Jeremy Corbyn – dobijena bitka

Paul Mason
Autor 18.6.2017. u 10:00

Jeremy Corbyn – dobijena bitka

Da bi zaustavila Corbyna, britanska elita je spremna da se odrekne brexita – prvo u njegovoj tvrdoj verziji a, ukoliko to bude neophodno, i sasvim. To se valja iza svih manevara, floskula i javnih izvinjenja koje ovih dana slušamo od mejnstrim političara i novinara. Rezultat referenduma o brexitu trebalo je da označi početak usavršene verzije tačerizma – korporativni porezi na nivou onih u Irskoj, ograničena ljudska prava i beskrajna repriza Folklandskog rata, ali ovog puta verbalna i protiv Brisela, pri čemu bi svi protivnici tvrdog brexita bili proglašeni unutrašnjim neprijateljima. Ali ako bi Corbyn bio premijer, nikakav tačerizam ne bi bio moguć. Otuda očajna potraga za planom B. Sve kojima se zgadio zadah gnusnog nacionalizma Therese May iznenadiće izdašni kompromisi koje ona sada nudi.

Laburisti tokom kampanje naravno nisu pominjali Karla Marxa. Ali delo jednog marksiste je ključno za razumevanje onoga što se upravo dogodilo. Antonio Gramsci, italijanski komunistički vođa koji je skončao u fašističkom zatvoru 1937, bez problema bi predvideo Corbynov uspon. Gramsci je razumeo položaj levice u zreloj demokratiji – i znao je kako ona može da pobedi. Pogledajmo događaje iz proteklih 6 nedelja kao seriju neočekivanih preokreta. Prve ankete su laburistima davale 25 odsto glasova, a onda su oni osvojili 40 odsto. Njihov radikalni partijski manifest je procureo u javnost i pružio zamah Corbynovoj popularnosti. Teroristi su napali Britaniju, ali to je oslabilo torijevce. Diane Abbott se razbolela, ali je dobila 30.000 glasova. Laburistički članovi parlamenta su vodili kampanju „Corbyn ne može da pobedi“, ali zahvaljujući njemu prednost partije se uvećala za 10 odsto.

Ništa od svega toga nije trebalo da se desi. Ti događaji se protive političkom zdravom razumu. Gramsci je prvi shvatio da je za radničku klasu i levicu najvažnije da dovedu u pitanje takav zdrav razum i usprotive mu se. Njemu je bilo jasno da je bespogovorno prihvatanje takozvanog zdravog razuma – a ne službe bezbednosti, specijalne jedinice i generali – ono što elite zapravo drži na vlasti. Kada to uvidite shvatićete domete Corbynovog dostignuća. Iako nije pobedio, on je pred svima javno slomio logiku neoliberalizma – i naterao ideologiju ksenofobne nacionalističke ekonomije da odstupi.

Brexit je bio neželjeni poklon britanskoj ekonomiji. Čak i u svom najblažem obliku, on sa sobom nosi 10 godina nestabilnosti, inflacije, viših kamatnih stopa i nemerljivog odliva javnih sredstava. Brexit remeti snabdevanje jeftinom radnom snagom i preti da Britaniju pretvori u ekonomiju bez tržišta. Ali britanska vladajuća elita i privrednici nemaju iste ciljeve. Njihovi interesi su različiti. Britanskoj eliti su zapravo prilično tuđi interesi poslovnih ljudi. Ona je postala zastupnik globalne elite hedž fond menadžera, špekulanata nekretninama, kleptokrata, naftnih šeika i prevaranata. Theresa May je u interesu ovih poslednjih pretvorila konzervativce iz liberalnih globalista u zadrte pobornike brexita.

Linija tvrdog brexita stvara trajnu krizu, trajnu politiku štednje i trajnu garnituru neprijatelja – tačnije, Brisel i socijaldemokratiju. Tvrdi brexit je savršena Petrijeva posuda za množenje gljivica finansijskih špekulacija. Ali Britanci su to prozreli. Corbynov uspeh nije samo rezultat oživljavanja laburističkog glasačkog tela. Taj uspeh je omogućen i savezom između bivših glasača Stranke za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP), Stranke zelenih i onih koji su prvi put glasali, kao i taktičkim glasovima liberalnih-centrista.

Ovaj savez je sklopljen u dve faze. Corbyn je prvo – u pažljivo sročenom stranačkom programu, prvom takve vrste u poslednjih 20 godina – opisao kako bi za većinu ljudi bilo odlično ako bi se odustalo od politike štednje i kada bi vlada prestala da radi za one koji žive od privatizacija i finansijskih špekulacija. Onda se u poslednjoj nedelji kampanje poslužio taktikom koju na španskom zovu la remontada – povratak u igru. Prestao je da predstavlja samo svoju partiju i počeo da govori kao predstavnik nacije; opovrgao je stereotipe o sebi pobeđujući u pitanjima spoljne politike i bezbednosti koja je trebalo da mu naude. Iz dana u dan je širio neverovatan osećaj da su stvari o kojima govori dostižne i moguće.

Ideološke posledice ovog uspeha su mnogo važnije od skupštinske aritmetike. Gramsci nas uči da vladajuća klasa ne upravlja pomoću države. Država je, kaže Gramsci, samo njihovo krajnje uporište. Da biste zbacili elitu s vlasti, morate jedan po jedan osvojiti odbrambene rovove u koje se ona ukopala. Tokom drugih izbora za lidera partije prošlog leta postalo je jasno da prvi takav rov cepa Laburističku partiju na pola. Desno krilo stranke, uvežbano za takvo rovovsko ratovanje u doba Hladnog rata, žestoko se borilo da zadrži kontrolu, uz argument da radikalno leva partija nikada ne može doći na vlast u Britaniji. Kada je veoma levi laburistički manifest dobio ogromnu podršku javnosti, osvojen je taj rov laburističke desnice. Oni su se onda povukli u drugi rov – izgubićemo na izborima i to će dovesti do novog izbora za lidera partije – ali ni to im nije išlo po planu. Što se tiče trećeg rova – tabloida i njihovih radio i TV papagaja – i on se pokazao neefikasnim. Više od 12 miliona ljudi glasalo je za stranku koja je žigosana kao grupa simpatizera terorizma koji „podržavaju neprijatelje Britanije“ i kojima su zbog toga „ruke krvave“.

Gramsci i ovde nudi objašnjenje. Kada je većina socijalista tretirala radničku klasu kao neku vrstu pčelinje kolonije – unapred programirane da odigra svoju istorijsku ulogu – Gramsci je rekao: svako je intelektualac. Čak i ako osobu na radnom mestu tretiraju kao „dresiranu gorilu“, van posla „ona je filozof, umetnik, osoba od ukusa… koja se svesno rukovodi moralnim vrednostima“ (Antonio Gramsci, Izbor iz zatvorskih beležnica). Na osnovu te premise Gramsci je poručio socijalistima iz tridesetih godina 20. veka da odustanu od svoje opsednutosti državom – i da umesto toga povedu dug i strpljiv rovovski rat protiv ideologije vladajuće elite. Osamdeset godina kasnije, uslovi za ovu borbu su se izmenili. Danas više ne moraš da izađeš iz rudnika, okupaš se i pešice odeš u svoj sirotinjski kraj i pročitaš novi broj Radničkih novina (Daily Worker) da bi shvatio svoj položaj. Kao što sam pokušao da pokažem u svojoj knjizi Postkapitalizam, radničku klasu 20. veka kao glavnog aktera ekonomije i opozicione politike zamenjuju umreženi pojedinci. To su ljudi sa slabim međusobnim i institucionalnim vezama, ali sa jakim individualnim i racionalnim zaleđem, i sa kapacitetom da deluju.

Ono što smo shvatili u petak ujutru posle objavljenih rezultata izbora je lakoća s kojom takvi umreženi, obrazovani ljudi mogu prozreti laži koje im se serviraju. Videli smo i lakoću s kojom se oni organizuju preko veb stranica za taktičko glasanje, kao i brzinu sa kojom su spremni da se ujedine oko novog skupa osnovnih vrednosti ako ih neko pozove na akciju u duhu dobre volje i optimizma – kao što je to Corbyn učinio. Veliki broj glasova za konzervativce i poraz laburista u delovima Britanije gde još uvek vlada duh ksenofobije, nagoveštavaju da će ovo biti dug, kulturni rat. Pozicioni rat, kako ga je Gramsci zvao, a ne manevarski.

Ali jedna bitka u tom ratu je dobijena. Torijevci su hteli da iskoriste brexit za rasturanje ostataka države blagostanja i da oblikuju globalnu verziju Britanije po ugledu na Singapur. To im nije uspelo. Sada se kriju iza ljudskog štita u vidu verskih fanatika iz Oranskog reda (Orange Order) iz Belfasta. Naredni potez levice treba da izbegne zamke oholosti. Levica treba da odbaci iluziju da jednim munjevitim probojem može zauzeti sve bedeme britanske vladajuće klase i dovesti na vlast radikalno levo orijentisanu vladu. Prvi realan cilj je da prinudimo torijevce da se vrate na poziciju uspostavljanja jedinstvenog tržišta, pod nadležnost Evropskog suda pravde i na uspostavljanje višestranačkih institucija koje će voditi pregovore o brexitu. Međutim, pravi dobitak je otvaranje mogućnosti za napuštanje politike štednje.

Ako bi torijevci na sledeće izbore izašli sa programom viših poreza i povećane javne potrošnje, visokih nadnica i velikih javnih investicija – bio bi to konačni dokaz sa kakvom je neverovatnom brzinom Corbyn izmenio pravila igre. Ako to izostane i konzervativci se priklone globalnim kleptokratima umesto interesima britanske ekonomije i britanskih građana, Corbyn će završiti kao premijer i useliti se u Dauning strit 10. U svakom slučaju, bespogovornoj 30 godina dugoj zdravorazumskoj politici je došao kraj.

The Guardian

Prevela Neda Radulović-Viswanatha

Peščanik.net

Paul Mason
Autor 18.6.2017. u 10:00