Albanci – paraziti koji uništavaju sve što je srpsko

tačno.net
Autor 11.4.2013. u 10:26

Predsednik Nikolić, kada ga se pusti da govori, ume da zabavi i nasmeje.

Piše: Aleksandar Bošković

Nekadašnji svetski prvak u šahu Wilhelm Steinitz je navodno, kada je 1894. izgubio od Emmanuela Laskera rekao: „Ljudski um je ograničen, ali ljudska glupost nije“. Nekoliko decenija kasnije, veliki fizičar Albert Einstein je rekao da su „samo dve stvari beskonačne, svemir i ljudska glupost“.  Izveštaji sa rasprave u UN od 10. aprila, kao i reakcije intelektualnih gromada koje je televizija sa nacionalnom frekvencijom (B92) iste večeri pozvala da komentarišu ovu raspravu, predstavljaju specifičan dodatak i savremeni komentar o istoriji gluposti, iz lokalne perspektive.

Nemoguće je ozbiljno shvatiti Vuka Jeremića i njegove eskapade, mada bi možda trebalo – čovek je uspeo da dođe do značajne međunarodne funkcije (a čini se da je to bio i osnovni motiv velikog broja istaknutih političara u Srbiji od 2001, uključujući tu i ponekog prethodnog ministra spoljnih poslova). Takođe, predsednik Nikolić, kada ga se pusti da govori, ume da zabavi i nasmeje – mada ne mislim da to radi namerno. Jer kada sa govornice svetske organizacije neko ko se hvalio učešćem u ratovima 1991. i ko još uvek nosi titutlu četničkog vojvode, govori o nepravednoj percepciji Srba i srpskog učešća u ratovima 1990-ih, to zaista deluje komično. Pomalo neočekivano, u pokušaju da kritikuje ICTY i poredeći ga sa Inkvizicijom, Nikolić je uradio i nešto zanimljivo; naime, Inkvizicija je u stvari predstavljala vrlo precizno uređen pravni sistem, koji je omogućavao pravična suđenja – što je bilo prilično neuobičajeno za vreme u kome je postojala, od XIII do početka XIX veka.[2]  Svoju današnju reputaciju Inkvizicija uglavnom duguje uspešnoj engleskoj propagandi protiv Španije i katolicizma.

Kada se radi o propagandi u naše vreme, ona je na ovim prostorima uglavnom usmerena na priču o tome kako su se zli narodi iz nekadašnje SFRJ, uz podršku Vatikana, Kominterne i „svetskih moćnika“ zaverili protiv jadnog srpskog naroda i krenuli da mu sve oduzmu, pre svega kroz ratove 1990-ih, u kojima, kao što svi znaju, Srbija nikada nije učestvovala. Ovo je kulminiralo „oduzimanjem“ Kosova 2008. Čak i ako se za trenutak ostavi po strani činjenica da je teško nekome oduzeti nešto što nikada nije imao (npr. meni je nemoguće oduzeti crveni ferari, jer ga nikada nisam ni imao), Kosovo je u popularnoj srpskoj imaginaciji simbol nepravde i dvoličnosti „svetskih moćnika“. Za prosečne stanovnike Srbije, nakon decenija propagande, sve što se nalazi na Kosovu (zemlja, šume, reke, mineralna bogatstva, kao i pojedinačna imanja) su uvek bili (a i sada su) srpsko vlasništvo, Albanci su (u najboljem slučaju) nekakav čudan oblik parazitskog života koji se odjednom stvorio tamo i čija je jedina svrha oduzeti i uništiti sve što je srpsko. Logičan produžetak ove fantazije je upozorenje uglednog srpskog istoričara, izrečeno tokom jedne nedeljne političke TV emisije, da će, otprilike, ako jednoga dana i Kosovo i Srbija uđu u EU, to samo omogućiti Albancima da nesmetano kupuju zemlju širom Srbije i time samo nastave proces svoje ekspanzije. Naravno, nije jasno zašto se ugledni istoričar zaustavio samo na Srbiji: bilo bi logično očekivati da će Albanci onda nastaviti i da se šire Evropom, preplaviti je, a posle krenuti i na SAD… možda i na Kinu, ko zna?

U državi u kojoj predsednik govori u UN onako kako je Nikolić govorio 10. aprila, a vrhunski predstavnici njene elite ponavljaju teze koje iznosi ugledni istoričar, samo je ljudska glupost nešto što se, poput kancera, nezaustavljivo širi.

Nacionalizam, kome su neki ovdašnji komentatori prorekli neumitan kraj, ili barem sumrak, predstavlja neizostavan dodatak tom širenju. Samo u društvu u kome je etnička (ili rasna – ne zaboravimo nedavne antisemitske grafite u Beogradu) isključivost conditio sine qua non političkog i javnog života moguće je iznostiti stavove kakve iznose srpski zvaničnici. Samo u takvom društvu, u kome nacionalističko ludilo predstavlja nepresušan izvor energije, moguće je da baš takvi pojedinci (kao i političke opcije koje predstavljaju) konstantno dobijaju podršku većine glasača na izborima. Treba li se onda čuditi kada se i inteligentni, liberalno orijentisani ljudi poput ekonomiste Begovića nađu na strani evroskeptičnih fanatika? O diskrentom šarmu nacionalizma u Srbiji sam već pisao i nema razloga da to ovde ponavljam. Međutim, ako bi se od uglednih istoričara (uključujući tu i nešto mlađeg, ali ne manje fanatizovanog istoričara, člana nekakvog „Srpskog političkog kluba“) i intelektualnih gromada i očekivalo da podržavaju stavove koje promovišu jadnici poput Vuka Jeremića, skepticizam retkih pametnih ljudi u vezi stvari koje predstavljaju elementarne civilizacijske domete jeste zabrinjavajući. Ideja da bilo koja država, a posebno ona sa političkim institucijama koje su toliko nerazvijene, u kojoj se privredni odnosi zasnivaju na pravu jačega da otme sve što se oteti može (a gubici na nivou države se onda ravnomerno raspodeljuju, po tradicionalnom principu jednakosti u siromaštvu), kao Srbija, može nešto da postigne u blaženoj izolaciji od ostatka sveta (i Evrope) jeste novi vrhunac gluposti.

Ali možda je to i cilj – da sve propadne toliko da se svako učešće u javnom životu do te mere obesmisli da bi oni koji su Srbiju tako briljantno predstavljali u UN (i njihovi ljubitelji i tumači) postanu sve što nam je preostalo. Ili, kako je to davno napisao Erazmo Roterdamski: In regione caecorum rex est luscus.

Peščanik.net

tačno.net
Autor 11.4.2013. u 10:26