Zločinačka ostavština za krvavu budućnost

Tomislav Marković
Autor 9.8.2019. u 08:09

Zločinačka ostavština za krvavu budućnost

Tamo gde studentski dom nosi ime Radovana Karadžića, nema ničeg normalnijeg od mržnje i ekstremizma.

Piše: Tomislav Marković

Grupa mladih neonacista u Nišu zatražila je od mladića koji je prolazio pored njih da skine majicu sa antifašističkim natpisom. Kada je mladić to odbio da učini, neonacisti su ga napali i izboli nožem. „Di je Srbin?“ – vikala je pomahnitala grupa mladića u Supetru na Braču kad im se učinilo da su u prolazu čuli ekavicu. Bacili su se na petoro mladih ljudi, oborili ih na zemlju i počeli besomučno da ih mlate i šutiraju, pokušavajući da prepoznaju Srbina nogama i pesnicama. Maloletna deca na utakmicama u Beogradu skandiraju „Nož, žica, Srebrenica“ i „Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji!“ Maloletna deca u Hrvatskoj kliču ustaški pozdrav „Za dom spremni!“

U beogradskom naselju Borča gomila huligana se okupila ispred pekare „Roma“ čiji je vlasnik Albanac Mon Gjuraj, sprečavajući redovnu prodaju peciva, stavljajući pečene svinjske glave u pekaru i pevajući prigodnu pesmu „Svake noći u mom snu džamije u plamenu“. Grupa mladića u Splitu prišla je vaterpolistima Crvene zvezde i zatražila da skinu majice sa klupskim obeležjima, a potom ih je napala, jedan sportista se spasao skokom u more, ostali su uspeli da pobegnu. Jednima su heroji Ratko Mladić i Radovan Karadžić, a drugima Mirko Norac i Mladen Markač. Nikome nisu heroji Ivan Goran Kovačić, Ivo Lola Ribar, Stevan Filipović ili, daleko bilo, Koča Popović.

Svet izrešetan memorandum-dum municijom

Ovih nekoliko nasumično odabranih vesti iz poslednjih meseci jasno pokazuju da su radikalizam, ekstremizam, nacionalistička mahnitost i šovinistička mržnja uobičajena pojava među mladima na tzv. našim prostorima. Pritom su navedeni primeri samo iz Srbije i Hrvatske, a gde su ostale bivše republike rahmetli SFRJ. Sve ovo bi moglo da deluje kao početak još jednog lamenta nad zabludelom omladinom, nad sve gorim generacijama koje dolaze, u stilu „kuda ide ovaj svet“ – kad bi se mladi po bilo čemu razlikovali od sredovečnih i starih. A suštinske razlike nema. Šovinističko divljanje nije nikakva generacijska specifičnost, već dominantno stanje duha svih godišta, evo već tri pune decenije.

Mladi su odrasli u svetu koji su oblikovali njihovi roditelji, dede, babe i ostala rodbina. A taj svet su prethodne generacije stvarale memorandum-dum municijom iz SANU, snovima o Velikoj Srbiji za čije su ostvarenje Miloševićeve snage pobile desetine hiljada ljudi i popalile pola Jugoslavije, ideološkim floskulama tipa „u domovinskom ratu ne može biti počinjen zločin“, konc-logorima, etničkim čišćenjem, genocidom, rehabilitacijom četnika i ustaša, uništavanjem antifašističkog nasleđa, masovnom pljačkom društvene imovine pod patriotskim izgovorima, uterivanjem građana u jedinospasavajući nacionalni tor, svim mogućim oblicima fizičkog i mentalnog nasilja nad slobodom savesti, zatiranjem pojedinačne u ime kolektivne svesti, nacionalističkim mitovima o Kosovu i tisućljetnim snovima, autoviktimizacijom kao moćnim sredstvom za oslobađanje od odgovornosti i pripremu osvete, etatističkom propagandom države kao vrhovnog Moloha kojem treba prinositi ljudske žrtve, raspirivanjem mržnje, podjarivanjem šovinističkih strasti i svakodnevnim praktikovanjem svakovrsnog zla, a sve u ime jedine i uzvišene boginje Nacije.

