Poricanje je srce fašizma

Autor/ica 👤Aleksandar Pantović 26.2.2022. u 13:37

Povezani članci

Foto: Dejan Rakita/PIXSELL

Etnička matematika od koje je sastavljena BiH, njen koncept “konstitutivnih naroda” čini da identitetska pitanja predstavljaju osnovu njenog postojanja. Kolektivni identitet je sveta krava političkog života te države, tabu, i u velikoj meri robija na koju je osuđen slobodnomisleći pojedinac. Sve institucije su potpuno angažovane u učvršćivanju i nadasve izmišljanju kolektivnih nacionalnih identiteta. Stoga se srpska politika u BiH ne odmiče od one krilatice SDS-a sa prvih višestranačkih izbora “Srbi, usudite se da budete Srbi.”

Taman kada se neka generacija usudi pomisliti da je na pragu nečega što se tako naivno naziva “normalnim životom”, kakvog u stvarnosti nigde nema, ali životom koji će barem u jednom periodu ličiti na onaj izgubljeni svet naših roditelja (svi oni koji su kao i ja generacija sa početka 80-ih, pretpostavljam da znaju šta to znači), svet u kome dosta toga nedostaje ali u kome se nadaš, i veruješ da će stalno ići na bolje, na scenu se vrate identitarci – političari, intelektualci, sa stavom da je zadnje vreme da se dovršava nekakav istorijski posao, ispunjava nekakav zavet predaka. Kao da stvaranje demokratskog civilnog društva sa snažnim institucijama, iole nezavisnim sudstvom, vladavinom zakona, pravnom državom kojoj bi ugaoni kamen bio zaštita prava pojedinca, njegovih sloboda, njegove imovine, jasnog razgraničavanja crkve i države – ne bi bio zaista istorijski posao, kao da zaista to ne bi predstavljalo pravi epohalni iskorak na ovoj periferiji u kojoj obitavamo. U takvoj, “zavetnoj” viziji istorije 50 godina mira na ovim prostorima predstavlja anomaliju, i zbog toga je treba osuditi kao nešto neprirodno, veštačko. Doba kada smo bili odrođeni od svog pravog identiteta, zavaravani materijalnim dobrima zaboravljali istorijsku misiju. Iako i dan danas koristimo benefite tih 50 godina mira, iako i danas tekovine iz tog perioda modernizacije apsolutno određuju naše životne okvire, postavljajući standarde onog što nazivamo “normalnošću”, ipak ćemo izvorište identiteta tražiti u fabrikovanoj dubokoj prošlosti, izvučenoj, selektovanoj i prerađenoj prema famoznim nacionalnim interesima. Da li ste se ikada stvarno zapitali šta znači ta fraza nacionalni interesi? Da li je to vaš interes? Ko ih određuje i zašto? Da li u tom grandioznom, neupitnom nacionalnom cilju zbog koga vaše rađanje uopšte i ima smisla, ima individualnih ciljeva? Da li u tim nepreglednim nišama nacionalnih žrtava i pregnuća ima mesta i za vaše pojedinačne nade? Ima li negde vašeg glasa ili samo kolektivna telesina koja ima svoje heroje i “neznane junake”? Ne brinite se, reći će vam da je lepo i divno umreti kao neznani junak. Ovaj ustajali vonj te tzv. „realne istorije“, najsnažnije se probija kroz politiku koju predstavlja Milorad Dodik i kroz ideju da je u BiH život za Srbe nemoguć.

Ovde treba postaviti dva pitanja, prvo zbog čega je to život u BiH nemoguć Srbima? I drugo, zbog čega je taj zakon o zabrani osporavanja genocida toliko važan da je inicirao skoro pa skok preko litice, i povratak na politiku otvorenog separatizma? Na prvo pitanje ćete često čuti kao odgovor nekakvo istorijsko iskustvo, ali kakvo istorijsko iskustvo je učinilo da etničnko čišćenje bude nužno da bi se stvorile etnički kompaktne jedinice? Da nije možda iskustvo zajedničkog života? Što bi se reklo stvari nisu jednostavne kakvim nacionalisti žele da ih predstave, ili kako je jednom napisao Mirko Tepavac „svi mogu da žive sa svojim nasilnicima, rušiteljima i profiterima, a ne mogu sa čestitim ljudima „tuđe“ vere i krvi.” Čitava konstrukcija nemogućnosti počiva na istinski totalitarnoj ideji, na predstavi o urođenim manama, “okovanosti u krv” i koketira otvoreno sa rasizmom. Slično, da li takvo jedno isto istorijsko iskustvo sprečava Srbe da danas žive u Nemačkoj, da se iseljavaju u tu državu u potrazi za boljim životom? Zar nije u onoj odurnoj pesmi, 14-te Švabo udario? Po nacionalističkom zakonu trebalo bi da smo potpuno paralisani tim istorijskim odrednicama. I najzad, koje je to identitetsko pitanje za Srbe danas diskutabilno u BiH? Etnička matematika od koje je sastavljena BiH, njen koncept “konstitutivnih naroda” čini da identitetska pitanja predstavljaju osnovu njenog postojanja. Kolektivni identitet je sveta krava političkog života te države, tabu, i u velikoj meri robija na koju je osuđen slobodnomisleći pojedinac. Sve institucije su potpuno angažovane u učvršćivanju i nadasve izmišljanju kolektivnih nacionalnih identiteta. Stoga se srpska politika u BiH ne odmiče od one krilatice SDS-a sa prvih višestranačkih izbora “Srbi, usudite se da budete Srbi.” Usuđivati se biti nešto što niko ne osporava je u najmanju ruku banalno, ali to je priroda nacionalizma. Festival banalnosti koji počiva u ovom slučaju na pozi ugroženosti. Svako ko bi na pitanje šta muči građane BiH srpske nacionalnosti ili Bosanske Srbe, odgovorio da je to nekakav identitetski inženjering namernog odrođavanja od svog plemena bio bi debelo u krivu. Ovde imamo kultur nacionalne elite koje čvrstim stegama drže pojedinca uskraćujući mu sve druge izvore i kanale identifikacije i realizacije, predstavljajući nacionalno pitanje maltene kao pitanje vazduha, vode, krova nad glavom, pitanjem koje zahteva permanentnu mobilizaciju. Sa druge strane na pitanje koji su to najveći problemi života u savremenoj Bosni, većina bi odgovorila siromaštvo, nepotizam, korupcija, partokratija, kriminal, birokratija, nedostatak šansi, sve ono što stvara osećaj niže vrednosti onog momenta kada shvatite sopstvenu ništavost suočeni sa bahatim službenicima sistema. Kada shvatite da se mogu jednostavno poslužiti sa vama, maknuti vas sa puta kao neki predmet. Od toga se ne beži u zajednicu sa Srbijom. Od toga se danas beži iz Srbije. Hiljade mladih ljudi “glasa nogama”, kako bi rekao Milton Fridmen, svake godine o tome da li želi da svoj život zamisli u Srbiji, tako što odlazi. U toj tako priželjkivanoj “matici” dešava se depopulacija, prećutno priznavanje bezvrednosti i bezperspektivnosti života.

I tako dolazimo do drugog pitanja o važnosti ataka na zakon o zabrani osporavanja genocida. Vrlo je jednostavno, poricanje je jedina preostala tehnologija kojom branimo nešto što bi se moglo nazvati fašizmom od njegove inherentne odurnosti. Ma koliko se trudili da budemo cinični, ljudi se menjaju, senzibiliteti se menjaju. Nikako ne možete sakriti gađenje pred snimcima egzekucije Škorpiona, pred izmrcvarenim telima logoraša Trnopolja ili pred snajperskom vatrom u Sarajevu, te slike, ti prizori postaju amblem srpskog nacionalizma. Svaki huk kojim se najavljuje dalje uobličavanje ideje svesrpske države može se kititi svečarskim tonom popovskih zapeva ili poezijom nekog nacionalnog barda, ali od odvratnosti cipele u glavu bespomoćne žene na pločniku Bijeljine ne možete pobeći. Poricanje ostaje jedina i nužna strategija da se očuva nešto što se u većem delu srpskog intelektualnog korpusa posmatra kao živa stvar, nedovršen posao. I zbog toga se mora poricati. Mora se relativizovati. Zbog toga se nasrće na taj zakon. Zavetna politika mora ostati sveža. Zločini su samo posledica impulsivnosti. Ekscesi. Niko nije ubijao ljude vrelih letnjih dana 1995. loveći ih kao životinje, da bi nakog toga sa punom svešću o potencijalnoj odgovornosti raskopavao, komadao i premeštao tela, i sve to gle čuda, uvrstio u ciljeve rata na samom njegovom početku. Ne. Činjenice su tu da se poriču, da se zatrpavaju, da se kontekstualizuju nabeđenim sukobom civilizacija.

I dok pišem ovo, i prisećam se scena sa proslave famoznog dana nezavisnosti Republike Srpske, i slušam vesti o ruskoj invaziji na Ukrajinu, proganja me završna scena Pekinpoovog anti – ratnog remek dela Cross of Iron. Suludi osmeh narednika Štajnera zamenjuje nevina, dečja pesmica “Hänschen klein” (Mali Hans), uz koju se smenjuju fotografije brutalno ubijenih civila, propraćenih na kraju sa rečima Bertolta Brehta “Nemojte se toliko radovati zbog njegovog poraza. Jer čak i ako je ceo svet ustao i zaustavio kopile, kučka koja ga je okotila ponovo ima teranje.”[1]

[1] https://youtu.be/wf9UJR3-G98