa lovom, nastavila se u srednjem veku, a i posle, da bi u XIX veku dovela do stvaranja prvih kinodroma. Docnije su se trke hrtova razvile u Engleskoj, Irskoj, Australiji, Sjedinjenim Državama, Španiji i Italiji. U Francuskoj je trebalo sačekati 1970. godinu da bi ovaj sport doživeo pravi zamah. U trci na kinodromu takmiči se šest ili osam hrtova, sa kacigama u boji, koji se nahuškaju da gone mamac (lažnog zeca), po stazi koja se može uporediti sa atletskom.

Vipet, hrt malog rasta (50 cm do hrbata, sa 10 do 15 kg), može dostići brzinu od 15 metara u sekundi, a trči na 350 metara. Engleski hrt premašuje brzinu od 18 metara u sekundi, a trči na 480 metara. Ostale rase hrtova (slogi, saluki, avganistanski hrt, borzoi i drugi) imaju pristup evropskim kinodromima, ali je njihov omiljeni izazov gonjenje po prirodnom terenu.

U Francuskoj se trke organizuju na dvadeset osam kinodroma, traju jedan ili dva dana, od strane dve nezavisne organizacije: U.I.C.L. (Međunarodna unija za trke hrtova), pod okriljem Centralnog kinološkog društva i S.F.C.L. (Francusko društvo za trke hrtova), pod okriljem kladionica i službe za ergele pri Ministarstvu poljoprivrede. One privlače brojne kladioničare sa druge strane La Manša i Atlantika.

Šampionat Francuske odvija se krajem maja, dok se evropski šampionat – veliko godišnje takmičenje U.I.C.L. – održava drugog vikenda u septembru, a na njemu se takmiči po pet najboljih hrtova iz svake zemlje. Kup Francuske osnovan je 1987. godine sa “selektivnih takmičenja” organizovanih tokom čitave godine, za finale se kvalifikuje osamnaset najboljih hrtova.

Najzad su se, 1988. godine, pojavila Lasters Greyhoundstakmičenja (Lasterova takmičenja za engleske hrtove), koja za trojičin vikend, na kinodromu Melin-Senar, u Sen e Marn, okupljaju elitu engleskih hrtova. Nova disciplina koja je u punom razvoju, gonjenje mamca po viđenju, simulira deo lova po raznolikoj putanji, opremljenoj prirodnim preprekama, tokom koga hrt, na distanci koja može doseći i 900 metara, goni mamac presvučen u kožu kunića. Takmičari trče sami, u parovima ili trojkama, a ocenjuju se prema ponašanju tokom trke i prema zaustavljanju pri mamcu.

PSEĆE TRKE SAONICAMA ILI SA PILKOM

Nastala početkom veka na Aljasci i u Kanadi, trka saonicama se sada smatra zasebnom sportskom disciplinom. Prvo zvanično takmničenje Noum-Kendl-Noum, ili Ali Alaska Sweepstake, na 652 kilometra, održano je 1907. godine. Cenjen od strane brojne publike čak i na samim gradskim ulicama, ovaj sport se razvio, a pojavile su se sprint trke sa tri rukavca od 6 do 30 kilometara, prema kategorijama.

Utvrđena kao sportska disciplina u Lejk Plesidu 1932. godine, bila je zaustavljena Drugim svetskim ratom, ali su već nekoliko meseci po primirju Ankoridž i Ferbanks (Aljaska) uzeli u svoje ruke organizaciju velikih trka. Godine 1971. Aljaska je trku saonicama zvanično proglasila nacionalnim sportom.

Svake godine se na severnoameričkom kontinentu odvija više stotina trka, od kojih neke uživaju svetski renome: Iditarod, najduža (skoro 2 000 km), najteža i najslavnija zbog svoje prestižne prošlosti (koja komemoriše spasavanje grada Nouma, 1929. godine, tokom epidemije difterije, kada su pseće zaprege prevezle serum iz Ankoridža); Ali Alaska Sweepstake, najstarija; Yukon Quest od1 400 km između Doson Sitija (Kanada) i Ferbanksa (Aljaska); Fur Rendez-Vous (svetski šampionat u sprintu u otvorenoj kategoriji, koji oduševljava desetine hiljada gledalaca na 4. aveniji u Ankoridžu).

U Evropi se između decembra i aprila održava stotinak zvaničmh takmičenja (trke brzine i trke izdržljivosti). U Francuskoj se one odvijaju naročito u Samrusu i Lans an Verkoru (Izer), Meribelu i Besanu (Savoa), Le Furgu (Dubs), Le Markštajnu (Vož) i Premanonu (Žira). Najslavniji ostaju trofeji Royal Canin, Džek London i Pol- Emil Viktor. Među trkama na duge staze, navedimo onu iz Pese (150 km preko Žira) – najlepšu, najslavniju i jedinu koja svake godine privlači desetine takmičara iz Amerike: Alpirod Royal Canin (nastalu 1988. godine), sa etapama na 1.000 km, koja prolazi kroz Italiju, Francusku, Švajcarsku, Nemačku i Austriju.

