Su: U Kimovoj suludosti ima kalkulacije

Povezani članci

• Ričard Grenel: Trampov čovek u Berlinu
• Tržište budućnosti: Šta se skriva iza milijardskih investicija Kine u Africi
• Gorki okus: Kako Casinos i Novomatic na Balkanu imaju pravu sreću
• Morgan Stanley upozorava: Trgovinski rat bi svjetsko gospodarstvo mogao uskoro gurnuti u recesiju
• Kurz: Austrija zabrinuta zbog porasta broja migranata u regionu
• Slovenija: Pod vodom više stotina kuća, Drava raste

U Severnoj Koreji je već treća generacija Kim na vlasti. Neću reći da su ludi, već da veoma pažljivo kalkulišu, ali njihova strategija ipak ima elemente suludosti, kaže za Radio Slobodna Evropa Cu-čien Su (Tzu-chien Hsu), predsednik Fondacije za demokratiju sa Tajvana.

“Ne verujem da Kim Džong Un želi sveopšti rat sa SAD-om i drugim silama. Naime, što god da se desi sa Južnom Korejom na početku eventualnog sukoba, na kraju bi stradao ne samo Kim Džong Un već i ceo njegov režim i politički sistem u zemlji”, ocenjuje Su.

U razgovoru tokom Foruma 2000 u Pragu, Hsu je analizirao kako Kina koristi kartu Severne Koreje na globalnom planu. Takođe, opisuje kako funkcioniše “digitalni totalitarizam” u Kini, naročito od dolaska Si Đipinga na vlast koji je uperen protiv demokratskih reformi; zašto je kineski ekonomski rast na krhkim nogama; zbog čega Kina nije benigna globalna sila, te da li su tačne informacije jednog američkog stručnjaka da će zvanični Peking izvršiti invaziju Tajvana 2020. u cilju realizacije projekta “jedna Kina”.

Tajvan je priznalo 19 država plus Vatikan, ali ne kao državu već njegovu vladu kao predstavnika Kine, uključujući i glavnog dela. Makedonija je takođe priznala Tajvan 1999. ali je povukla tu odluku početkom 2000-ih zbog žestokog protivljenja Kine.

Na teritoriju Tajvana, Formoze, odnosno Republike Kine povukle su se 1949. poražene snage u sukobu sa Komunističkom partijom. Do 1971. godine Tajvan je bio član UN, nakon čega je to mesto zauzela komunistička Narodna Republika Kina.

Pjongjang želi priznanje kao nuklearne sile

RSE: Situacija na Korejskom poluostrvu se zaoštrava, Pjongjang preti da će gađati nuklearnim oružjem SAD, a predsednik Donald Trampupozorava da će uzvratiti silom kakvu svet dosada nije video. Da li je svet na ivici novih sukoba?

Su: Pjongjang ima osećaj nedovoljne bezbednosti, duboko je uveren ga vrebaju opasnosti sa raznih strana, ne samo od SAD. I Japan, pa čak i Južna Koreja imaju veoma moćne armije. Severna Koreja je veoma izolovana i stoga se Kim oslanja na razvoj nuklearnog oružja i ostalih vojnih kapaciteta kao poluge kako bi dobila odgovarajući status u međunarodnoj zajednici od koje očekuje da je najpre prizna kao nuklearnu silu.

Pjongjangu bi najviše odgovarala relativna normalizacija odnosa ne samo sa Rusijom i Kinom već i SAD-om. Međutim, to je veoma teško ostvariti. Naravno, Severna Koreja ne želi potpunu normalizaciju odnosa sa Vašingtonom jer bi u tom slučaju izgubila pomenuti adut zastrašivanja drugih svojim nuklearnim oružjem.

Stoga smatram da će ovaj nejasni i ambivalentni odnos Pjongjanga ne samo prema SAD već i Kini trajati još neko vreme. Međutim, ne verujem da ijedna strana želi da sadašnja napeta situacija preraste u totalni sukob jer nije u bilo čijem interesu. Zato bi svi trebalo da budu strpljivi i postepeno pokušaju da nađu diplomatsko rešenje.

​RSE: Da li postoji opasnost od pogrešne kalkulacije u toj ambivalentnoj i krhkoj situaciji zbog koje bi mogao da izbije rat?

