Zadribatina

Dragan Banjac
Autor 23.3.2022. u 21:27

Izdvajamo

  • Ali, falio mu je jedan glas. Na drugoj ili trećoj pauzi u restoranu daleko iza ponoći, držao sam čaj i na poziv međunarodnog upravitelja, Španca (Karlos Vestendorp) seo pored „čoveka koji odlučuje“. Znao je za koga radim. „Nasa Borba, sta da radim(o)“? To je Vaš posao, rekao sam mu, nakon čega mi je kazao da je poslao helikopter po jednog Bošnjaka sa temperaturom iznad 39 celzijusovih da ga spusti pred grad a onda automobilom na Skupštinu. I taj glas je odlučio! Bošnjaci, vi ste ga izabrali!

Povezani članci

Zadribatina

Republika Srpska stvorena je u pravednoj borbi za slobodu srpskog naroda i garant njegovog opstanka s druge strane Drine. Ona je bezbedna kuća za naš narod s one strane Drine. Stvorena je u pravednoj borbi za slobodu uz mnogo žrtava i odricanja i nije genocidna nego slobodarska tvorevina, mišljenja je bivši general i predsednički kandidat Zdravko Ponoš

Pošalica, gorka, kaže da bi, recimo na aerodromima, železničkim i autobuskim stanicama na ogromnim panoima goste iz sveta valjalo podsetiti da su stigli u Srbiju. Da su došli u zemlju u kojoj je sve moguće: da ljudi žive na nebesima (otuda „nebeski narod″), da automobili mogu da lete, da je moguće (iz)graditi novi deo grada na vodi, odnosno na reci Savi, da svaki Srbin pored zvaničnog ima još jednog oca koji se zove Dobrica (Ćosić, „otac nacije″), da senilni penzioneri imaju pravo na političko organizovanje i uplitanje u važna državna posla i rad parlamenta.

Posetioce bi valjalo opomenuti da su „šljegli“ u zemlju u kojoj je moguće da se grešnici, politički, oni iz medija i svi drugi, među kojima ima i opasnih zločinaca i kriminalaca preko noći presaldume i uzmu novu (političku) legitimaciju koja ih štiti kao da su zaslužni građani na primer. Jedino u toj zemljici (dobro je da je sve manja i sve manje opasna po okruženje) moguće da dvadesetak i više godina uvažavaju političkog kabadahiju (rođen u Sarajevu, a krštenicu kojom se potvrđuje da je pravoslavac nije dobio u nekom matičnom uredu nego mu to izdala Srpska akademija nauka i umetnosti), i s njim arlaučeš sve to vreme, a onda na nečiji nagovor istupiš iz njegove „svpske stvanke″ i osnuješ svoju.

Njenom narodu je to dovoljno. Da te „promenjenog″ i „opranog″ zavoli jer, treba se menjati, iako je do toga došlo koliko što je potpisnik ovih redova pristupio Srpskoj naprednoj stranci recimo. Srbija je zemlja u kojoj je prethodna šefica parlamenta žena koja je volela i poštovala sedam raznih stranačkih lidera i opcija i na kraju stigla do trenutno obožavanog od većine svetine. Začudo, to nikome nije zasmetalo. Poslanici (većini bi kao treće slovo bolje pristajalo r nego l) tu svoju štalu vole da zovu „visoki″ ili „časni dom″, a zapravo je ogromna pljuvaonica, u kojoj bivši šef poslaničke grupe stožerne stranke i vajni mašinski inženjer umesto vazduhoplov uporno govori vazduplohov.

Srbija je zemlja u kojoj dobro uspeva nekoliko stvari: lažni patriotizam (naučen valjda od Crnogoraca!), mržnja prema drugima i drukčijima, Hrvatima, Albancima, Slovencima, Bošnjacima, čak i Crnogorcima, mržnja prema zapadu iako nisu gadljivi na njihove pare i ljubav prema Rusiji od koje nikad ništa nisu dobili, naprotiv. Ako ne umeš da sviraš harmoniku ili nisi kakva narodnjačka „umetnica″ s mikrofonom (o izgledu nećemo), onda se, pod uslovom da ste malo tupavi a mnogo poslušni, dohvatite politike. Pošto su se kvalitetniji domaći, nevešti ovom poslu, sa ćagom u džepu i klikerom u glavi, njih oko osamstohiljada davno već iselili na „truli zapad″, šačica ostatka sklanja se pred najezdom goropadnih dinaroida, laktaroša koji nastavljaju dobro utabanim stazama svojih prethodnika. Najviše ih je u medijima, ali lagano zauzimaju sve važnije institucije u društvu, od izdavaštva do Akademije nauka.

BEG OD LAKTAŠA: Posebna priča je Milorad Dodik, ikebana svake srp(bijan)ske vlasti. Dodik sa Slobodanom Miloševićem, Vojislavom Koštunicom, Borisom Tadićem, Tomislavom Nikolićem, Ivicom Dačićem, Aleksandrom Vučićem, Dodik na velikim predizbornim vašarištima favorita u prvom redu na najpočasnijem mestu, uz dežurnu srpsku svitu na stadionima prati igru „svoje”, srpske reprezentacije, Dodik na prijemima sa akademicima SANU, patrijarsima, sa državnim piscima, glumcima, javnim ličnostima, rediteljem-arhitektom-piscem, na Saboru u Guči.