Prvi šampionati sveta sa saonicama ili pulkom nastali su 1990. godine, pod okriljem IFSS- a (International Fédération for Sleddog Sport), u Sent Moricu u Švajcarskoj.

Paralelno sa trkom saonicama pojavila se i pilka, koja nam dolazi iz Skandinavije. Bez saonica, kros kantri skijaš je jednostavnom mekom uzicom spojen sa jednim jedinim psom, koji vuče profilisani čun, opterećen sa 20 kg: pilku. Sa više od 150 000 licenciranih osoba koje se bave ovim sportom i već više stotina njih u Sevemoj Evropi, ovaj intenzivan i ekološki sport postiže najbolje rezultate sa lovačkim psima, naviklim na samostalne napore i bržim na kratke staze (12 km) od nordijskih pasa.

Godišnje takmičenje, Bela pilka odvija se u Izeru i već privlači gomile gledalaca. Organizacija saoničarskog sporta ima svoj međunarodni (International Federaton of Sleddog Sport), evropski (European Sleddog Racing Association) i francuski savez (Fédération française de traineau et ski- pulka). Pored četiri nordijske rase (sibirski haski, grenlandski pas, malamut sa Aljaske, samojed), dopušteni su svi psi kojima je priznata sposobnost za bavljenje ovim sportom (naročito čuveni haskiji sa Aljaske).

Trke saonicama sa psima i pilkom zahtevaju malo materijala: upregu, ogrlice, linije vuče, saonice za ovu prvu. Za dugu šetnju i trke na duge staze koriste se duge saonice (3,5 m), sa punim dnom između dva potpornja (tobogana). Za takmičenja u brzini koriste se kratke saonice (2,20 m), bez dna, od 7 do 10 kg. Obe vrste saonica su od drveta, kevlara i ugljeničnih vlakana.

Pilka zahteva samo jednog do tri dobra psa i malo ulaganje: u opremu za kros kantri skijanje, pilku sa čvrstom rudom, upregu i kutiju voska za skije.

TAKMIČENJA

Pas za trke, konkurse ili takmičenja je sportista visokog ranga, pripreman i tretiran kao takav od strane vlasnika i veterinara. Treninzi, u proseku tokom deset do dvanaest meseci, četiri puta sedmično, slede precizne programe, namenjene poboljšanju performansi. Kao najvažnija, ishrana je predmet pažljivih istraživanja, kako bi se prilagodila različitim naporima koje treba da omogući.

Takmičenja i treninzi postavljaju specifične probleme koji se javljaju i kod ljudi koji se bave sportom: trenutno se specijalisti bave mišićima, tetivama, zglobovima, problemima sa metabolizmom, dehidracijom, stresom, itd.

TAKMIČENJA U RINGU

Takmičarska iskušenja u ringu odnose se na pse velikih rasa (nemački i belgijski ovčari, pas iz Bosa, pas iz Brija i sl.) i odvijaju se na zatvorenom terenu (5×30 m minimum). Postoji više nivoa takmičenja, sve do šampionata u Francuskoj. Vežbe su sve brojnije i teže.

One u skakanju uključuju savladavanje jarka, prepona i žive ograde; vežbe okretnosti uključuju donošenje predmeta po viđenju i pri bacanju, odbijanje mamca, praćenje u stopu na povocu i bez povoca, pozicione vežbe sa i u odsustvu onoga ko pse vodi, slanje napred; vežbe griženja uključuju napad griženjem u suočavanju sa štapom, kratki napad griženjem na štap sa bežanjem, zaustavljeni napad u suočavanju sa štapom, napad na revolver uz čuvanje farme, čuvanje predmeta, traženje i sprovođenje napadača, odbranu onoga ko psa vodi.

Pas se ocenjuje u rasponu od jedan do hiljadu poena da bi stekao diplomu. Pas koji prikupi 320 poena stiče C.A.C.T (sertifikat o sposobnosti za radni šampionat). Pas koji prikupi tri C.A.C.T. pred dvojicim različitih sudija proglašava se nacionalnim šampionom u radu, uz rezervu da je na izložbi takođe dobio i kvalifikaciju “veoma dobar”. Titula šampiona Francuske u ringu dodeljuje se psu koji osvoji najveći ukupni zbir poena.

PRAKTIČNI RAD NA OTVORENOM

Ova takmičenja su proširenje iskušenja u ringu. Odvijaju se na otvorenom prostoru, sa prirodnim preprekama i vežbama traganja i rada u vodi. Ona sadrže i odbijanje mamca, ukroćenost (sleđenje na povocu i bez njega, dvominutno odsustvo u sedećem ili ležećem stavu, pozicije na daljinu), savladavanje prepreke (zid ili palisada, reka ili jarak, živa ograda, barijera ili vrata sa rešetkama, rešetke, ograda od letava), napad sa ujedom (iz zaleta i sa čvrstim gardom), zaustavljeni napad (spreda i pri udaljavanju); zaštitu i odbranu gospodara, čuvanje predmeta, traženje (istraživanje, praćenje, pokušaj bekstva), rad u vodi (bacanje unapred, donošenje sa viđenjem ili bez znanja), izuzetan rad, traganje (slobodno sa donošenjem predmeta i lovine lovačkog psa), opšti izgled.

OKRETNOST

Pseći sport u punom razvoju, takmičenje u okretnosti je jedan od najnovijih oblika takmičenja pasa, gde se ocenjuju fizička forma psa i sposobnost gospodara da ga usmerava. Uporedivo sa preskakanjem prepona u konjičkom sportu, staza spaja preskakanje prepona, penjanje i silazak niz nagnutu živu ogradu, gredu, skok u dalj, slalom, klackalicu, tunel i dasku.

Veoma atraktivno, kako za psa tako i za publiku, ovo takmičenje izaziva izuzetnu pomamu, kako na nacionalnom, tako i na međunarodnom planu, o čemu svedoče takmičenja visokog nivoa, kao što su Masters Royal Canin. Nastalo 1978.godine, na Kraftsu, slavnoj engleskoj izložbi pasa, takmičenje okretnosti je na putu da postane sport broj jedan za pse.

ISPITI TRAŽENJA I LOVA

Brojna takmičenja odnose se na osobenosti lovačkih pasa i sastoje se od ispita namenjenih nagrađivanju njihovih najboljih sposobnosti. Tokom field-trials (terenskih proba) ptičare, gde se dodeljuju titule nacionalnih i internacionalnih šampiona, najbolji predstavnici svake rase takmiče se u etapama od po 15 minuta i postaju tragači. Šest disciplina su: veliko traganje za ptičare engleskih rasa, francusko traganje ili prolećni field-trial u paru ili solo, praktični lov ili jesenji field-trial na divljač u paru ili solo, i amateri.

Psi se klasifikuju prema izgledu, strasti za lovom, njuhu i kvalitetu dresure.Field-trials za španijele namenjeni su evidentiranju elitnih rasplodnih grla, koja se izdvajaju svojom inteligencijom, njuhom, stilom, izdržljivošću itd.Ispiti lova trkaće pse omogućavaju izdavanje diploma za lov i označavaju rasplodna grla po kategorijama.

Oni obuhvataju hajku na srndaća i zeca, lov sa pucanjem na zeca, kunića i srndaća, lov na lisicu. Takmičenja u traganju krupnom divljači usmerena su na otkrivanje pasa koji su najsposobniji za traganje za ranjenom krupnom divljači. Ona se odvijaju na prirodnim ili veštačkim stazama i vode do četiri odrednice: crveni pas, crveni pas terač, crveni pas koji zavija pri smrti, crveni pas koji ukazuje na smrt.

Ispiti lova na i pod zemljom za jazavičaresankcionišu prirodna svojstva rase putem vežbi lova na lisicu sa veštačkom jazbinom (koja ujeda, istrajnost), traganja za zecom, za glasom (jazavičar se mora oglasiti na blagi glas), šumskog traganja i dresure (sistematsko pretraživanje šuma) i traganja za krvlju ranjene krupne divljači. Ispiti lova pod zemljom za foksa i druge terijere su u broju od tri; oni se odvijaju u veštačkoj jazbini dužine 15 metara, na prirodnom terenu ili bez kontakta. U svim slučajevima, foks mora pronaći lisicu, signalizirati njeno prisustvo lajanjem, a ponekad i isterati životinju.

OSTALI ISPITI

Takmičenja ovčarskih pasa u radu sa ovcama sastoje se od nekoliko ispita. Ovčarski pas (graničarski goli, pas iz Brija, i sl.) mora da navede stado od 120 do 150 ovaca na putanju od 200 do 600 metara, simulirajući prirodne uslove rada. On, dakle, razume sledeće poteškoće: prolazak ili ulazak u ograđeni prostor, jedan ili više stešnjenih prolaza, prelaženje puta, ukrštanje sa vozilom ili njegovo preticanje, prolazak duž neke ograde.

Ispiti traganja namenjeni su evidentiranju njuha psa, na osnovu šest modaliteta koji su klasifikovani prema rastućoj težini i označeni slovima A,B,C u slobodnom traganju, P.J. (sudska policija), P.F. (hladna staza), I.D. (identifikacija), pri čemu gospodar drži psa na dugom povocu. Samo I.D. omogućava pristup C.A.C.T. i tituli šampiona u radu.

Rad u vodi za njufaundlenda je novija disciplina čija su pravila podložna promenama. Principi su zasnovani na minimalnom ispitu poslušnosti, plivanju na kratke razdaljine i donošenju predmeta ili lutke sa palube ili čamca, vučenju čamca sa putnicima ili bez njih.

Ispit kopanja, otvoren za sve rase, sastoji se u otkrivanju šest gomoljika nepravilno raspoređenih na dubini izmedju 3 i 10 cm na parceli od 25 m2, u što kraćem vremenu.

zivotinje.rs

tačno.net
Autor 16.5.2017. u 09:49