Su: Naravno, postoji izvestan rizik i nikada ne možemo isključiti takav scenario. No, da ponovim, totalni sukob nije u interesu nijedne strane.

RSE: Veoma se malo zna šta se dešava u samoj Severnoj Koreji.

Su: Ne znam šta se tamo zbiva.

RSE: No, možemo da pretpostavljamo. Reč je o najzatvorenijoj zemlji na svetu. Da li Kim Džon Un zaista ima apsolutnu kontrolu koju održava sejanjem straha tako što nemilosrdno likvidira čak i članove porodice? Ili je samo na vrhu moćne, homogenizovane vladajuće piramide koja će nastaviti istu politiku i kada on ode sa vlasti?

Su: Nisam mnogo istraživao događaje u Severnoj Koreji, ali jesam u Kini i mogu reći da postoje izvesne sličnosti. Ako se ništa dramatično ne desi, veoma je malo verovatno da neko unutar same Severne Koreje može da ugrozi vlast Kim Džon Una. Mislim da je mnogo veći izazov za vlast u Pjongjangu daobezbedi održivu ekonomiju. Kako da veoma izolovana zemlja ekonomski opstane.

Još postoje izvesne trgovinske veze sa Kinom i veoma slabašne sa ostatkom sveta.

RSE: Međutim, kada su Ujedinjene nacije uvele sankcije protiv Srbije 1992, to nije podrilo poziciju Slobodana Miloševića, kako se očekivalo na Zapadu. Naprotiv, dobio je još odlučniju podršku građana koji su kaznene mere okvalifikovali kao stranu zaveru. Dakle, u pitanju je pre svega psihološki moment koliko su ljudi spremni da trpe. Da li građani Severne Koreje podržavaju Kima pre svega iz uverenja ili iz straha?

Su: Smatram pre svega iz straha. Kada sam rekao da nema političkih oponenata u Severnoj Koreji, nisam mislio da svi u establišmentu bezrezervno podržavaju Kima. Jednostavno, ljudi nemaju mnogo izbora jer je veoma rizično suprostaviti se takvom režimu. To znači da se ispod površine političke homogenosti, zapravo skriva krhkost. U slučaju krize, severnokorejski sistem se može pokazati veoma nestabilnim. Međutim, teško je predvideti kada će takva kriza početi.

Pjongjang korisna globalna karta Pekinga

RSE: Kina je veoma važan faktor u ovoj krizi. S jedne strane, podržala je međunarodne sankcije Pjongjangu i najavila zatvaranje pojedinih severnokorejskih kompanija koje posluju na njenoj teritoriji. Sa druge, mnogi smatraju da Kim Džong Un itekako odgovara i Kini i Rusiji kao protivteža aspiracijama SAD u toj regiji. Pekingu i Moskvi verovatno ne bi odgovarala nagla promena vlasti u Pjongjangu i dolazak na čelo zemlje prozapadnih političara. Takođe, postavlja se pitanje kako je tako izolovana zemlja došla u posed veoma sofisticirane vojne tehnologije. Mnogi smatraju da je došla sa strane, moguće je iz Kine ili Rusije.

​Su: Možda iz Pakistana. Slažem se sa vama da je teško zamisliti da Severna Koreja sa tako slabom ekonomijom može sama razvije veoma sofisticirano oružje bez pomoći sa strane.

Međutim, odnose Pekinga i Pjongjanga ne treba posmatrati kao pre svega bilateralno pitanje, već i kao regionalno i međunarodno. Severna Koreja je postala karta koju Kina koristi u svojoj globalnoj politici, naročito prema predsedniku Trampu čiji pristup je prilično drugačiji nego njegovih prethodnika jer se često zasniva na transakcijama. Njegova politika je prilično kratkovida i rizična, što Pekingu pruža razne prilike. Takođe, kada imate problem kao što je Severna Koreja, onda je SAD i te kako potreban angažman Kine. Ako zamislimo da Peking sutra reši ovo pitanje, onda bi to za njega bio strateški gubitak.

RSE: Kineske vlasti su nedavno saopštile da u slučaju rata na Korejskom poluostrvu, njena armija neće ostati po strani.

Su: Kina neće dozvoliti rat u ovoj regiji i ima razne instrumente na raspolaganju da ga spreči.

Uspešna Kimova strategija

RSE: Da li to znači da će mu Peking predočiti da ne sme da lansira raketu na SAD. Da li kineske vlasti imaju kontrolu nad severnokorejskim liderom?

Su: Kao što sam rekao, ne mislim da Kim Džong un teži ratu, odnosno da lansira raketu na SAD. On jednostavno testira dokle seže granica u ovom nadmetanju. Stoga ni Kina ne treba da reaguje koristeći sva moguća sredstva.

RSE: To je jasno. Međutim, kao što sam Vas već pitao, da li Kina ima potpunu kontrolu nad Kim Džong unom?

Su: Naravno da ne, ali to nije presudno.

RSE: Kada je reč o pomoći Pekinga Pjongjangu, na koji način to čini: ekonomski, vojno?

Su: Nemam informacija o vojnoj i pomoći u tehnologiji. Međutim, kao što sam rekao, teško je zamisliti da tako izolovana zemlja poseduje veoma sofisticirano naoružanje.

Na ekonomskom planu, i dalje je razvijena ekonomska saradnja dve zemlje. Na primer, Kina u velikoj meri snabdeva Severnu Koreju energijom. Istovremeno, Peking je nedavno uveo embargo na uvoz uglja iz Severne Koreje. Sada zatvara sve severnokorejske kompanije koje posluju u Kini.

Međutim, to je samo nekoliko instrumenata koje je Peking aktivirao. Postoje i mnogi drugi, ali ne mislim da će ih Kina istovremeno sve iskoristiti već ih čuva za neke nove prilike koje će se sigurno ukazati.

RSE: Kako tumačite potez Pekinga da zatvara severnokorejske kompanije na svojoj teritoriji ili pridruživanje međunarodnim sankcijama? Da li je to igra “toplo-hladno”?

Su: To se može protumačiti i na taj način. Peking zna da Kim Džong un igra igru, ali ponekad ode predaleko i onda ga ovim kaznenim merama primorava da ublaži retoriku. No, nije ni u interesu Kine pad severnokorejskog lidera, jer bi onda posledice bile nepredvidive. U izvesnoj meri se može reći da je strategija Kim Džong una uspešna.

Kina nije benigna globalna sila

RSE: Kada je reč o međunarodnoj poziciji Kine, nezavisno od Severne Koreje, stiče se utisak da veoma oprezno nastupa iako je druga svetska ekonomija po snazi, a prema paritetu kupovne moći (PPP) čak i prva. Ipak, nema dvojbe da je rivalstvo Pekinga i Vašingtona najveće na svetu. Obe strane imaju svoje adute. S jedne strane, susedi Kine se pribojavaju njene rastuće moći i traže zaštitu SAD, čak i njegov nekadašnji ljuti neprijatelj Vijetnam.

Su: Mislim da je Kina već prisutna svuda u svetu, uključujući i ovom delu sveta, mislim na jugoistočnu Evropu.

RSE: Ekonomski?

Su: Da, ekonomski ali iza nje uvek postoje i druge pretenzije. Kina je već velika globalna sila.

RSE: Ali nema adekvatan uticaj, shodno svojoj snazi, u međunarodnim organizacijama, na primer, prava vučenja u Međunarodnom monetarnom fondu.

Su: Tačno jer u ključnim međunarodnim institucijama, SAD i ostale zapadne zemlje još uvek imaju presudni uticaj, što se Pekingu ne sviđa. On bi želeo da bude među ključnim silama ili da promeni pravila igre, da nametne svoje standarde ili upostavi paralelne međunarodne institucije. Kina ponekad nastupa zajednički sa Rusijom kako bi ostvarila te ciljeve.

Smatram da postoji razlika u prirodi Kine i SAD kao globalnih sila. To ne znači da obožavam SAD kao veliku silu, jer sve one teže da dominiraju na sve moguće načine. Međutim, one se razlikuju makar i oko izgovora zašto nastoje da budu prisutne na određenom prostoru, zatim namera. To je veoma bitno jer na osnovu toga procenjujemo mnogo toga. Sviđalo se to nekome ili ne, SAD su na čelu zapadnog sveta koji brani određen sistem civilizacijskih vrednosti. Doduše, i one same ponekad krše te principe.