Nema važnijeg događaja u Beogradu (Srbiji) na kojem za „bega od Laktaša” nije obezbeđena glavna skamija. Teško je prozreti, izuzev svojatanja dela BiH kojom rukovodi, koliko obzira prema njemu imaju srpski vlastodršci, ali je znano da ga deo javnosti ne gleda sa simpatijama, doživljava kao neotesanog drznika, čoveka koji se obogatio zahvaljujući vremenu u kome su isplivali on i slični mu, a najviše je, kažu, stekao zahvaljujući poziciji i rabotama koje su u najmanju ruku sumnjive. Posebno smeta drugom ešalonu, onima koji bi da se nameste do glavnog stranačkog šefa na kakvoj konvenciji (o stadionu Crvene zvezde da ne govorimo) i to ne kriju dok gunđaju i pomeraju se ka rubu prvog reda.

Srpske rukovodne garniture, posebno nakon potpisivanja Mirovnog sporazuma u Dejtonu, preko velikog megafona (RTS) i glavnih pisanih medija (valjda i prilikom susretanja sa političkim predstavnicima, ističu da ne žele da se mešaju u unutrašnje stvari Bosne i Hercegovine, ali da imaju moralno pravo i ono drugo (Sporazum o paralelnim vezama sa Republikom Srpskom) da pomažu tamošnji srpski narod.

S tim tamo „drugim narodom″ žele dobre odnose, ali mu na razne načine i dalje svojataju deo državne teritorije. Poslednjih godina održavaju se čak zajedničke sednice vlada ne samo sa RS, nego i sa Federacijom, što je prilog licemerju obe strane. Pored banjalučkog hazjaina i njegovog statusa i Vojislav Šešelj (Hag od 24. marta 2003. do 12. novembra 2014.) ima poseban status. Prema Tribunalu se Srbija sve vreme ponašala blizu one čuvene konstatacije nekadašnjeg premijera, kilavog Vojislava Koštunice („deveta rupa na svirali″), a kako bi koji „junak″ odslužio kaznu ili bio pripušten pre vremena, sačekivale bi ga kamere i novinarska bulumenta. Svima počasti, od Biljane Plavšić, preko Veselina Šljivančanina, Zorana Lilića, Momčila Krajišnika.., do svpskog kolosa koji je oslobođen zbog navodne bolesti.

Foto: BN Televizija

SREDNJAK: Dugo pratim „bega od Laktaša“. One noći koja je prešla u drugi dan bio sam u bijeljinskom Domu kulture kada je zaseo na tron koji nikako da pusti. Još je izlazila Naša Borba i na tu Skupštinu „bosanskih Srba“ išao sam s namerom da uradim dogovoreni intervju sa njihovim prvim parlamentarcem dr Draganom Kalinićem. Stvar se otela kontroli, dugo je to trajalo, otisnulo se i u naredni dan, a kada su es-de-esovci napustili sednicu i Kalinić sobom poneo koferče sa čekićem krenuo sam prema oazi SDS – radi intervjua. Na dosta prostornom trgu (?) za ruku me je dohvatila Biljana Plavšić, rekavši nešto što bih radije prećutao i da će Mile „biti izabran“.

Ali, falio mu je jedan glas. Na drugoj ili trećoj pauzi u restoranu daleko iza ponoći, držao sam čaj i na poziv međunarodnog upravitelja, Španca (Karlos Vestendorp) seo pored „čoveka koji odlučuje“. Znao je za koga radim. „Nasa Borba, sta da radim(o)“? To je Vaš posao, rekao sam mu, nakon čega mi je kazao da je poslao helikopter po jednog Bošnjaka sa temperaturom iznad 39 celzijusovih da ga spusti pred grad a onda automobilom na Skupštinu. I taj glas je odlučio! Bošnjaci, vi ste ga izabrali!

Tako je počela era bivšeg reformiste/nacionaliste. Nije prošlo mnogo vode ni Savom ni Vrbasom a bivši markovićevac (Ante Marković, Savez reformskih snaga Jugoslavije) počeo je da srbuje više i od Radovana, Nikolice, Biljane, Momčila, Kapora, Đoga, Noga…

Sa Miloševićem je s fabrikom dušeka, kažu, napravio prvi dil. Sledi lizanje sa svim čuvarima srpskog/srbijanskog trona, sve do poslednjeg kojem se uvukao baš duboko, da i ne viri. Kada to nije uspelo njegovom idolu Radovanu koji je maštao da će na belom konju prohajati Terazijama, na krajnje sumnjiv (zove li se to lopovski?) način kupio je vilu i overio je pečetom Vlade RS, zbog čega ga je bosansko Tužičaštvo zvalo na ispoved.

Prolazeći ka ispovedaonici Milorad je novinarima pružio „srednjak“. Preko velike bare to se prevodi kao fuck you ali i u dobrom delu ostatka sveta. Kod nas takođe: Jebite se, ne možete mi ništa, rekao je srednjim prstom moćni Mile.

Ni dlaka s glave mu neće faliti. Zvanično Sarajevo mu, osim osude za prstakluk, neće (niti može) pera odbiti. Šta ostaje? Ostaje moćni mangupski svet koji je već odavno naučio da seiri na ovdašnjim tronarodnim mukama.

Od zemana kada se pojavio Mile Dodik krstio sam ga kao zadribatina i razočarao se da u Rečniku SH književnog jeziku taj pojam ne postoji. Pojašnjava se značenje zadribalda s kojim nisam zadovoljan.

Zato – zadribatina!

I pitanje gospodinu Kristijanu: Smenite prostaka!

PS: Ne zaboravite da „najozbiljniji“ predsednički kandidat, Zdravko Ponoš, knindža, kaže da Republika nije genocidna nego „slobodarska tvorevina“.  (Jbg)

Dragan Banjac
Autor 23.3.2022. u 21:27