ENG
Velika nada levice?
Autor/ica 👤Natalie Nougayrède
Povezani članci
Ishod francuskih predsedničkih izbora koji se održavaju u nedelju sasvim je nejasan, a pobeda Marine Le Pen realna opasnost. Podjednako zabrinjava i radikalni i destruktivni populizam sa levog krila spektra, oličen u Jean-Luc Mélenchonu. Ovog 65-ogodišnjeg bivšeg senatora i socijalističkog ministra neki vide kao otelovljenje obnovljene levice. Prema rezultatima anketa, Mélenchon je ostvario uspeh koji ga čini mogućim kandidatom za drugi krug, što nije mali podvig. Ipak, uverenje da on zastupa socijalno pravedniju i alternativnu Evropu je zabluda.
Uprkos svom internacionalističkom kredu, Mélenchon je u osnovi nacionalista. Njegove simpatije prema autoritarnim figurama kao što su Putin i Hugo Chávez nisu izolovane omaške u okviru drugačije političke platforme. Ako verujte da evropski projekat treba spasavati, a ne demontirati, Mélenchon nije pravi izbor. Njegova kampanja je nesporno veoma uspešna. Delimično mu pomaže to što je biračima uglavnom nepoznat. Mnogi izvan Francuske – pa i u samoj Francuskoj, naročito među mladima – sada prvi put čuju za njega. Uspeo je da iskoristi gnev koji pokreće veliki deo biračkog tela: moguće je da je preoteo i deo glasača Marine Le Pen. Francuzi su umorni posle decenija visoke nazaposlenosti, izgubili su poverenje u političku klasu i brinu ih nepredvidivi događaji na međunarodnoj sceni.
Mélenchon je nadareni govornik. Vatrena retorika i brze i pronicljive opaske u televizijskim debatama doprinele su rastu njegove popularnosti. Jedno od njegovih stalnih mesta je degagisme, što bi se moglo prevesti kao „izbacivanje“. Oni koje treba izbaciti su predstavnici političke klase. Često citira Robespierrea i Victora Hugoa. Predstavlja se kao borac za prava naroda (les gens), kao jedinstvenog i homogenog entiteta koji se suprotstavlja establišmentu. Čestim pozivanjem na revoluciju 1789, na heroja francuskog socijalizma Jeana Jaurèsa i trostrukog premijera Léona Bluma pridobio je glasače koji reaguju na lirske tonove ili su samo nostalgični. Takođe, nema nikakve sumnje da Mélenchon želi poraz Marine Le Pen.
Ali njegov program se ne iscrpljuje u borbi za socijalnu pravdu. Uzmimo kao primer njegove anti-nemačke izjave. U zemlji velikih tenzija kao što je današnja Francuska stari antagonizmi lako oživljavaju. U svojoj knjizi iz 2015, Bizmarkova haringa (nemački otrov), Mélenchon konstatuje da je „Nemačka opet opasna“, da „oživljava njen imperijalizam“, a da je njena „nova imperija“ Evropska unija. On Nemce naziva „večno nezadovoljnim Tevtoncima“ koji svoje starce „deportuju“ u istočnu Evropu i na Tajland. On tvrdi da je nemački „ekspanzionizam“ doveo do ujedinjenja zemlje 1990, kada je Istočna Nemačka „anektirana“. Ovo je ozbiljan pokušaj revizionizma i poricanja slobodno izražene volje naroda posle pada komunizma. Njegova kritika Angele Merkel nije ograničena na ekonomska pitanja. Potpirivanje međunacionalne mržnje pokušava da ublaži izjavama da on samo želi da se „narodi Evrope“ pobune protiv svojih vlada – a ne da se sukobljavaju između sebe. Ali on nije revidirao nijednu od svojih starijih izjava, koje više idu u prilog Marine Le Pen nego što joj nanose štetu.
Što nas ponovo dovodi do Putina, koga Nacionalni front Marine Le Pen smatra herojem. Mélenchon nije preveliki poštovalac Putinove autokratije (iako je 2015. kritikovao Borisa Nemcova, koji je kasnije iste godine ubijen), ali se dosledno uzdržava od pripisivanja Rusiji bilo kakve odgovornosti za rat u Ukrajini i aneksiju Krima, kao i za polja smrti u Siriji. Za sve je uvek kriv zapad. To se nije promenilo ni posle poslednjeg napada hemijskim oružjem i ruskog veta na istragu tog zločina u organizaciji Ujedinjenih nacija.
Mélenchonovi pozivi na „mir“ na planeti Zemlji su za svaku pohvalu, ali njegov uspeh na izborima bi imao teške posledice po Evropu. Povlačenje Francuske iz NATO saveza i EU sporazuma, za šta se on zalaže, ugrozilo bi arhitekturu Evrope. Bio bi to skok u nepoznato, sličan onome koji predlaže Marine Le Pen. Njegove radikalne ekonomske politike bi uništile poslednju nadu za reformu evrozone. S druge strane, njegova vizija međunarodnih odnosa – u kojoj se rusko revidiranje evropskih granica i masovna ubijanja koja sprovodi sirijski diktator gotovo i ne pominju, dok se zapadne demokratije bez prestanka kritikuju – govori o gubljenu moralnog kompasa ili nečemu još gorem.
On takođe nije naklonjen izbeglicama onoliko koliko bi neki voleli da veruju. Izjavio je da bi radije dočekao „10.000 lekara“ nego mase nesposobne da se integrišu u francusko društvo. „Nikada nisam bio za politiku otvorenih granica“, izjavio je. Takođe je optužio strane radnike da „uzimaju hleb“ francuskim radnicima. Mélenchon pre podseća na kontroverznog italijanskog populistu Beppea Grilloa nego na nastupe lidera španskog Podemosa, iako njegova harizma poništava napade francuskih desničarskih medija koji su ga proglasili „francuskim Chávezom“.
Victor Hugo je jednom primetio da beda gura ljude u revoluciju, a revolucija ih gura natrag u bedu. Francuska to ne bi smela da zaboravi dok se priprema za izlazak na birališta. Mogući duel između Marine Le Pen i Mélenchona u drugom krugu izazvao bi rekordno nisku izlaznost i doveo do istorijskog trijumfa ekstremne desnice. Glasači koji su u iskušenju da se pridruže Mélenchonu u rušenju „starog poretka“ treba da se zapitaju šta stvarno žele, jer ovoga puta želje bi mogle da im se ispune.
Autor/ica 👤Natalie Nougayrède