S druge strane, Kina nije privržena tom sistemu vrednosti niti je ponudila alternativni narativ. Na primer, ona je lansirala ambiciozni međunarodni projekat “Put svile”. Međutim, prilično je nejasno šta stoji iza toga odnosno koji sistem vrednosti. Ponekad kažu da je to veliki kineski san, ideja o oživljavanju kineske nacije. Međutim, veoma je neodređen odgovor na pitanje koje globalne vrednosti promoviše ovim projektom. Radi se o vakuumu vrednosti što je opasno.

​RSE: Kina ne postavlja na prvi pogled uslove.

Su: Da, kada je reč o ekonomiji, za razliku od Zapada, kineski zvaničnici potenciraju da nema uslovljavanja. Međutim, treba se zamisliti šta znači takav pristup. Zapad insisitra na određenom setu principa, odnosno kriterijuma za zaštitu ljudskih prava i prirodnog okruženja. To su obaveze i odgovornosti koje treba svi zajedno da ispunimo.

Međutim, šta stvarno znači kada Kina kaže da nema nikakvih pratećih uslova za poslovne aranžmane. To onda znači da nema odgovornosti. Zar to nije previše opasno?

Zemlje koje su geografski veoma udaljene od Kine, sklone su da je tretiraju kao benignu silu jer ona ništa ne zahteva. Međutim, ta vrsta investicija, uključujući i “lak novac”, uvek je skopčana sa rizicima. Ako zakopamo dublje, postavlja se pitanje kako je taj “laki novac” ušao u određenu zemlju.

Kina obično kontaktira najviše zvaničnike u nekoj zemlji na veoma neproziran način, čime se krši princip transparentnosti i javne odgovornosti.

Ne dovodim u pitanje postojanje Kine kao globalne ekonomske sile sve dok se pridržava univerzalnih vrednosti jer je to u interesu svih uključujući i kineske građane. Peking troši mnogo novca poreskih obveznika. Da li to radi na odgovoran način, da li to trebalo zahtevati, za šta će biti korišćen, kakva je prava namera? Da li sve to može objasniti ostatku sveta?

Ukoliko bi ispunila sve ove uslove, onda bi svet trebalo da pozdravi kineske investicije. Međutim, to za sada nije slučaj. U međuvremenu, ona nastoji da dobije pravo na upravljanjem mnogim lukama u svetu, naročito u strateškim važnim područjima, što dugoročno može imati velike geopolitičke implikacije.

​Krhkost kineskog ekonomskog rata

RSE: Verovatno će pokušati da ekonomski uticaj u sledećoj fazi pretvori i u politički. Posmatrano sa strane, rast kineske ekonomije je impresivan već decenijama. Međutim, u poslednje vreme je sve više analiza u kojima se upozorava na slabosti kineske ekonomije, pre svega njenu pregrejanost, interni dug, te da zbog manjka transparentnosti ne može da se utvrdi koliko je taj rast, zapravo, na čvrstim osnovama.

Su: U vreme ekonomske krize 2008, koja je pogodila pre svega zapadne zemlje, kineska privreda je izgledala veoma snažno, postavši čak spasilac globalne ekonomije. Međutim, hajde da dublje analiziramo kako se ona suočila sa ovom krizom. Naime, štampala je mnogo novca investirajući ga u infrastrukturne projekte podsticanih od države, a ne tržišnom logikom.

Dakle, znatan deo tog novca nije upotrebljen za efikasne poslovne poduhvate, već je plasiran preko kompanija koje je osnivala vlast na lokalnom nivou. Naime, bankarski sistem u Kini uglavnom kontroliše vlada. Novac je upumpavan iz državnih banaka preko njihovih lokalnih podružnica. Kao što sam rekao, lokalne samouprave su formirale firme preko kojih su pozajmljivale pomenuti novac a koji nije efikasno korišćen i tako je stvoren unutrašnji dug.

To znači da način na koji se mislilo da je kineska ekonomija postala veoma snažna, zapravo je stvorio sada velike probleme koje je veoma teško rešiti. Na primer, dosta tog novca je plasiran u gradnju nekretnina, ali ne da se zadovolji tražnja na tržištu već da se podstaknu investicije i proizvodnja što je na kraju dovelo do pucanja balona.

Prenaduvani kineski balon

RSE: Kakve će biti posledice?

Su: Hronična kriza.

RSE: Može li doći do ozbiljnijih potresa kao na Zapadu 2008?

Su: To ne mogu da predvidim. No, u ovom trenutku negativne posledice nisu ograničene samo na pucanje balona nekretnina, već se odražavaju i na bankarski sistem.

Kineske vlasti su veoma efikasne u stvaranju novih platformi tako da izvorni problem ne izgleda tako ozbiljno. Na primer, sada je uspostavljen novi sistem pozajmljivanja preko interneta, odnosno onlajn benking (banking), koji takođe kontrolišu državne banke. No, i to može da izazove efekat prenaduvanog balona.

RSE: To znači da se ne može govoriti o tržišnoj ekonomiji u pravom smislu te reči.

Su: Da, mnogi govore da je kineska ekonomija tržišna, ali ja se ne slažem sa tom ocenom.

RSE: Kina nastoji poslednjih godina da preusmeri svoju ekonomiju sa izvoza jeftinih proizvoda ka podsticanju unutrašnje potrošnje kao pokretača rasta.

Su: Znatan deo stanovništva još uvek ima niske prihode tako da ne znam kako će zvanični Peking uspeti da preorijentiše ekonomiju koju će umesto investicija, kao u prošlosti, sada podsticati potrošnja. To se neće desiti preko noći jer je reč o strukturalnom problemu.

Vlada sada upumpava velika sredstva u sektor visokih tehnologija (hi-tech) da bi razvila najnaprednije tehnologije čiji je najveći korisnik urbana srednja klasa koja može podstaći potrošnju. Međutim, ostatak stanovništva je i dalje veoma siromašan.

RSE: Iako nije u potpunosti tržišna ekonomija, ipak je reč o izvesnoj liberalizaciji, naročito u poređenju sa prethodnim periodom realnog socijalizma.

Su: To je kapitalizam pod kontrolom države.

Digitalni totalitarizam Si Đipinga

RSE: Neka vrsta korporativizma. U međuvremenu, politički i dalje postoji samo jedna, Komunistička partija. U kojoj meri ona uspeva da sve kontroliše, da li će u jednom trenutku ta urbana srednja klasa, koju pominjete, osim ekonomske blagodeti koje uživa, zatražiti i više političkih sloboda?

Su: Ne postoji bilo kakav podsticaj da režim sprovede demokratske reforme. Naprotiv, on nastoji da spreči svaki takav pokušaj. To je trend naročito otkako je pre pet godina Si Điping došao na vlast. Saseca se svaki segment društva, organizacija, koji se zalažu za veće demokratske slobode, ljudska prava.

Jedna od slabosti sadašnje društvene strukture je polarizacija između bogatih i siromašnih. Međutim, siromašni ljudi u Kini su veoma fragmentisani i neorganizovani pa stoga ne predstavljaju političku snagu. Kineski režim je veoma efikasan u sprečavanju problema u samom startu, u ovom slučaju da onemogući one koji su u stanju da organizuju siromašne, kao što su pravnici, nevladine organizacije.

Vlasti razvijaju i novu strategiju koja se naziva “digitalni totalitarizam” jer zbog masovnog korišćenja novih tehnologija može da kontroliše komunikaciju među ljudima.

RSE: Da li urbana srednja klasa i mladi traže veća prava, ili vlasti pokušavaju da kupe njihovu lojalnost ekonomskim podsticajima?

Su: Država je sveprisutna u ekonomiji tako da kod god želi da se obogati, istovremeno mora biti politički poslušan.

RSE: Da li su intelektualci zadovoljni ograničenim slobodama?

Su: Oni su takođe izloženi velikom pritisku i potisnuti, naročito na univezitetima. Mnogima je zabranjeno da studentima daju zapadnu literaturu, što je suludo.

Da se vratim na srednju urbanu klasu i mlade – ako žele da dobiju mogućnost da se obogate, tačnije pristup resursima koje kontroliše država, cena je politička poslušnost. To znači da kratkoročno nema prostora za stvaranje političke opozicije koja bi tražila veće slobode.

Kao što sam rekao, država je veoma efikasna u sasecanju takvih težnji ali i pružanju ograničenih sloboda kako bi se ublažilo nezadovoljstvo. Na primer, ukoliko želite pristup Internetu, ne možete da koristite Google, ali vam je na raspolaganju domaći pretraživač Bajdu. Dakle, država sve moguće podsticaje sa Zapada zamenjuje sopstvenom verzijom.

Međutim, dugoročno može biti problema jer postoji i granica državne kontrole. Naime, za podsticanje biznisa, naročito malih preduzeća, neophodan je izvestan nivo predvidivog pravnog sistema, kako bi mogle da se planiraju dugoročne investicije. U suprotnom, ekonomija ne može na duže staze da bude efikasna i održiva. To je hroničan, strukturalni problem Kine.

​Kineska invazija Tajvana 2020?

RSE: Tajvan već decenijama funkcioniše kao u osnovi nezavisna država, ali većina zemalja u svetu ga ne priznaje zazirući od reakcije Kine koja se tome žestoko protivi jer ga smatra svojim delom. Da li realna opcija da Peking, koji proklamuje princip “jedne Kine”, u nekom trenutku kada se oseti još jačim a drugi ključni igrači u svetu slabijim, pokuša na silu da prezume kontrolu nad Tajvanom?

Su: Tu mogućnost nikada ne možemo isključiti. Jedan američki institut je nedavno objavio publikaciju u kojoj predviđa da će Kina napasti Tajvan 2020. godine. (Ian Easton, analitičar Instituta “Projekt 2049”, objavio je knjigu u kojoj tvrdi da će Kina izvršiti invaziju, pozivajući se na poverljiva vojna dokumenta. Easton je živeo nekoliko godina na Tajvanu).

To je podstaklo veliku debatu na Tajvanu. Ja nisam vojni stručnjak, ali je očigledno da se Kina vojno sprema ne samo da zauzme Tajvan već i ostvari druge ciljeve. Na primer, ona pravi veštačka ostrva na kojima postavlja svoje baze u Južnom kineskom moru. Poseduje nosač aviona a još jedan gradi. Taj nosač je nedavno plovio oko Tajvana, dok su bombarderi leteli u blizini. Kina je velika sila koja poseduje nuklearno oružje. Stoga je gotovo nemoguće da joj se Tajvan sam vojno suprostavi i zato mu je potrebna međunarodna podrška.

Zbog toga jača vojna saradnja Tajvana sa SAD-om i Japanom. Verujem da će ona biti još intenzivnija imajući u vidu sve veće kineske vojne pretnje. Naša predsednica Cai (Ing-ven) se zalaže za povećanje vojnog budžeta.

Ekonomija kao politički instrument Kine

RSE: Istovremeno, jača i ekonomska saradnja Kine i Tajvana.

Su: Ona traje već duže vreme. Ta ekonomska razmena ne opada ali i ne raste dramatično, jer Peking koristi ove privredne mere kao instrument politike tako što podstiče prokineske snage na Tajvanu u cilju ujedinjenja. Takođe, da na taj način utiče na politiku rukovodstva Tajvana.

Na primer, pošto gotovo sve velike kompanije sa Tajvana posluju u Kini, na njih se vrši pritisak u vreme izbora kako bi njihovi čelnici tokom kampanje pokrenuli pitanja koja su u interesu Pekinga u cilju uticaja na javnost.

RSE: Koliko su jake prokineske snage na Tajvanu?

Su: Kada je reč o raspoloženju građana, zavisi kakvo pitanje postavite. Ako ih pitate kakve bi odnose želeli između Kine i Tajvana – između 50 i 60 odsto bi odgovorili da je za status kvo; za ujedinjenje je između 10 i 15 procenata, dok je za nezavisnost nešto više od 20 odsto.

Na pitanje o identitetu – u prošlosti se između 40 i 50 odsto osećalo kao Kinezi, sada manje od 10 procenata. Oko 20 odsto građana ima dvostruki idenitet, odnosno istovremeno doživljava sebe i kao Kineze i Tajvance. Dakle, većina se oseća kao Tajvanci, pre svega mladi.

RSE: Da li je ekonomska saradnja izbalansirana?

Su: Kineske investicije na Tajvanu nisu tako velike, zbog striktinih propisa naših vlasti. S druge strane, skoro sve velike tajvanske kompanije posluju u Kinu ali uglavnom zbog daljeg izvoza ka Zapadu.

Tajvanski pasoš nije priznat u zdanjima UN

RSE: S ozbirom da Tajvan nije međunarodno priznat, koje dokumente koristiti za putovanja?

Su: Sad ću da vam pokažem. Ovo je moj pasoš – na vrhu piše naziv naše zemlje: Republika Kina, a ispod Tajvan. Pasoš je izdala naša vlada u Tajpeu a ne vlasti u Pekingu.

RSE: Kakav Vam je dokument potreban kada putujete u Kinu?

Su: Kineske vlasti ne priznaju ovaj pasoš, već dobijemo identifikacionu kartu sa čipom unutra, neku vrstu vize. Prilikom svakog ulaska u Kinu moramo da zatražimo dozvolu. Međutim, građani Tajvana ne mogu da uđu sa svojim pasošem ni u jednu međunarodnu organizaciju, uključujući i zdanja Ujedinjenih nacija, zato što je Kina članica Saveta bezbednosti. To je jedino moguće uz pismeno odobrenje vlasti u Pekingu, odnosno dokument koji izdaju za tu priliku.

RSE: Kako u takvim situacijama reaguju predstavnici Tajvana.

Su: Ne ulaze na takav način u zgrade međunarodnih organizacija. To nije pravično jer svako treba da ima pravo predstavljanja u Ujedinjenim nacijama.

Tajvan ne traži de jure nezavisnost

RSE: Dakle, mnogo je otvorenih pitanja i teško je predvideti šta će se dešavati u budućnosti.

Su: Aktuelna vlast na Tajvanu je veoma umerena i ne traži de jure nezavisnost. Dakle, ne želi da omogući Pekingu izgovor da upotrebi silu. Međutim, kineski predsednik Si Điping je izjavio da predsednica Tajvana Sai Ing-ven nije podesan partner.

Vlasti u Pekingu su postigle neku vrstu konsenzusa sa prethodnom tajvanskom administracijom sklonijoj unifikaciji sa Kinom. Peking traži da i sadašnja vlast na Tajvanu prihvati taj princip “jedne Kine” kao preduslov za normalizaciju odnosa. Međutim, Cai Ing-ven ističe da ti preduslovi nisu prihvatljivi ali da je otvorena za dijalog o bilo čemu. Kina zato odbija zvanične kontakte sa tajvanskom vladom.

Zbog svega ovoga zapali smo u ćorsokak, što nije dobro. Peking primenjuje nasilnu diplomatiju kako bi primorala Tajvan da prihvati njen stav o “jednoj Kini”.

RSE: Žestoku reakciju Pekinga izazvao je i telefonski razgovor predsednika SAD Donalda Trampa sa Caj Ing-ven, nakon pobede na izborima u približno vreme, čime je narušena višedecenijska tradicija da američki lideri ne komuniciraju direktno sa tajvanskim zvaničnicima.

Su: Tu nije bilo namere da se stvori problem. Taj razgovor je trebalo da bude privatnog karaktera, ali je predsednik Tramp to objavio na Tviteru.

Kina pretnja ne samo po Tajvan

RSE: Pominjali ste analizu da bi Kina mogla da napadne Tajvan 2020. Ako njena moć i dalje bude jačala, a Zapad stagnirao, onda bi mogla da u nekom trenutku proceni joj niko neće stajati na putu reuinifikacije. Šta Tajvan tada može da uradi?

Su: Pokušaćemo da pronađemo što više saveznika. Kina nastupa tako samouvereno pa i agresivno, zbog čega se oseća ugroženim ne samo Tajvan, već i mnoge druge zemlje i to izvan ovog regiona.

Tajvan nije antikineski nastrojen. Svako bi je pozdravio kao konstruktivnu i benevolentu silu koja poštuje univerzalne vrednosti. U međuvremenu, mi na Tajvanu sarađivaćemo sa svim razumnim ljudima u svetu kako bismo ih uverili u razmere opasnosti o kojoj sam govorio. Zato sam i došao na ovu konferenciju.

Radio Slobodna Evropa