Gladni moći

Željko Pavičević
Autor 17.5.2020. u 08:08

Gladni moći

Demokratska stranka se raspada. Ona se intenzivno raspada unazad 17 godina. Trulež koji segodinama unazad širio političkom scenom Srbije kontaminirao je sve što je na njoj valjalo.

Piše: Željko Pavičević

Šireći se poput kuge, zatrovali su sve i svakoga. Retki su oni koji su napuštajući nekadašnjeg stožera demokratske opozicije nastavili da kapiraju i kopiraju. Retki su oni koji su sledili viziju pokojnog premijera. Može ih čovek izbrojati na prste jedne ruke.

Humus koji je zatrpao političku scenu iznedrio je probisvete, licemere, zajedljive lovce na sitan plen. Posmatranje pojedinih izgnanika, njihovo ponašanje, najblaže rečeno izaziva gorčinu i gađenje. Uspomene koje su morale ostati lepe, oni bezdušno uništavaju. Oni su izrodi, otpad koji treba dekontaminirati. Oni moraju postati primer novim pokolenjima kako ne treba da se ponaša političar. Oni nisu državnici, već politikanti. Oni su ono što svaki ništavni režim samo poželeti može za svoju opoziciju. Oni su kancer ovog društva. Kao takvi oni treba da završena deponiji političkog smeća Srbije i ostanu zapamćeni u istoriji kao ljudi koji su svojim političkim delovanjem po drugi put ubili Zorana Đinđića.

Poslednji potezi onemoćalih politikanata Demokratske stranke, onih koji su se kleli u Statut Stranke, a danas ga tako lako, sa osmehom na usnama krše, pokazuje svu mizeriju političke scene Srbije. Dolaskom Borisa Tadića na mesto predsednika, Demokratka stranka je bila osuđena na propast. Politika Borisa Tadića obeležena kohabitacijom sa politikom „truta“, pomirenjem sa ostacima „crveno-crne“ koalicije Miloševićevog doba, oslanjanjem Srbije poput kakve babe na četiri oslonca uz nejasnu politiku integracija, kršenjem Ustava Srbije stalnim mešanjem Predsednika Republike u poslove izvršne vlasti, a sve u prilog stvaranja potrebnih i dovoljnih uslova za rađanje nove, naprednije stranke, označila je kraj srbijanskog društva kakvo smo znali do 12. marta 2003. godine.

Zoran Đinđić je bio lider. Za vreme njegovog mandata unutar stranke su se dešavala previranja, ali stranke koje su nastajale ili bile„pojačane“ odlaskom „razočaranih“ članova nisu imale nikakvog uspeha. Demokrate su verovale Zoranu i njegovoj viziji Srbije koju jetrebalo osposobiti za šanse i izazove 21. veka.

Iako je pokušao da napravi nešto, a formirajući Demokratski centar nije napravio ništa, Dragoljub Mićunović se vratio „domu svome“ čekajući prvu priliku da se osveti svojim nekadašnjim saborcima, demokratama Demokratske stranke. Od atentata na premijera do danas, čovek koji ne zna kada je dosta, intenzivno radi na slabljenju stranke koju je te davne 1990. godine obnovio sa grupom intelektualaca. Valja napomenuti da se jedan deo tih intelektualaca kasnije otisnuo i napravio svoje političke projekte, stranke koje su pored borbe za vlast svojim političkim delovanjem radile i na slabljenju Demokratske stranke. Politika jednog od tih intelektualaca, kojem je štrajk „crvenih beretki“ bio jednak štrajku medicinskog osoblja i doktora, dovela je kasnije do atentata na premijera Srbije.

Atentatom na premijera i dolaskom Borisa Tadića na čelo Demokratske stranke počinje proces raspadanja iste. Previranja unutar stranke stvarala su uslove za „nemoralne“ aktivnosti njenih aktera. Svako ko je u prošlosti obavljao neku od važnijih funkcija kako u stranci tako i u vlasti dobija mogućnost da „odlomi“ deo stranke i formira svoju „prćiju“. Paralelno sa stvaranjem nekakvih „stranaka d.o.o.“ u kojima su lideri bili Bog i batina, oni koji se pitaju za sve pa i za nabavku toalet papira za potrebe u prostorijama centrale, vodila se unutarstranačka borba obično na podmukli i nedemokratski način. Takođe, u prvi plan su počela da se ističu deca pojedinih visokih funkcionera stranke i njenih sponzora. Omladinci čiji je jedini adut bio to što su „tatini sinovi“ i „mamine ćerke“, demotivisali su sve one koji su svojim aktivizmom

i radom doveli Demokratsku stranku na mesto stožera demokratske opozicije Srbije. Razočarani, oni koji su kapirali i kopirali počeli su da napuštaju stranku, a oni koji su glasali za stranku pokojnog premijera najvećim delom postaju apstinenti, lica nezainteresovana za politiku onih koji su ih prevarili u „svojoj kući“. Oni koji su verovali da se nešto može promeniti glasali su za novonastale političke opcije. Deoba Demokratske stranke iznedrila je lepezu novih stranaka, stvarajući ogromne mogućnosti za ličnu promociju i uspeh pojedinaca kao rezultat manipulacije glasačima.

Ono što je ostalo u Demokratskoj stranci gledalo je kako da se u nedostatku kadrova dokopa nekakve „fotelje“ ili „stoličice“. Upucavanje i ufuravanje „novim liderima“, maminoj i tatinoj deci u senci njihovih dadilja i starih igrača, postaje primarna aktivnost članova stranke na vlasti. U senci Borisa Tadića i njegovog vladanja, stranka postaje „septička jama“, a njeni članovi žrtve smrada koji se širio brisanim prostorom. Stvaranje Srpske napredne stranke i njen dolazak na vlast postali su predmet i izazov ponovnog političkog angažovanja „otpisanih“. Nekadašnji Đinđićevi i Tadićevi saborci preko noći postaju uvaženi funkcioneri stranke Tomislava Nikolića ali i izvršne vlasti spremni da pljunu na sve ono što su godinama unazad gradili. Kako se stranka osipala tako su njeni mediokriteti dolazili do izražaja.

Predsednici stranke su počeli da se menjaju na dve godine. Izborni rezultati su iz godine u godinu bili sve lošiji. Nezadovoljstvo građana, onog dela koji još uvek gaji demokratske vrenosti, je raslo dok se „snimao neki drugi film“. Osvetljavanje Srbije i delovanje „vlada u senci“ traćilo je energiju promena, a kapaciteti za stvaranje kritične mase su postajali sve slabiji i slabiji.

U nemoći, izgubljeni u želji da bar nešto postignu kako bi opravdali svoje bitisanje, bivši lideri Demokratske stranke, jedan deo njih, okuplja se u savez koji pravi nekakav jalov sporazum sa narodom pozivajući isti na bojkot u nameri da u istom ubiju i poslednje tragove svesti. Međutim, ova ideja, koja je u okolnostima koje vladaju na političkoj sceni potpuno degutantna i neprimerena, ne odgovara istaknutim i dugogodišnjim „foteljašima“ unutar

Demokratske stranke Zorana Lutovca. To je ona ista ekipa koja je radila protiv Dragana Đilasa i Bojana Pajtića. Ona ista ekipa koja je za predsednika DS dovela Dragana Šutanovca.

Nameračeni da po svaku cenu „opstanu“, vrsta koja bi morala da izumre je osmislila “grupu“ Srbiju 21 i „upisala“ se na listu nekakve Ujedinjene demokratske Srbije. Članovi i funkcioneri

Demokratske stranke svesno su postali deo neke druge priče koja je u suprotnosti sa onom koju je usvojila stranka kojoj pripadaju.

Iako više nisu deo stranke kojoj je pripadao Zoran Đinđić, „otpisani“ nastavljaju svoju borbu.

Njima se otvaraju režimski mediji, režimske TV stanice i novine, oni su rado viđeni gosti „Vučićeve kuhinje“ i hrabri borci za evropske vrednosti sa balkanskim oružjem i šarmom.

Ova ekipa ima nameru da sruši „nestašne dečake“…nekad. Do tada, ako Vučić podari, grejaće poslaničke stolice naredne četiri godine i živeti onako kako su decenijama unazad navikli, na grbači ovog naroda.

Možda je došlo vreme da Demokratska stranka nestane, vreme da se stavi pod ključ i sačeka neka bolja vremena, bao kao što je to činila pre nego su je Mićunović i drugari otključali.

Možda je došlo krajnje vreme da priznamo sebi da ovo što nam se dešava i treba da nam se dešava jer mi za bolje ne znamo. Možda kada bi znali za bolje, za bolje bismo se borili.

Možda je krajnje vreme da priznamo da naš problem nije Vučić i njegova vlast već jalova i nesposobna opozicija. Sa ovakvom opozicijom teško da će se naslutiti skoriji kraj vladajućeg režima, a godine prolaze. Možda, ali samo možda je došlo krajnje vreme da sebi priznamo da mi nismo toliko pametni koliko mislimo da jesmo, jer ako smo tako pametni kako je moguće da imamo ovako bahatu vlast i ovako jadnu opoziciju.

Željko Pavičević
Autor 17.5.2020. u 08:08

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija