Šešeljeva četnička škola i Kći partizana

Slobodan Dukić
Autor 27.10.2018. u 11:48

Izdvajamo

  • Tek neki dan pošto su se vrata Beogradskog sajma knjiga širom otvorila za groteksni četnički marš Šešelja i njegovih bibliofila, dobio sam od Vladana Pantića knjigu "Pogled u pakao". Autora užasne storije o zločinima četnika Avalskog korpusa Draže Mihajlovića. O pogibiji jedanaest članova njegove familije. Uključujući i nerođeno dete, kao i Ljubu, bebu iz kolevke. Koga su uvis bacali i na kame dočekivali. U krvavom piru u podavalskim selima Vraniću i Drugovcu. U samom Vraniću uništeno je 14 porodica. Od 68 žrtava, 35 su žene i deca. Zaklano je jedanaestoro dece do 15 godina starosti. Četiri devojke silovane su pred roditeljima i celom porodicom, pa zaklane zajedno sa njima. Dikosava Mitrović sa 16 godina. Jovanka Radosavljević njena vršnjakinja. Sestre Anđelija i Katarina Matić brojale su 18 i 20 godina života.

Povezani članci

Šešeljeva četnička škola i Kći partizana

Foto: N1

Ove godine, beogradski osnovci, u okviru proslave 20. oktobra Dana oslobođenja grada, mogli su da gledaju uživo i slušaju partizanske oslobodioce. I čuju da četnici nisu ispalili ni jedan jedini metak prema Nemcima, nego su zajedno sa njima sklanjali guzice i bežali glavom bez obzira. O tome se ovde godinama ćutalo i besramno govorilo da su partizani Beogradu doneli “komunističku okupaciju”. Tu štafetu laži preuzeo je, a ko bi drugi, dr Vojislav Šešelj, promoter četništva i haški osuđenik. Na 63. Međunarodnom sajmu knjiga, najpoznatiji živi ljubitelj četničke kame i umobolni sanjar tzv. Velike Srbije otvorio je “školicu za četnike početnike”. Hajte četnici, dođite nema više partizana, vabio je devojčice i dečake, virusolog fašizma, dok su budući regruti četničke soldateske čekali u redu.

Iza njih stajali su roditelji, puni nade da će njihovog ljubimca pomilovati po glavi “Najveći Srbin pobednik nad Haškim sudom”. Čekale su mame i tate na autogram pozivara na klanje federativne Jugoslavije i probadanja kocem mrtvog Tita. O kratke li pameti među ovim ljudima koji su, kao u boga, gledali ovog somnabulnog manijaka. Čekali da kupe knjige ogavnih naslova, poput “Jedna banana za Kofi Anana”, “Engleski pederski isprdak Toni Bler”, “Haško bajramsko prase”, “Lažljiva haška pederčina Džefiri Najs”…. Malo li je, od ovog doktora pravnih nauka. Prava lektira za srpske osnovce izložena na štandu “Velike Srbije”, na sajmu knjiga čiji je ovogodišnji moto Radost čitanja. Tu “radost” osetio je i patrijarh Srpske pravoslavne crkve. Ooo… dirljivog li susreta između dvojice istomišljenika. Samo nebo prepoznalo je značaj ovog viđenja, pa se iznad kupole Beogradskog sajma pojavila “božanska svetlost”.

foto: wn.com

Tek neki dan pošto su se vrata Beogradskog sajma knjiga širom otvorila za groteksni četnički marš Šešelja i njegovih bibliofila, dobio sam od Vladana Pantića knjigu “Pogled u pakao“. Autora užasne storije o zločinima četnika Avalskog korpusa Draže Mihajlovića. O pogibiji jedanaest članova njegove familije. Uključujući i nerođeno dete, kao i Ljubu, bebu iz kolevke. Koga su uvis bacali i na kame dočekivali. U krvavom piru u podavalskim selima Vraniću i Drugovcu. U samom Vraniću uništeno je 14 porodica. Od 68 žrtava, 35 su žene i deca. Zaklano je jedanaestoro dece do 15 godina starosti. Četiri devojke silovane su pred roditeljima i celom porodicom, pa zaklane zajedno sa njima. Dikosava Mitrović sa 16 godina. Jovanka Radosavljević njena vršnjakinja. Sestre Anđelija i Katarina Matić brojale su 18 i 20 godina života.

Pobijeni članovi familije Pantić

Ta knjiga iz koje progovara tuga čitanja nije bila na sajmu, na čijem počasnom mestu je bio štand Šešeljeve izdavačke kuće “Velika Srbija”. U njoj je štampana i pesma Kći partizana. Ispevala je učenica Osmog razreda osnovne škole “Pavle Petrović” iz Vranića. Evo sažetka tužne poeme o stradanju tih devojaka: Gospodo draga, dobrodošli na ispovest moju iskrenu i tužnu, da čujete zlo, kroz koje smo prošli, da čujete priču potresnu i ružnu. Ime mi beše nepoznato, nebitno, poklonjeno i oduzeto, čast mi je zločinom oteta, tuđim rukama grubo uzeta.

Život su mi uništili u toj krvavoj noći, Boga sam molila kada će njihovo ludilo proći. Zašto baš ja? Koja sam učila, radila, smejala se i pevala, ponekad psovala, al’ svoju kuću i braću gledala, koja sam svako jutro dugu kosu plela, i Lazarevog ubicu u pesmama klela, a svim drugima sreću i radost želela, koja sam volela i patila, koja, kao dete, rat nisam shvatila, koja sam ljubav majke izgubila, koja sam mlado momče ljubila.

… Volela sam ta dva oka snena, gospodo draga zašto sam ubijena? Zašto su mi napravili ogrlicu od krvi? Te noći, zlo sam videla, poslednji put i prvi. Kad se čulo kucanje u noći kame, kada se čulo pucanje, o Bože dragi, što si nas ostavio same? Kada sam videla krv samo, i osetila bol jezivu, kada sam molila i tražila rupu u njihovom preziru. Zašto to činite? Jeste li ljudi? Zar se dete u kolevici sa kamom budi? Zar je smrt naša, pobeda vaša? Hoće li naša večna tama, da bude svetlost vama?

… Zašto baš ja? Opet ih pitam: “Ko moju čednost, otima i ište, Kome je kriva moja mladost rana?” “Kriva si, kriva, reče čudovište, jer si ti ćerka jednog partizana.”

Slobodan Dukić
Autor 27.10.2018. u 11:48