Zločinačka prošlost je naša budućnost

Nakon krvavog pira koji je pokrenula intelektualna klika, a izvršila Miloševićeva ratna armada nije učinjeno gotovo ništa da bi se suštinski promenilo društvo koje je nastalo gorenavedenim zlogukim metodama. Ono što je bilo neophodno, kao prvi korak u normalizaciji društava ogrezlih u razne oblike šovinističke patologije – suočavanje s prošlošću, potpuno je izostalo, nema ga čak ni u naznakama. Ne samo da nije došlo do suočavanja sa počinjenim zlom i do ispitivanja uzroka ratova i buđenja nacionalizma, već su političke i intelektualne elite učinile sve što je u njihovoj moći da produže trajanje prošlosti preko svake mere. Izraz Dušana Matića „prošlost dugo traje“ nikada nije bio istinitiji i nikada nije imao jeziviji i beznadniji prizvuk. A kako sada stvari stoje, mirno možemo da zaključimo da je prošlost naša budućnost. I to ona najgora, zločinačka, krvava, mrziteljska prošlost, prošlost koja je stvorila samo užas, ruševine i razaranje.

U procesu suočavanja s prošlošću koji jedini može da dovede do ozdravljenja društva, trebalo bi da prednjači Srbija, kao zemlja iz koje je zločinstvo poteklo, zemlja koja je izvršila agresiju na susede u cilju proširenja teritorija i u tom sumanutom vojnom pohodu počinila najveći broj ratnih zločina. Zvaničnu i nezvaničnu Srbiju takvi izdajnički procesi uvezeni sa trulog Zapada, poglavito iz mrske Nemačke, apsolutno ne zanimaju.

Politička oligarhija ne priznaje genocid u Srebrenici, neki naprednjaci čak i slave genocid i glorifikuju počinitelje, ratni zločinci su proglašeni za nacionalne heroje, a ne bi me čudilo ni da ih unaprede u svetitelje Srpske pravoslavne crkve. Ministri javno govore da je ovo mirnodopsko stanje tek zatišje pred novi rat i novu turu rešavanja po zlu čuvenog „srpskog pitanja“, politički funkcioneri ne priznaju granicu na Drini i rade na njenom brisanju. Zvanična Srbija je u svađi sa svim zemljama u susedstvu, a mržnja prema komšijama se svakodnevno širi u tiražnim provladinim tabloidima i najgledanijim kabloidima. Nacionalizam je postao vazduh koji udišemo, gotovo niko ga više i ne primećuje, skoro svi smo se navikli na njegov otrovni smrad koji je konsenzualno proglašen za najlepši miris na svetu.

Osnovne dogme nacionalističke mitomanije

Dominantna slika o svetu, susedima, nedavnoj prošlosti, daljoj istoriji i samoj Srbiji – zapravo je plod višedecenijske nacionalističke propagande i nema ni najmanje veze s realnošću. Mentalni predstave o navedenim temama kod većine građana potpuno su odlepljene od činjenica i stvarnosti, i zasnivaju se na goloj nacionalističkoj mitomaniji.

