BEDA IZA ORBANOVE FASADE SUVERENOSTI

Stefan Gužvica
Autor/ica 3.3.2017. u 08:52

BEDA IZA ORBANOVE FASADE SUVERENOSTI

Praktični rezultati Orbanovog „antiglobalističkog“ projekta najbolje se vide na ulicama Budimpešte.

Piše: Stefan Gužvica-Marks21.info

Centralna budimpeštanska ulica Károly körút nalazi se u srcu istorijskog, turističkog i ekonomskog centra Pešte, na rubu stare Jevrejske četvrti, koja je danas središte noćnog života grada. Tom izuzetno prometnom ulicom dominira red modernističkih zgrada iz 1930-ih poznatih kao Madách zgrade. Međutim, ono što prolazniku prvo zapadne za oko, nije arhitektura. Ispod arkada Madách zgrada, dugačkih oko 250 metara, spavaju redovi beskućnika, načičkani jedni do drugih. Delom su toliko blizu da bi se međusobno grejali, a delom zato što ih ima toliko da im je teško da svi stanu pod nadstrešnicu dugačku četvrt kilometra.

Položaj beskućnika u Budimpešti najbolji je prikaz bankrota politike Viktora Orbana. Iako ga domaći desničari sa oduševljenjem podržavaju, Orbanova ekonomska i socijalna politika ima katastrofalne posledice po stanovništvo. Kao što je često slučaj sa desničarskim dušebrižnicima koji brinu o „običnom narodu,“ i Orbanova politika pogađa prvenstveno one najsiromašnije. Ekonomska nejednakost ostaje izražena, te deset posto najimućnijeg stanovništva u svojim rukama drži 46% ukupnog bogatstva. Od početka ekonomske krize 2008. godine, nejednakost u Mađarskoj je u stalnom porastu. Mere Orbanove Vlade poput smanjenja minimalne plate i naknada za nezaposlene svakako ne pomažu u usporavanju ili zaustavljanju ovog trenda. U 2011. godini, 3,7 miliona Mađara, odnosno nešto manje od 40% stanovništva, živelo je ispod granice siromaštva. Povrh svega, Mađarska se suočava sa kontinuiranom stambenom krizom, kao i nedostatkom socijalnih stanova za najugroženije. Nakon rasprodaje državnog vlasništva koje je usledilo nakon kraja jednopartijskog sistema, procenat stanova u državnom vlasništvu u Budimpešti pao je sa 55% na 13%. To nas dovodi do onih najranjivijih u društvu – petnaest hiljada mađarskih državljana bez krova nad glavom.

Zapravo, 15,000 beskućnika je konzervativna procena – one pesimističnije, poput izveštaja koji je 2013. godine sastavila Evropska federacija nacionalnih organizacija za rad sa beskućnicima (FEANTSA), procenjuju da u Mađarskoj ima oko 30,000 beskućnika, kao i da godišnje skoro 100,000 ljudi iskusi „neki vid beskućništva.“ Procenjuje se da, od tog broja, bar 10,000 živi u mađarskoj prestonici. Pored nedostatka osnovnih sredstava za život, beskućnici se suočavaju i sa nedostupnošću stalne zdravstvene nege i higijenskih sredstava, kao i uznemiravanjem od strane policije. Povrh toga, često su izloženi fizičkim napadima i pljačkama. Kada se radio o nasilju, beskućnice su mnogo češće meta napada nego beskućnici. Osim toga, mnoge od njih su i završile na ulici jer su bile žrtve nasilja od strane partnera. Povrh svega toga, one su izložene još jednom problemu – tokom menstruacije, nedostatak često poprilično skupih higijenskih sredstava povećava rizik od infekcije. S obzirom da je beskućnicima oba pola zdravlje vrlo često narušeno usled nedostatka skloništa, mnogi od njih umiru od posledica ovako surovih uslova života, naročito u zimskim mesecima. Iako je otvoreno jedno novo i moderno prihvatilište, velika većina skloništa za beskućništva su ne samo loše održavana, nego i opasna. Naime, postala su mesta kriminala, prvenstveno trgovine drogom, zbog čega je za mnoge beskućnike bezbednije čak i spavanje na ulici. Čak i ako bi se skloništa dovela u red, u njima ima mesta za samo 5,500 osoba.

Orbanova vlada je na gore navedene probleme odgovorila kriminalizacijom beskućništva. Naime, prema zakonu iz 2013. godine, koji je trebao da predstavlja „rešenje“ problema beskućništva, spavanje na javnim mestima i preturanje po kontejnerima su proglašeni nezakonitim. Ovo je urađeno uprkos tome što je Ustavni sud zaključio da je takav zakon protivustavan. Prema zakonu, beskućnici mogu da budu novčano kažnjeni za spavanje na ulici, a u slučaju ponavljanja prekršaja čeka ih čak i zatvorska kazna. U poslednjih nekoliko godina, država izdvaja sve više i više novca za pomoć beskućnicima, ali nije u stanju da se pozabavi uzrocima, nego samo simptomima. Po scenariju koji čitaocima u Srbiji može biti odnekud poznat, predstavnici vlasti hvale svoje uspehe dok ih realna situacija na terenu demantuje. Tako je prošlog meseca, na dan kada je policija pronašla leševe dva beskućnika u Budimpešti, državni sekretar na nacionalnoj televiziji hvalio rezultate vlade, koja je uspela da se pobrine za beskućnike uprkos lošim vremenskim uslovima.

Prema navedenom istraživanju FEANTSA-e, problem beskućništva u Mađarskoj je prvenstveno problem nedostatka jeftinih i pristupačnih stanova. Međutim, Orbanova vlada nema nameru da se uhvati u koštac sa ovim problemom. Orban je uvek spreman za simboličke obračune sa predstavnicima globalnih finansijskih institucija (koji su često umotani u antisemitsku i antizapadnjačku demagogiju), ali konkretni rezultati njegove ekonomske politike su čisto neoliberalni – ukidanje javnih dobara i bogaćenje uskog sloja stanovništva na vrhu društvene lestvice. Jedina razlika je što njegov ekonomski protekcionizam daje minimalnu prednost pripadnicima domaće kapitalističke klase i delovima više srednje klase koji su bliski vladajućim strukturama. Iako mnogi problemi vezani za beskućništvo u Mađarskoj potiču iz vremena tranzicije i privatizacije, Orban ne pokazuje nikakvu nameru da obrne procese koji su doveli do beskućništva i osiromašenja stanovništva. Njegova „borba protiv neoliberalizma“ je, u stvari, dvostruka borba mađarske kapitalističke klase koja koristi nacionalizam i populizam za političku mobilizaciju širih slojeva društva. Ta borba je, sa jedne strane, relativno neuspešna borba protiv konkurentskog stranog kapitala, a sa druge, izuzetno uspešna borba protiv radnika, beskućnika, penzionera, Roma i ostalih marginalizovanih društvenih grupa.

Stefan Gužvica
Autor/ica 3.3.2017. u 08:52