Krvave lente

Dragan Banjac
Autor 9.5.2021. u 11:07

Izdvajamo

  • Nađoh to stratište. Stajao sam dugo i, ćutke zagledan u ostatke džamije, izvadio iz torbe “nikon”, koji mi je pozajmio kolega iz Naše Borbe, majstor fotografije, fotoreporter Predrag Mitić. Niotkud se pored mene stvorila sredovečna žena u čizmama, dva broja većim i upozorila me: “Šta slikavaš, bog te jeb’o! Ne čačkaj mečku!” Kratko sam joj odgovorio na engleskom, nadajući se da će me ostaviti na miru. A ona će: "Jeb'o te onaj ko te je poslao da plačeš nad turskom sudbinom u srpskoj Bosni!" Pošto joj uzvratih po naški, odlazeći, besno mi sasu kletvu: "Dabogda crk'o, izdajico!"

Povezani članci

Krvave lente

foto: AP

Handke se ovim činom uhvatio u kolo uz Radovana Karadžića, Ratka Mladića, Nikolu Koljevića i Biljanu Plavšić, prethodne laureate ovog, nedavnom prošlošću okrvavljenog, ordena.

U petak, 7. maja, kontroverzni nobelovac Peter Handke pohodio je Banjaluku da bi se poklonio Republici Srpskoj, genocidnoj Dejtonskoj tvorevini entitetski razbucane BiH. Tom prigodom je od Željke Cvijanović, predsjednice te nacionalnim samoljubljem umišljene države, primio Orden Republike Srpske na lenti “za izuzetan rad i zasluge na polju kulturnog i duhovnog razvoja, kao i za naročiti doprinos u razvijanju i učvršćivanju sveukupnih odnosa sa Republikom Srpskom”. Kakva tupava formulacija, koju kao da ju je u nastupu “lucidnosti”, diktirao sam beg Mile od Laktaša.

Piše: Dragan Banjac

“Kakav orden, takav i čovjek, kakva ‘republika’, takav i gost”, glasi anamneza koju je u jednoj rečenici sročio kolega Dragan Bursać, uz objašnjenje da je najveći krajiški grad “ionako nagrđen nacionalizmom, dodatno nagrdila posjeta Petera Handkea, negatora genocida, populiste i ljubitelja ratnih zločinaca”.

Handke se ovim činom uhvatio u kolo uz Radovana Karadžića, Ratka Mladića, Nikolu Koljevića i Biljanu Plavšić, prethodne laureate ovog, nedavnom prošlošću okrvavljenog, ordena.

Na valovitom Balkanu mnogi se datumi ponavljaju i preklapaju, pa tako i dan posete kontroverznog austrijskog pisca, koji je svoje manje-više solidno književno stvaralaštvo ukakao veličanjem velikosrpskog projekta, koji se pripisuje zabludelim akademicima SANU, Slobodanu Miloševiću i njegovom haškom dokolenku Šešelj dr Vojislavu, samozvanom vojvodi četničkom.

Datum Handkeove posete nekadašnjem sedištu Vrbaske banovine, mnogi čestiti Banjalučani, a ponajpre oni za koje, zbog pripadanja “drugima i drukčijima”, nije bilo mesta u gradu na Vrbasu – doživeli su kao šaku soli na ranu. Jer, 7. maj pamte kao dan komšijskog ćutanja na zlo sabijeno u eksploziv kojim je sa zemljom sravnjena Ferhadija, kulturno i istorijsko obeležje Banjaluke svetskih razmera, jednako, možda, koliko i Stari most za Mostar.

Za razliku od Handkea, koji je u krajišku varoš stigao ne bi li na svoj tas iskamčio još koji gram svekolikog srpskog divljenja, Banjaluku sam, kao novinar Borbe, a potom i Naše Borbe, posećivao i tokom sukoba u Bosni i Hercegovini i koju godinu kasnije ne bi li neku mrvu činjenica i istine o ratu na prostoru bivše “Evropske unije u malom”, prebacio istočno od Drine. Jednom sam, boraveći u hotelu “Bosna”, pitao kojim putem je najbliže do zgarišta Ferhadije. Rekoše, idi napred do hotela “Palasa” (u to vreme okovan “medijapan” pločama) i par stotina metara s leve strane ukazaće se mesto gde je stolećima, 414 godina, stajala Ferhadija i preživela ratna oštećenja iz 1944. godine.

Nađoh to stratište. Stajao sam dugo i, ćutke zagledan u ostatke džamije, izvadio iz torbe “nikon”, koji mi je pozajmio kolega iz Naše Borbe, majstor fotografije, fotoreporter Predrag Mitić. Niotkud se pored mene stvorila sredovečna žena u čizmama, dva broja većim i upozorila me: “Šta slikavaš, bog te jeb’o! Ne čačkaj mečku!”

Kratko sam joj odgovorio na engleskom, nadajući se da će me ostaviti na miru. A ona će: “Jeb’o te onaj ko te je poslao da plačeš nad turskom sudbinom u srpskoj Bosni!”
Pošto joj uzvratih po naški, odlazeći, besno mi sasu kletvu: “Dabogda crk’o, izdajico!”

Kratko mi je u osnovnoj srpskohrvatski predavala (Olivera Jovišić), devojka iz tog kraja, sa Zmijanja, često ponavljajući reči uklesane na spomeniku Petru Kočiću u centralnom banjalučkom parku: “Ko iskreno i strasno ljubi Istinu, Slobodu i Otadžbinu i Pravdu, slobodan je i neustrašiv kao Bog, a prezren i gladan kao pas”. Nadam se da je nastavnica Jovišić još među živima (u Beogradu) i hvala joj za tu metaforu poimanja slobode, pravde i otadžbine.

Nešto veoma slično doživeo sam u vreme kada sam prvi put u životu boravio u Doboju. Silazeći s “dobojskog Kalemegdana” fotografisao sam porušene kuće i beležio brojeve za reportažu u Našoj Borbi. Jedan opis odnosio se na jedan kauču razrušenoj kući, s onim gajtanom za “razvlačenje”. Kako je opis bio “slikovit” javio se prognanik iz Švajcarske i rekao da je, s obzirom na “kućnu lumeru”, kako bi kazao Petar Kočić, pripadao njegovoj familiji.

Strašne su to priče, daleko od onih koje vam decenijama serviraju zvanični, strogo kontrolisani i samocenzurisani mediji. I danas često prelistam te (po)ratne sveske, (pre)pune izjava Srba koji nisu podržavali opciju pomenutih dobitnika ordena “republike šumske”, kako bi rekao Petar Luković, koji je godinama prkosio ovozemaljskim srpskim nacošima.

I pitam se da li se bivši “jugovići”, u Istri, Mostaru, Srebrenici, Žepi, Vukovaru, Borovu Selu, Hrtkovcima, Subotici, Novom Sadu… ponekad sete da postoje zapisani i današnji tragovi i reči ljudi poput Radomira Konstantinovića, Filipa Davida, Petra Lukovića, Predraga Matvejevića, Marsele, Vesne i Zdravka (Šunjić), Mire Furlan, Zdravka Bzdana, Zije Dizdarevića, Milorada Bibića Mosora, Bogdana Tanjevića, Zlatka Dizdarevića, Igora i Mirjane Galo, Borisa Dežulovića, Viktora Ivančića, Predraga Lucića, Mirka Kovača, Senada Pećanina, Zorana Pusića, Vehida Šehića, Žarka Puhovskog, Draga Hedla, Latinke Perović, Neđe Galića i stotine drugih intelektualaca i javnih ličnosti koji poštuju i vrednuju nacionalno, ljudsko i građansko. Poštuju, istovremeno prezirući nacionalističko, šovinističko i mrziteljsko koje – a pokazalo je i pokazuje vreme – očas sklizne na stranputicu kojom se olako stiže do fašizma. Kako tada – tako i danas.

Takvi glasovi razuma još su, nažalost, nejaki da nadjačaju neutihli ratni eho i da u senku dnevne politike stave ordenje, lente i nacional-romantičarsko koketiranje s prošlošću koje bi, svako iole razuman, morao da stidi, makar joj ne bio akter, već samo savremenk. Viktor Ivančić i ja volimo da citiramo kraj jedne knjige gde Nazruk Ćurak kaže: “Vrijedi se boriti. Ovu zemlju (onu zemljetinu ili ove zemljice, ko šta voli? – p.a.) će spasiti manjinsko mišljenje na svim stranama. Samo je važno da se ne umorimo!”

Dragan Banjac
Autor 9.5.2021. u 11:07

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija