Licemerje ili Kako smo ostali bez konteksta

Izdvajamo

• Zamišljam tu sutkinju kako se šeta po Andrićgradu sa Dodikom i kako vankontekstualno uživa u posttraumatskom kiču.

Povezani članci

• LJUDI, PA JE LI OVO MOGUĆE!
• Hag: Odbačena tužba Hrvatske za genocid
• LEGITIMACIJA SUVREMENOG TEATRA
• GODINA KOJU TREBA ZABORAVITI!!!
• Ko je odgovoran za lažne diplome?
• NEGACIJA – KRUH NASUŠNJI NAŠE REPUBLIKE SRPSKE

Foto: Emmanuel Dunand (AFP)

Zaboravili smo izgleda da nam je rat omeđio živote svojim kontekstom.

Nedavno je Milorad Dodik, koji obnaša funkciju predsedavajućeg Predsedništva BiH, u intervjuu ruskoj “Gazeti” ponovio svoj poznati stav da se Balkan ne može smiriti dok svi Srbi ne budu živeli u jednoj državi, te da Evropa treba napokon to da shvati. Svi Srbi su inače i živeli u istoj državi dok to nije u delo počeo da sprovodi Dodikov mentalni predak Slobodan Milošević a na nagovor dobrog dela intelektualne elite Srbije. Dodikova teza ima reketaški mentalitet, a poruka Evropi je da će, ako onemogući stvaranje nekakve Velike Srbije, Srbi odnosno njihove vođe neprestano proizvoditi probleme u evropskom dvorištu (doduše, stražnjem). Dajte nam to što tražimo, pa ćemo obezbediti stabilnost. I to Dodik izgovara dok ga predsednik Srbije Aleksandar Vučić, najnoviji faktor mira i stabilnosti, tapše po ramenu.

Nećemo se baviti time koliko je ova teza opasna, besmislena i neizvodljiva. Nema, naime, te mirovne konferencije koja bi etnički delila Balkan a da to ne bi proizvelo užasan, totalni rat, jer skoro da ne postoji pedalj balkanske zemlje na koji bar dve nacije ne polažu etno-istorijsko pravo. Veći problem ove Dodikove maštarije krije se u tome što se rat već desio, i što je više od stotinu hiljada ljudi zbog ovakvih političkih planova i njihovih izvedbi izgubilo život, a mi kao da smo na to zaboravili. Zaboravili smo izgleda da nam je rat omeđio živote svojim kontekstom.

Šta hoću da kažem? Da nije bilo rata na prostoru bivše Jugoslavije, Dodikova teza bi se – koliko god odvratna bila levičarima i liberalima – mogla donekle smatrati politički legitimnom. Odista ima po svetu političara koji se zalažu za etno-nacionalistički pristup prekrajanju granica i to iznose javno. Ne samo da ih ima nego su nažalost sve jači, ali treba reći i to da se retko koji od njih nalazi na tako visokoj funkciji kao Mile. Ali pošto se rat desio, pošto se desio kontekst, pošto su sa tom istom tezom na usnama izvršeni masovni zločini, pa i genocid, ona ne samo da je politički neprihvatljiva na ovim prostorima nego bi morala da bude i kažnjiva. Bezmalo u onoj meri u kojoj je u Nemačkoj kažnjivo promovisanje Trećeg rajha.

Kada se uzme u obzir kontekst, Dodikova izjava nije politički stav nego promocija nacionalne mržnje i nasilja, i svakako relativizacija i opravdanje počinjenih zločina. Iako sam protivnik zavereničke teze da raznorazni stranci snose veliku odgovornost za ratove na prostoru bivše SFRJ, međunarodna je zajednica svakako kriva za ono što se desilo posle njih: niko ne može da me ubedi da nisu postojali mehanizmi koji bi uzimali u obzir kontekst i na neki način oštro sankcionisali ovakve istupe.

No, na ovim prostorima se uglavnom zaboravlja, odnosno namerno izostavlja kontekst, a to se maskira slobodom izražavanja, tradicijom ili jednostavno neznanjem, hinjenim čuđenjem. A iza toga se najčešće kriju licemerje i mržnja, mržnja otvrdela toliko da se može seći nožem.

Izostanak konteksta je deo planskog, sveopšteg zaborava, pa će se recimo neki novinari i političari koji su devedesetih bili na “našoj strani” – sada do imbecilnosti diviti “uspešnim biznismenima” koji su se obogatili upravo tokom rata, i to na tuđoj nesreći. Drugi će pak uživati u Andrićgradu i doživljavati ga kao spomenik velikom piscu ili kao dokaz kako “ovaj narod” drži do kulture i književnosti “uprkos svemu”. A u kontekstu rata i poraća, Andrićgrad može biti samo ono što i jeste, ono što su njegovi tvorci i želeli da pošalju kao poruku – ciničan pokušaj relativiziranja zločina i svojevrsno “obeležavanje terena”. I svakako zloupotreba pisca i njegovog dela. Ništa manje nisu grešni ni oni koji Andrića čitaju van konteksta njegovog vremena i napravedno mu sude i za ono za šta on nikako ne može biti kriv. Ali o svemu tome je Boro Kontić snimio čuveni dokumentarni film.

Licemerno izostavljanje konteksta deo je tradicije naših prostora i čini se da u tome niko nije nevin. Gde je opstalo bratstvo i jedinstvo po prostorima bivše Jugoslavije? U sveopštoj ljubavi prema tzv. cajkama svakako. Negde se one ore kroz otvorene prozore besnih automobila, a negde slušaju u podrumima kao kakva subverzivna delatnost. I još u nečemu opstaje južnoslovensko bratstvo i jedinstvo: u odnosu prema Albancima, a taj odnos po mnogo čemu ima odlike kultur-rasizma.

Na jednom regionalnom mirovnjačkom skupu razgovarao sam sa uglednim antiratnim aktivistom iz Bosne, koji je tokom tog razgovora za mene prestao da bude “ugledan”. Iz čista mira se dotakao Sandžaklija i konstatovao da su one “uništile Sarajevo”. Potom me je, zbunjenog, retorički pitao da li ja znam zašto su Sandžaklije “takvi kakvi jesu”. U mom pogledu nije video valjan odgovor, pa je rekao kako su oni “takvi kakvi jesu” zato što su poreklom – “Šiptari”. Ja sam ubrzo morao da završim razgovor zbog ranije preuzetih obaveza, a do danas mi je sećanje na njega ružan san koji neuspešno pokušavam da zaboravim.

Reč “Šiptari” ćete i danas čuti veoma često, ne samo u Srbiji već od Vardara pa do Triglava. Tako je bilo decenijama pre rata. Čućete onda i to univerzalno, slavno pojašnjenje da to nikako nije pogrdan izraz jer Albanci sami sebe tako nazivaju. Tačno je da “Šiptar” slovenizovani oblik albanskog etnonima Shqiptar, odnosno Shqipëtar, ali to svakako ne menja stvari. To opravdanje je licemerje, a taj izraz iz “naših” usta jeste pogrdan i raščovečujući, odnosno on sa sobom nosi kultur-rasistički bagaž zahvaljujući kojem oni koji ga izgovaraju postaju ne-Šiptari, odnosno nekako više vredni, više ljudi. Setimo se i da su se one jeftine plave patike širom bivše Jugoslavije zvale “šiptarke”.

Za vreme NATO intervencije, kada je mržnja prema Albancima u Srbiji dosezala maksimum, i kada su njihova tela prevožena u hladnjačama koje smo svi zaboravili – trebalo je fonetski tu mržnju dodatno naglasiti, pa se odjednom nekako pojavio, posle bombardovanja i nestao – termin “ŠiFtar”. Ljudi su sa sjajem mržnje u očima izbacivali is sebe taj izraz sa nekim čudnim, zverskim akcentom, a mene je taj sada zaboravljeni termin podsećao na “shift” na tastaturi, i na one ljude koji u tekstualnoj konverzaciji viču koristeći isključivo velika slova.

Pre nekoliko godina navijači, a bogami i uprava beogradskog Partizana, beše zbunjena zbog toga što je UEFA donela odluku da se ovaj fudbalski klub kazni sa 40.000 evra zbog antisemitskog ispada na utakmici protiv londonskog Totenhema. Navijači Partizana su na svoj stadion doneli veliki transparent sa natpisom “Only Jews and Pusses”, koji je zapravo bio rimejk čuvenog logoa još čuvenije serije “Mućke” koja se u originalu zove “Only Fools and Horses”. I beogradska čaršija beše zbunjena kaznom jer, pobogu, poznato je da navijači Totenhema sami sebe nazivaju “Yid Army” (jevrejska armija).

“Yid” je inače žargonski, pogrdni izraz za Jevreje, koji je prvi upotrebio osnivač fašističkog pokreta u Engleskoj Osvald Mosili, 1930. godine. Zbog toga što je značajan broj Jevreja početkom prošlog stoleća (oni su u Londonu uglavnom živeli na severu grada, gde se nalazio i stadion ovog kluba) navijao za Totenhem, pristalice drugih klubova igrače i navijače Totenhema počeli su da nazivaju “Yidovima”, a posle Drugog svetskog rata neretko su i “siktali” na utakmicama oponašajući zvukove iz koncentracionih logora. Na kraju su sami navijači Totenhema (među kojima je danas veoma mali procenat Jevreja) prihvatili ovaj naziv.

Kada je Engleska, posle tragedije na Hejselu, odlučila da uvede red na tribinama, i u tome bogami uspela – navijači Totenhema su hapšeni zbog korišćenja ovog termina, ali ipak nisu odustajali od njegovog korišćenja. Na kraju je, kroz javnu debatu, iskristalisan interesantan i poučan stav koji uzima u obzir kontekst upotrebe te reči: postoji naime razlika između toga kad navijači Sparsa sebe nazivaju “Yidovima”, i kada to neko drugi koristi: onda je to produkt mržnje i takvi ljudi bivaju kažnjeni. Da su uzeli u obzir kontekst, navijači Partizana svom klubu bi uštedeli 40.000 evra.

Nešto slično desilo se i zagrebačkom Dinamu, koji je kažnjen sa dve utakmice neigranja bez publike i 67.000 hiljada evra zbog incidenata na stadionu, ali i rasizma na utakmici sa lisabonskom Benfikom. Zagrebačka čaršija se, poput beogradske, zgrozila nad činjenicom da je UEFA rasizam prepoznala na velikom navijačkom transparentu sa keltskim krstom, koji se inače redovno viđa među navijačima zagrebačkog kluba.

Književnik Miljenko Jergović napisao je sjajan esej o tom slučaju. Keltski krst posle Drugog svetskog rata menja svoje originalno značenje (simbol keltskog hrišćanstva posle prekida veza sa Rimom) i ima identično značenje kakvo ima “svastika”. Dakle, džinovski keltski krst na velikom platnu ima isto kontekstualno značenje kao da su navijači rasprostrli kukasti krst ogromnih dimenzija. Poruka koju su navijača poslali u svakom slučaju je ista, i niko nema prava da se pravi nevešt u tom slučaju. Jergović podseća da je upotreba keltskog krsta u mnogim evropskim zemljama zabranjena, i to po pravilu u istim onima u kojima je zabranjena i upotreba kukastog krsta. U Velikoj Britaniji, Škotskoj i u Sjevernoj Irskoj, te u Republici Irskoj, policija vodi računa o kontekstu u kojem se nalazi ovaj simbol, i obično im nije problem prepoznati ko šta njime želi poručiti.

Ovaj zagrebački slučaj podsetio me na jedan moj, novosadski. Bio sam naime jedan od organizatora velikog antifašističkog skupa, koji se sada već davne 2007. godine održao u Novom Sadu. Skup je bio odgovor na najavu jedne novosadske neonacističke organizacije da će javno obeležiti rođendan nacističkog vođe Hajnriha Himlera. Neonacisti su tada kamenovali kolonu građana, koji su se od centra grada kretali kao spomeniku žrtvama Novosadske racije, da bi simbolično odali poštu žrtvama nacizma.

Sudski proces povodom ovog slučaj trajao je do današnjih dana, a doneta je oslobađajuća presuda. Sećam se iskaza koji sam davao u predistražnom postupku. Rekao sam tada da se jedan od neonacista, prilikom napada na kolonu, popeo na ogradu i da je pokazivao nacistički pozdrav uzvikujući Hajl Hitler! Istražna sutkinja me je pogledala i sumnjičavo pitala: Gospodine Sejdinoviću, da li ste vi sigurni da je u pitanju bila ispružena cela šaka, možda su bila samo tri prsta u pitanju, naš tradicionalni srpski pozdrav!

Zamišljam tu sutkinju kako se šeta po Andrićgradu sa Dodikom i kako vankontekstualno uživa u posttraumatskom kiču.