Pouke Ciprasove kapitulacije

Povezani članci

• Sretna vam Nova!
• Srđan Šušnica: Ko nas bre zavadi!?!
• Dokazi koje je iznio Žurnal su porazni: Kakva je to vlast koja ne reaguje, gdje je zakon
• Sedam vrsta svađa koje mogu da učvrste vašu ljubav
• VAŠAR LICEMJERJA
• Tomislav Jakić: MI I ONI

Kome nakon proglašenja rezultata na januarskim parlamentarnim izborima u Grčkoj i opšte-narodne euforije na ulicama Atine, nije bilo, u najmanju ruku, bar malo drago zbog Sirizine pobede i rušenja posleratnog političkog dualizma na čelu sa korumpiranim oligarhijama koje su tu zemlju uvele u haos – taj nije imao srca, ali, isto tako, svako ko je bio uveren da bi ta pobeda, apriori, mogla da donese neku revolucionarno drugačiju politiku u Grčkoj ili u Evropi- taj je, da iskoristim neki eufemizam, politički naivan.

Zašto tako mislim? Da bismo lakše shvatili neke Ciprasove političke poteze, hajde da najpre raščistimo ideološke dileme oko Sirize. Uprskos tome što se od pojedinih političkih analfabeta u Srbiji ova politička grupacija obeležava kao ultralevica, ona ustvari ima sve odlike tradicionalnih socijaldemokratskih partija koje su okupljale, s jedne strane jake reformističke, a s druge marginalne revolucionarne leve struje. Po tome se Siriza gotovo uopšte ne razlikuje od najrelevantnijih tzv. radikalno levih partija u današnjoj Evropi. Štaviše, i onaj njen izvorni predizborni program je bio mnogo manje „antisistemski“, čak i od programa posleratnih socijaldemokratskih partija. To što je nakon urušavanja nominalnog socijalizma na istoku ceo politički spektar pomeren udesno, tako da se svaki zahtev za socijalnom pravdom (dis)kvalifikuje kao ultralevičarenje, ne treba da nas sprečava da stvari nazovemo pravim imenom. Da zaključimo, glavne struje u Sirizi, koje i određuju njenu opštu politiku, stoje na poziciji desne socijaldemokratije.

Drugo, pobedu Sirize trebalo bi takođe staviti u konkretan društveno-istorijski kontekst i analizirati je uzimajući u obzir istorijsko iskustvo istovetnih političkih partija koje su delale u relativno uporedivim okolnostima, te na osnovu toga sagledati realne domete ove političke grupacije. Naime, dato iskustvo nam recimo govori da je u jednoj zasebnoj zemlji veoma teško sprovoditi antisistemske reformske (a pogotovo revolucinarne) politike u obruču neuporedivo jačeg i neprijateljski nastrojenog prokapitalističkog bloka. Dobar primer u prilog toj tvrdnji nalazimo u 1980-im godinama i propalom pokušaju francuske Socijalističke partije da (u koaliciji sa komunistima) operacionalizuje antikapitalističku socijaldemokratsku politiku. Siriza je danas čak u još nepovoljnijoj situaciji što se tiče međunarodnih odnosa snaga.

Ipak, uprkos svemu, sasvim je realno bilo da (na ekonomskom planu) od ove partije dobijemo bar efikasnu levo-liberalnu, tj. socijalno defanzivnu politiku koja bi se uspešno opirala sve intenzivnijim neoliberalnim naletima EU birokratije i ostalih megafona krupnog kapitala. Takođe je, u datim okolnostima, uz dosledan i odlučan pristup, bilo moguće operacionalizovati neke, više simboličke levičarske mere sa tranzicionim potencijalom: što bi bilo od velikog značaja za već izmoreni grčki narod u ovim „vremenima povlačenja“. Takva kompromiserska politika je manje-više i bila sprovođena sve do Ciprasove kapitualcije, svega nekoliko dana nakon istorijskog referenduma.

Elem, da budemo precizni, šta se to ustvari po fazama dogodilo u Grčkoj u vreme levičarske vlade: 1) Demobilizacija mase kroz gotovo isključivi fokus na pregovore s Trojkom; 2) Pregažena volja naroda kroz ignorisanje rezultata referenduma i 3) Bezuslovna predaja koja je kastrirala ne samo Sirizu, nego možda i ostatak evropske levice, bar na izvesno vreme.

