Država na dve i po hiljade kvadrata platna

Dragan Banjac
Autor 13.1.2022. u 14:29

Izdvajamo

  • Dan posle slave u Banja Luci u Istočnom Novom Sarajevu (što sam namerno napisao pogrešno) u čast Ponosne i vječne protegla se njena zastava, dimenzija nestvarnih, 537 metara duga a široka četiri metra i šezdeset centimetara. Pomnožite to i dobićete 2.424,30 kvadratnih metara na koju je stala njihova državica.

Povezani članci

Država na dve i po hiljade kvadrata platna

Foto: BN TV

Pre nekoliko dana opet dernek u Banja Luci. Drčni Krajišnici, dobrahno potpomognuti sa „braćom“ beogradskom (koja ih vrti oko malog prsta), i ruskom koja ih tretira na isti način i nešto evropske desnice održali su paradu za inat kako bi i ove godine još malo unizili sopstvenu državu. Iako je Ustavni sud Bosne i Hercegovine duplirao odluku da je 9. januar, Dan entiteta koji je rezultirao ratom i genocidom, neustavan, u najvećem krajiškom gradu za to ne haju. Ni za ič ne zarezuju, rekli bi Valjevci.

Pred ovogodišnju svetkovinu sarajevsko Oslobođenje je podsetilo da je leta gospodnjeg 1992. na taj dan samoproglašena Skupština srpskog naroda u BiH u Sarajevu donela “Deklaraciju o proglašenju Republike srpskog naroda Bosne i Hercegovine” – na područjima “srpskih autonomnih regija i oblasti”. Političkim procesom izgradnje na krvi i kostima drugih naroda u BiH rukovodili su, pomenimo samo glavne protagoniste, Radovan Karadžić, Momčilo Krajišnik i Biljana Plavšić kao lideri Srpske demokratske stranke. Svi su na kraju završili u haškoj apsani i osuđeni za ratne zločine i genocid.

Druga dva naroda bosanskohercegovačka 9. januar doživljavaju kao trajno sećanje na mržnju, početak rata i sve što je to pratilo i dovelo do progona, zločina i genocida. Ponavljam, čin formiranja RS 9. januara 1992. osporio je Ustavni sud BiH dva puta, ali i Ustavni sud Republike BiH krajem februara 1992. godine, koji je poništio izglasanu deklaraciju.

Ponosna i vječna?

Pre četiri godine slučaj je hteo da se nađem u Banja Luci i za Aljazeera Balkans ispratim Miloradov dernek. Tekst je objavljen 9. januara 2018. godine i neću se prepisivati, ali ću malo podsetiti na njihov dan.

Pod sloganom “Ponosna i vječna” slavilo se te godine. Nije bilo možda najvećeg srpskog nacionalšoviniste sa inicijalima AV koji je tamo poslao “boraniju”, premijerku Anu Brnabić, ministra odbrane Aleksandra Tetkinog Vulina, predsednika Vlade Vojvodine Igora Mirovića i Gorana Rakića iz Srpske liste. Za neupućene to je čovek koji i dalje na (srpskom) Kosovu (s)provodi “genijalne” zamisli Beograda.

Svečani defile je počeo pošto je komandir počasne jedinice MUP-a Republike Srpske Vitormir Petričević predao raport predsednici „republike“ Srpske Željki Cvijanović. U tom mimohodu bilo je više od 500 pripadnika MUP RS i više od 1.000 predstavnika civilnog sektora, a posle špancira usledila je svečana akademijia u sportskoj dvorani Borik, gde je srpskoj premijerki Ani Brnabić uručen Orden Republike Srpske sa lentom….

Dodik – branitelj

U najavi ovog događaja Dodik-beg je rekao da je 9. januar “sinonim za slobodu srpskog naroda za koju su položeni životi”. Ta sloboda je, kazao je, izgrađena na ruševinama bivše zemlje. Važno je da se danas okupimo oko 9. januara, jer se okupljamo oko slobode, našeg identiteta, svega što je važno za jedan narod, rekao je Dodik novinarima u Banjaluci nakon liturgije koju je u Sabornom hramu Hrista Spasitelja služio – ko bi drugi – patrijarh srpski Irinej.

Dan ranije, osmog januara tada predsedavajući Predsjedništva BiH Milorad Dodik pokazao kako gleda na granicu između Srbije i Republike Srpske. U delu intervjua za ou YouTube kanal Centra za društvenu stabilnost voditelj je pitao Dodika, pokazujući na čašu vode ispred njega, šta bi uradio kada bi Drina bila večita granica, a sva njena voda sadržana u toj čaši. Puku je to izgledalo spontano, a Veseli Mile je dohvatio čašu, nazdravio i popio „Drinu“ naiskap.

To je onaj isti Dodik koji je izborom za “dežurnog” predsedavajućeg BiH na startu mandata zatražio da se na mestima gde se ONO pojavljuje (kao srpski član Predsjedništva BiH i reprezent Srpske) “na vidnom mjestu nalazi i zastava Republike Srpske”. Ono što je srpskom uhu milo, Mile ne traži da ona bude pored zastave BiH, jer je i zakon propisao da se pored zastave Bosne i Hercegovine mogu isticati druge (zastave).

Brnabić – priznanje Vladi i predsedniku Srbije

Nakon kićenja visokim ordenom Republike Srspske srpska premijerka je rekla da je to za nju potvrda “odgovorne politike” Vlade Srbije i (!) predsednika Srbije. Ona reče da taj odnos svakako prevazilazi formalne, uobičajenene oblike bilateralne saradnje… Reč je, kaže premijerka, o stvarnoj brizi za opstanak i napredak RS.  “Uz čestitke svim građanima za Dan RS želim da se i danas, nakon Božićnih praznika kao najvećeg praznika mira, ljubavi, sreće i razumevanja kako ulazimo u još jednu Novu godinu, ne zaboravljajući prošlost da se ne bi ponovila okrenemo budućnosti, saradnji, miru i stabilnosti, brizi za generacije koje dolaze iza nas i naših, pre svega, obaveza da za njih napravimo drugačiji region i bolju budućnost”.  Nalupetala se propisno.

Možda je mislila na budućnosti u kojoj će budući srpski osvešćeni naraštaji nastaviti da mrze sve što je bosansko/bošnjačko/muslimansko. To, doduše, nije izgovorila ali generacijama koja dolaze mogla je da ponudi nešto “opipljivije”, nešto od onoga  što su stabilne zemlje izgradile pre pola veka i više – bolnice, škole, obnadišta, puteve, domove kulture, industrijkih zona, vodovoda, komunalnu infrastrukturu…

Govorancija Ane Brnabić u Banja Luci je bila je tanjušna (packa savetnicima!), pogotovo što je na kraju kazala da je odličje za nju podsticaj za još ozbiljniji i vredniji rad u korist „našeg naroda” i svih građana drugih nacionalnosti. Kad to izjavi jedna Hrvatica valja verovati.

Za dva minuta i, čini mi se, dve sekunde pride obraćanja srpska premijerka se nije setila da pomene da je ovaj krajiški grad mesecima već u opsadnom stanju zbog ubistva jednog mladića (Davida Dragičevća!) čiji se otac i ove godine, okružen Miloradovom pretorijanskom gardom, našao u masi držeći transparent „Pravda za Davida“. Od te pravde godinama već nema ništa, valjda što su prste u pekmez zavlačili i najviši zvaničnici RS i  policije.

Vučić: “Živjela Republika Srpska, živjela Srbija!”

Odsutni predsednik Srbije Aleksandar Vučić čestitao je porukom praznik predsednici Republike Srpske Željki Cvijanović. “Na dan Svetog Stefana primite moje iskrene čestitke za Dan Republike Srpske, uz najbolje želje za njen dalji napredak. Uz Vašu nepokolebljivu volju da odgovorite na različite izazove, kao i istrajan rad da građanima RS obezbedite blagostanje, uvek računajte i na nesebičnu podršku Srbije”.  Srbija, u ime “neraskidivih kulturnih i duhovnih veza, kao iskren prijatelj i pouzdan partner, uvek biti snažan oslonac Republici Srpskoj”. Nije valjda!

“U isto vreme, čuvajući mir i stabilnost u RS i BiH, Vi nam pomažete da se posvetimo ekonomskom prosperitetu Srbije i ostvarenju zajedničkih planova. Želim svima u RS dobro zdravlje, sreću u ličnom životu i uspeh u radu. Živela Republika Srpska i živela Srbija”, istakao je predsednik Srbije. Iako srpski predsednik Aleksandar Vučić, Milorada Dodika priziva na sve važnije događaje u Srbiji, u zgradi predsedništva, SANU i sličnim patriotskim institucijama, bogami i u reprezentativnoj skamiji na stadionu Crvene zvezde recimo, ima u toj počasti i rezerve o, po veliki svet problematičnom, svojatanju Mileta od Laktaša.

Za svakog ponešto

U lažnim “stabilnim uslovima, političkim, ali i ekonomskim, obilježavamo ovaj važan dan. Na ovaj način želimo da iskažemo poštovanje prema svojim građanima. Stabilne institucije, garant su jake Srpske. Znam i verujem u čvrstinu ovog naroda. Znam da ćemo da savladamo prepreke koje su pred nama”, rekla je Cvijanovićeva, pre nego što je na osnovu lične odluke odlikovala 16 pojedinaca, institucija, organizacija i udruženja,… Najsjajnije je otišlo u ruke srpske premijerke Ane Brnabić  –  Orden Republike Srpske na lenti.

Dejanu Bodirogi je uručen Orden časti sa zlatnim zracima, a usledila su priznanja široj javnosti manje poznatim laureatima. Povodom “Sto godina od ulaska Srpske vojske u Banjaluku”, ulicom Kralja Petra Prvog Karađorđevića, u koloni na čelu sa konjanikom, marširali su kadeti Policijske akademije. Bili su odeveni u tradicionalnu uniformu srpskog oficira i srpskog vojnika, a u ruci nosili pukovske zastave Srpske vojske sa kopljima i lentama.

Iz potonjeg rata u BiH u sećanju mi je priča arhitekte Borislava Spasojevića (ratnim predsedavajućem sarajevske opštine Centar i nekad poznatim asom jugoslovenskog rukometa) da je srpska vojska dobila ulicu u Sarajevu samo što se niz Bistrik spustila do grada u predelu Vijećnice.  A kad su je preimenovali sarajevski Srbi, čineći politikantsku uslugu pre svega onima u “matici” osetili su se – ucveljeni.

Binički za kraj

Paradni marš, delo Stanislava Biničkog, izveo je policijski orkestar. Binički, kao što pretpostavljate nema nikakvih dodornih tačaka sa delom BiH koji bi da se otcepi i postane država. Rođen je i skončao u Beogradu (27. jul 1872 – 15. februara 1942) i poznat po izvođenuju originalnog “Marša na Drinu”, pesme koja jednako kao i “Tamo daleko” raspaljuje srpski nacional-šovinizam poslednjih nekoliko decenija.

Možebit da Banjalučani nemaju formata kao pomenuti Binički, ali, svejedno, mogli su da se predstave i sa slavnim Marijanom Benešom,  rukometašima “Borca”, Antonom Josipovićem, velikim Petrom Kočićem… Za kraj parade o paradržavi odlučili su se za  pesmu “Pukni zoro”, koja ne smiruje nego raspiruje godinama već podložene nacionalističko-šovinističke vatre u miltinacionalnoj BiH.

Srbi iz Republike Srpske i Federacije BiH – okanite se Beograda i – gledajte svoja posla. Od Beograda ne očekujte – ništa dobro, poručio sam im pre četiri godine!

Neukus i začikavanje se nastavljaju

Ove godine samo sam, znajući šta sledi, kratko pogledao prenos. AV je opet izostao, a izgleda da se Dodikov cirkus stalno održava pod geslom Ponosna i večna. Našao se tu Simfonijski orkestar Akademije univerziteta u Banjaluci, Orkestar MUP RS, Srpsko crkveno pevačko društvo “Srbadija“ iz Bijeljine, Ženski kamerni hor “Banjalučanke“, Hor “Kastratonika“ iz Banjaluke, Etno grupa “Trag“ iz Laktaša, Plesni studio “Point“ iz Banjaluke, glumci, solisti i deca solisti.

Među zvanicama tanjevina. Ako dernek potraje Beograd će na njega u Banja Luku slati sekretarice i đakone. Istina, ove godine liturgiju je služio Vučićev pop (patrijarh Porfirije, čovek koji je debelo obmanuo zagrebačku/hrvatsku inteligenciju), ali u prvom i drugom redu samo prsata Bilećanka Darija Kisić Tepavčević i Nečastivi Aleksandar Vulin koji je provirivao negde iza.

„Uvijek smo se okupljali na ovaj veliki praznik da bismo pokazali svoju opredijeljenost da živimo u miru. Vi ste najbolji svjedoci da nikada nije bilo jednostavno“, rekla je Željka Cvijanović, a Zadribalda (Milorad Dodik) da je RS „ostvarenje srpskog sna na ovim prostorima“. Naša sloboda nije nauštrb nekih drugih, naša sloboda je naše pravo. Naš cilj je mir, i odbrana naše slobode, izgradnja života dostojnog čovjeka“, naglasio je Dodik i sve začinio kako on „nije izabran da radi ono što hoće Amerikanci, nego ono šta hoće ovaj narod“. E, majstore, ako te narod podržava u velikom procentu onda mu je potrebna svakojaka pomoć, lekarska najviše.

Umišljene veličine

Prisetio sam se ratnog sarajevskog ćaskanja kod Marka Vešovića. Priča kako ga je, nakon što se udomio kod Radovana Karadžića, Nikola Koljević uporno zvao da dođe i vidi mu kancelariju. Sobetina, telefoni, dugme na koje skače sekretarica ili tetkica donosi kafu i piće… Nije otišao.

Mali stalno umišljaju da su veliki. Što manja država to je predsednikov ured veći, skoro kao rukometni tereni, a karta (mapa) kao da je Kanada, ili SAD. „Mapa je važna stvar za političara. Svaki predsednik u svom kabinetu ima mapu. To sam video više puta. Te mape imaju zajedničku crtu – sve su ogromne, ispunjavaju ceo zid. Prema tome, razumljivo je što svaki predsednik gledajući u takvu mapu na kraju počinje da misli da se nalazi na čelu velike države. Vidi njene impozantne dimenzije; beskonačno mnogo gradova, sela, planina i reka, puteva i šuma. I s pozicija takve sile počinje da se obraća drugima, svetu. Ljudi se dive njegovom gromkom glasu, njegovoj oholosti. To biste shvatili samo ako biste bacili pogled u njegovom kabinetu. Citirao sam Rišarda Kapušćinjskog iz knjige (fragment kao književna forma) Lapidarijum.

Dan posle slave u Banja Luci u Istočnom Novom Sarajevu (što sam namerno napisao pogrešno) u čast Ponosne i vječne protegla se njena zastava, dimenzija nestvarnih, 537 metara duga a široka četiri metra i šezdeset centimetara. Pomnožite to i dobićete 2.424,30 kvadratnih metara na koju je stala njihova državica.

Taman.

Dragan Banjac
Autor 13.1.2022. u 14:29