Evo samo nekoliko uvreženih floskula u koje se veruje kao u apsolutnu istinu: Srbi su uvek i najviše stradali, svi su uvek bili protiv Srba, postoji svetska zavera protiv našeg naroda, Crnogorci su Srbi koji se prave Englezi, Bošnjaci su poturčeni Srbi, Kosovo je uvek bilo srpsko i takvo će i ostati bez obzira ko tamo živi, Albanci su niža rasa, Srbi ne čine zločine osim u samoodbrani ili iz opravdane osvete, pojma nemamo šta se dešavalo u Sarajevu, nikada nismo čuli za opsadu, u Srebrenici nije počinjen genocid već zločin, taj zločinčić nema nikakve veze sa Srbijom, Milošević je branio srpske nacionalne interese, Srbi su pružili otpor Novom svetskom poretku, druga Srbija koja se „nije mirila sa zločinom“ podjednako je ekstremna kao i šešeljevci koji su pravili paravojne formacije, Zapad nas mrzi i hoće da nas proglasi genocidnim narodom, Rusija nam je jedini prijatelj, Putin je najveći državnik na svetu a možda i u svemiru, Tito je bio najveći srpski neprijatelj, komunisti su uništili Srbiju, zločine devedesetih nisu počinili Srbi nego komunisti, autošovinisti su najveće zlo – to su svi oni koji tvrde da je možda i Srbija odgovorna za neka nepočinstva, ko ne voli svoju zemlju ne zaslužuje da živi, kome se ne sviđa kako je u Srbiji neka napusti državu, Srbi su nebeski narod i novi Izrailj, Kosovo je najskuplja srpska reč, kosovski zavet je naša varijanta Novog zaveta, Evropska unija samo što se nije raspala, zli Zapadnjaci pokušavaju da nam promene svest praveći od Srbije svoju koloniju, svi traže da Srbi priznaju zločine a niko se ne bavi zločinima počinjenim nad Srbima, mi smo žrtve čak i kad ubijamo, Hag je najveći srpski neprijatelj, Haški tribunal osuđuje samo Srbe, Srbi dobijaju u ratu a gube u miru, partizani su posle Drugog svetskog rata izvršili genocid nad Srbima, Milan Nedić je bio srpska majka, Draža Mihailović je prvi gerilac u Evropi i borac protiv fašizma, četnički zločini se nisu dogodili – to je komunistička podmetačina, četnici su bili pravi Srbi dok su partizani samo želeli da Nemci pobiju što više Srba…

Činjenična baza za buduću katarzu

Moglo bi se ovako nabrajati do sutra, neverovatno je od kakvih je sve laži, falsifikata i poricanja sačinjena slika sveta koja je sveprisutna u srpskoj javnosti. Ona je plod višedecenijskog ispiranja mozga koje traje i dalje, i to nesmanjenom žestinom. Da je došlo do makar kakvog suočavanja s prošlošću, ta slika bi bila radikalno drugačija i imala bi bar elementarne veze sa istinom i činjenicama. Međutim, proces suočavanja nije imao ko da izvede. Milošević je pao, ali nacionalistička ideologija koju je zajahao nikada nije srušena, ona se primirila na par godina posle pada režima, da bi potom žreci nacionalizma nastavili tamo gde su stali. Krajem osamdesetih i tokom devedesetih Srbija je u ogromnoj većini bila nacionalistička, to je bila ideološka spojnica i pozicije i opozicije. Alternativni antinacionalistički glasovi bili su retki, okupljeni oko Građanskog saveza, Beogradskog kruga, malog broja intelektualaca koji su pružali otpor razlarenom šovinizmu. Njih nikada nije bilo više od pet procenata, a tako je i danas.

Sve bitne činjenice o prošlosti su posložene i uglavnom dostupne na internetu, zahvaljujući organizacijama kao što su Fond za humanitarno pravo, Helsinški odbor za ljudska prava, Žene u crnom i sličnima. Te časne organizacije koje rade nemerljiv posao na suočavanju s prošlošću su demonizovane, targetirane, izložene vređanju, pretnjama, zlostavljanju i potpuno marginalizovane. Plodovi njihovog golemog rada su tu i čekaju neka bolja vremena i normalniju političku klimu, da se preliju u školske programe, zvaničnu državnu politiku sećanja, da postanu osnov za izgradnju spomenika i muzeja posvećenih srpskim zločinima, da posluže kao činjenična baza za buduću katarzu i preobražaj društva, za jedan normalan mirnodopski život. Taj dan je daleko, iz ove mračne perspektive povremeno izgleda da nikada neće ni doći, ali ako se ikada stvore politički uslovi za iskorak u normalnost, oruđa za taj prevrat su spremna i čekaju svoj čas.