Svaki transformativni lom jednostavno mora uključivati izuzetnu požrtvovnost i mobilizaciju širokih masa. Venecuela je upravo jedan od najrelevantnijih pozitivnih primera takve prakse u savremenom svetu. Naime, iskustvo pokazuje da bez kontinuiranog pritiska odozdo, te oslanjanja na taj pritisak od strane levih političkih grupacija, i najradikalnija levica koja dođe na pozicije vlasti, pod snažnom presijom kapitala nužno vodi desničarsku politiku. Kao da su lideri Sirize najednom zaboravili da nema u tom smislu „pacifističkog“ raskida sa postojećim političkim praksama, a pogotovo ne u današnjem kontekstu, za razliku od, eventualno, „zlatnog doba kejnezijanizm“ kada su predstavnici kapitala bili prisiljeni da prave koncesije zbog snage sindikata i globalne pretnje od „komunizma“. Britanski socijalistički teoretičar R.H. Tawney je dobro uočio da „možeš oljuštiti luk list po list, ali ne možeš savladati tigra kandžu po kandžu“.

Međutim, iako su grčke građanke i građani pokazali neverovatnu odlučnost za borbu, Sirizino vođstvo je istovremeno demonstriralo neočekivanu nesposobnost. Pogotovo je bila naivana i opasna strategija „reformističkog utopizma“ koja se oslanjala na nekakvu „samilost iz samo-interesa“ dela evropske elite. Francuska, italijanska i španska elita, koje su bile poslednja Sirizina nada, nisu kompradorske (kao one u post-socijalistčkim državama), nego su već odavno čvrsto integrisane u srž evropskog sistema. One će skoro uvek radije podržati i fašiste, koji ne dovode u pitanje njihove privilegije na neki kvalitativan način, nego iole dosledne levičare. Zbog toga je prosto neshvatljivo Varufakisovo iznenađenje činjenicom da na pregovorima sa Trojkom nikakvu ulogu nije igrala snaga argumenata, nego isključivo odnosi moći i racionalna žalja kreditora i evropskih političara da Sirizi polome kičmu.

Još je više zapanjuće to da se Siriza „de facto“ predala bez borbe. Belodano je recimo svima bilo jasno da je odluka da se za svaki slučaj ne štampa drahma bila amaterizam par excellence. Već su po tome evropski birokrati znali da nova vlada nije spremna za nekakav ozbiljniji lom sa „statusom quo“. Stotina relativno „mainstream“ ekonomista je govorila da bi napuštanje evrozone moglo biti najbolje rešenje za Grčku. Argentina je, i to pod otvoreno ne-radikalnim Kiršnerom, napravila nešto slično s odbijanjem vraćanja nelegitimnih dugova, pa se relativno brzo oporavila od početnog šoka. Ovako, sprirala stezanja kaiša, recesije i zaduživanja radi servisiranja starih dugova se nastavlja. A na red će doći i odavno priželjkivana i planirana naplata u vidu privatizacija strukturnih monopola i prirodnih resurasa.

Pritom, najneverovatnije od svega je što će rečenim neoliberalnim politikama upravljati stranka (ili bar bitan njen deo) koja je predstavljala simbol čvrstog osporavanja takvih praksi. Drugi njen deo će pak predvoditi otpor na ulicama i barikadama. Jedan levičar je, parafraziram, prethodnih dana figurativno objasnio ovaj paradoks i farsu današnje grčke levice: „Kada na mene policija pod kontrolom desničarske vlade baca suzavac- bole me samo oči. Kada to isto čini policija pod kontrolom levičarske vlade- boli me srce.“

Naravno, jasno je da nikakakva revolucija u Grčkoj nije bila moguća, niti je pak to bio Sirizin program, ali ovo što se dogodilo je sramotna i ponižavajuća kapitulacija. Neki nepopravljivi optimisti veruju da se radi o još samo jednom kupovanju vremena. Ipak, cela ova situacija me tako neizostavno podseća i navodi na razmišljanje u ključu naslova jednog starog teksta Jasne Tkalec u Šuvarovoj „Hrvatskoj ljevici“: „Imperija, ili drugovi raziđite se kućama“.

Ivica Mladenović

Autor je glavni i odgovorni urednik srpskog izdanja „Le Monde diplomatique“.