Francuska i Nemačka

Povezani članci

• Evropa i kriza na Balkanu
• Putin: UN da osudi nasilje Kijeva
• Bjeloruska opozicija želi obnoviti proteste protiv Lukašenka
• Avganistan: Samoubilački napad na sahrani, 12 mrtvih
• Vlada Šri Lanke priznala ‘veliki propust obavještajnih službi’
• Sjeverna Koreja ispalila sedam raketa u more

Kako bi eventualno mogao da izgleda dogovor o “jačanju Evropske unije”, što je proklamovani Makronov cilj? On bi trebalo da sadrži tri elementa, koliko sam ja u stanju da vidim. Pre toga, ko bi se dogovarao?

Pre svega francuski i nemački predstavnici. To bi moglo da znači da će biti potrebno sačekati francuske parlamentarne izbore i potom nemačke, ali to ne sprečava da se radi na sadržaju eventualnog dogovora i da se istražuju oblasti u kojima postoji saglasnost i one u kojima nje nema. Uostalom, redovni kontakti ionako postoje, reč je o tome da se sa svakodnevnih problema pređe na strateške.

Naravno, druge zemlje članice Evropske unije morale bi da budu uključene, ali jasno je, pogotovo sada pošto je Britanija odlučila da napusti EU, da se od ovih dveju zemalja očekuje da preuzmu inicijativu i pokažu sposobnost vođstva kako bi se stabilizovala sama EU i kako bi njeni rezultati bili poboljšani. Druge zemlje članice ili nemaju potrebnu političku težinu ili se suočavaju s problemima, ekonomskim ali i političkim, usled čega ih nije lako videti u ulozi predvodnika reformi u EU.

Francuska je, međutim, u relativno dobrom položaju, objektivno, a sada i politički jer je glasanjem za Makrona napravila jasan izbor. Objektivno, reč je o privredi sa visokom stopom nezaposlenosti, ali koja ne pati od značajnih makroekonomskih neravnoteža i svakako joj nije potrebna bilo koja vrsta starateljstva, da se tako izrazim. Uz to, Francuska ima strateške koristi od Evropske unije, tako da nije zainteresovana za njeno očuvanje samo zato što bi troškovi raspada bili veliki. Konačno, francuska ima potrebne birokratske i političke sposobnosti da ostvari svoje interese unutar EU. U tome je vrlo verovatno u prednosti u odnosu na sve druge zemlje.

Imajući to u vidu, koje su tačke eventualnog sporazuma? Jedna se odnosi na jačanje same Unije. U vreme od finansijske krize, dakle od 2008-2009. naovamo, centar odlučivanja se preselio u Berlin i u Frankfurt (gde je sedište Evropske centralne banke). Evropske ustanove, Komisija pre svih, izgubile su onaj uticaj koji su ranije imale i koji im se još uvek pripisuje od strane onih koji u njima vide otuđenu i samovoljnu birokratiju. To zapravo nikada nije bio slučaj jer je uvek odlučivanje bilo na Evropskom savetu, gde dakle odlučuju najviši predstavnici država članica, ali jeste bilo tako da je Komisija imala značajan uticaj usled toga što su bili razmatrani njeni predlozi i odlučivalo se po njenom dnevnom redu. To je kriza promenila, jednim delom i zato što je pogodila evrozonu, a ona nije koegzistivna sa Evropskom unijom. Tako da je Komisija više bila u službi evrozone nego što je upravljala politikom EU. A kako je glavni problem u evrozoni odnos kreditora i poverilaca, gde je Nemačka glavna zemlja kreditor, jasno je da je uticaj Nemačke porastao i nadmašio uticaje drugih zemalja.

Usled čega postoji potreba da se centar uticaja ponovo vrati u Brisel, što međutim nije moguće dok se ne utvrdi šta je to što bi Evropska unija trebalo da radi? To bi bio glavni predmet sporazumevanja čiji je cilj jačanje EU. Jasno je da to podrazumeva promene u fiskalnoj politici, kao i u opštem makroekonomskom okviru. Uz to, potrebno je dodatno razjasniti i ojačati ulogu Evropske centralne banke. Ni jedno niti drugo neće biti ni lako niti jednostavno. Postoji, međutim, određena konvergencija mišljenja da je, s jedne strane, neka vrsta zajedničke fiskalne politike potrebna, a sa druge da bi Evropska centralna banka trebalo da ima neke mogućnosti da neposrednije obavlja posao poverioca u krajnjoj nuždi. Cilj bi bio da podela na zemlje poverioce i zemlje dužnike ne predstavlja latentnu pretnju finansijskom sistemu i ne deluje dodatno recesiono.

Da bi Brisel ojačao, Nemačka bi trebalo da modifikuje svoje politiku strogog fiskalnog ograničenja, a i da prihvati eventualno viši inflatorni cilj monetarne politike, sa idejom da se postepeno isprave pre svega neravnoteže u trgovačkim bilansima unutar evrozone. To trenutno nije prihvatljivo nemačkim vlastima, uključujući u centralnu banku, ali bi moglo da se raspravlja ukoliko bi to bilo uslovljeno odgovarajućim strukturnim reformama u zemljama poveriocima.

Tu je sada treći elemenat dogovora, gde bi francuske vlasti, Makron i njegova vlada, dakle, bile spremne da sprovedu dalekosežne promene u privrednom sistemu Francuske, a pre svega na tržištu rada. To je u toj zemlji na dnevnom redu već nekoliko decenija i dosada nije bilo moguće bilo šta učiniti. Sada, pod pritiskom nacionalizma i uz dogovor s Nemačkom o stabilizaciji i jačanju Evropske unije, očekuje se da bi to bilo izvodljivo.

To je, uopšteno govoreći, ono čemu se nada proevropska javnost u ovim dvema zemljama, ali i u Evropi. Hoće li to biti moguće, nije jasno. Okolnosti idu naruku jer se privreda Evropske unije oporavlja, dobre volje ima, sve zainteresovane strane imaju koristi od dogovora, a i novi francuski predsednik je ambiciozan. Nije, međutim, jasno da li je to dovoljno.

Novi magazin

Peščanik.net