Ekstremizam kao normalno ponašanje

U ozračju navedenih činjenica, kad se pažljivo osmotri realno stanje u društvu i ljudskim dušama, radikalizam i ekstremizam mladih, sredovečnih i starih dobija drugačiju auru. Tačnije, ispostavlja se da uopšte nije reč o radikalnim i ekstremističkim postupcima. U nekoj malo drugačijoj zemlji sa drugačijim sistemom vrednosti, napad nožem na antifašistu, urlanje koljačkih parola kao što su  „Nož, žica, Srebrenica“, „Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji!“ ili „Za dom spremni“; napadi na albanske pekare, premlaćivanje Srba ili srpskih vaterpolista, proglašavanje masovnih ubica za heroje – delovali bi kao tipični primeri ekstremističkog ponašanja pojedinaca ogrezlih u nacionalistički amok i šovinističku mržnju. Međutim, u zemljama koje su pod posebnom brigom krvožedne boginje Nacije, u ovakvim postupcima ničeg radikalnog niti ekstremnog nema

Mržnja prema drugima, drugim nacijama, manjinama, svima koji misle malo drugačije od većine koja ne misli ništa; nasilje prema inokosnim pojedincima i onima koji se izdvajaju iz društva sveopšte beslovesnosti – to je normalno ponašanje, sasvim dosledno dominantnom pogledu na svet. Takvo ponašanje logički proizilazi iz onoga što politička elita svakodnevno govori, ili iz stavova raznih profesora i doktora koji brane Kosovo do poslednje kapi tuđe krvi. Ekstremizam i radikalizam su biljke koje prosto bujaju u klimi koju stvaraju ljubomorni čuvari zločinačkog nasleđa; to nasleđe, obilno nađubreno tuđom krvlju i kostima, prirodno je stanište za ovakve biljke-ljudožderke.

Kome ti Vergangenheitsbewältigung?

Mladi ljudi koji mlate Srbe ili one koji im zvuče kao Srbi, ili napadaju komšije Albance, ili prebiju do smrti francuskog navijača, ili nožem nasrću na nosioca antifašističkog komada odeće, ili proslavljaju malu maturu kličući svom heroju Ratku Mladiću – samo pokazuju da su se uspešno socijalizovali. Ako je „osnovni cilj procesa socijalizacije je da novi članovi društva putem učenja i u interakciji sa roditeljima, nastavnicima i ličnostima iz kulturnog i javnog života, nauče onaj tip ponašanja i međuljudskih odnosa koji su karakteristični za datu kulturu“ – onda su navedeni mladci najdalje otišli u procesu socijalizacije. Uz nesebičnu pomoć svih bitnih institucija ovog društva: Vlade, Parlamenta i drugih političkih ustanova, crkve, obrazovnog sistema, intelektualne elite, nacionanih bardova i medija za specijalne šovinističke operacije.

Zapravo, sve su ti sitni incidenti, beznačajni ekscesi u odnosu na pravi, punokrvni ekstremizam koji neguju oni koji se nalaze na mestima moći. Sve je to puka šala u odnosu na ministre i političke funkcionere koji najvaljuju nove ratove za Veliku Srbiju u koje bi da gurnu nove generacije, jer im nikad nije dosta krvi. U zemljama gde studentski dom nosi ime masovnog ubice Radovana Karadžića, a ulice dobijaju imena Mile Budaka i Draže Mihailovića, gde se podižu spomenici nacističkim kvislinzima, a njihova ostavština čuva za krvavu budućnost – nema ničeg normalnijeg od ekstremizma. Društva kojima i dalje gvozdenom rukom vlada zločinačka prošlost, miljama su daleko od ovladavanja prošlošću. Na sam pomen suočavanja s prošlošću, postoji samo jedan odgovor, nagonska reakcija otelovljena u popularnom narodskom izrazu: Kome ti Vergangenheitsbewältigung? Ili, još narodskije: Ko se sa zločinačkom prošlošću suoči, dabogda mu iz duplji ispale oči!

Tomislav Marković
Autor 9.8.2019. u 08:09

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija