Amorfni neoliberali

Povezani članci

• Ko je kriv za uspjeh Miloševićevog sina Ivice?
• Priča o Ivanki Šućur: Sarajevska majka hrabrost i njena djeca
• Portret Vučićevog intelektualca
• LOVCI U MUTNOM
• SMEŠNA STRANA POVESTI
• Etička (ne)odgovornost

Zar tako teške i ozbiljne kvalifikacije ne
avređuju makar kakvo obrazloženje, bilo
kakav argument. – Mijat Lakićević,
Peščanik, 16.01.2014.

Piše: Vladimir Milutinović, Dvogled

U raspravama sa neoliberalima u Srbiji stalno se provlači njihova primedba da ne znaju šta “neoliberalizam” znači, da je to prazan pojam, da neoliberalizam “ne postoji” ili da ga u Srbiji “nikad nije bilo”. Te primedbe su često, na za neoliberale nesvestan način, protivrečne, kao kada se tvrdi da pojam “neoliberalizam” ne znači ništa, a onda da “neoliberalizma u Srbiji nikad nije bilo”. Ovaj tretman neoliberalizma nalazi se i u najnovijem prilogu Mijata Lakićevića na Peščaniku. I on se žali kako nikad nije čuo nikakav argument o neoliberalizmu itd. Ja smatram da se u ovom hinjenom “neznanju” krije samo refleks ideološke svesti i budući da neku vrstu polemike sa neoliberalnim stavovima vodim već 7-8 godina, čini mi se da mogu dobro da procenim o čemu se radi. Ali, ove stvari treba razjašnjavati i dalje, ne zbog prononsiranih neoliberala, koji će i za 5 godina tvrditi kako nisu čuli nikakav argument, nego zbog ljudi koji se tek upoznaju sa ovom problematikom.

Da su hteli da pročitaju argumente, neoliberali su to mogli da učine i do sad. Samo na Peščaniku ima 3 moja teksta koja u naslovu imaju reč “neoliberalno” ili neku njenu izvedenicu, na Dvogledu ih ima mojih petnaestak samo u poslednjoj godini od kad Dvogled postoji, a tekstova sa tom tematikom ima koliko hoćete i kod nas i u drugim kulturama. Međutim, veći problem od činjenice da se do sad nisu upoznali sa temom o kojoj govore, jeste svojevrsna ideološka neosvešćenost branilaca neoliberalizma. To nije čudo, budući da se tu radi mahom o ekonomistima i novinarima koji u svom obrazovanju nisu imali nikakvu kritiku ideologije, ali i kada su u pitanju politikolozi ili filozofi nije ništa bolje budući da je kritika ideologije kod nas inače slaba.

Bilo kako bilo, sad ćemo na primerima ukazati na stvari koje se mahom ne vide, a nezaobilazan su deo rasprava o neoliberalizmu ili o bilo kojoj ideologiji.

Jedna od tih ideoloških slepih mrlja krije su u često ponavljanoj rečenici “neoliberalizma nikad nije bilo”, na primer, u Srbiji. Ovu rečenicu izgovaraju neoliberali hoteći da kažu da je ovde uvek bilo državne intervencije, subvencija, regulacije itd. i to je tačno. Problem je tu dvostruk. Najpre, ono što smo već rekli: da bi rečenica “neoliberalizma nikad nije bilo” bila smislena, pojam “neoliberalizam” mora postojati, tako da otpada druga često pominjana primedba da je to “prazan pojam”. Druga stvar je u tome da kad pričamo o neoliberalizmu mi pričamo o trenutno postojećoj ideologiji i trenutno postojećoj praksi u skladu sa tom ideologijom i tvrdimo da ta dva fenomena postoje, a ne da je ideal neoliberalizma – čisto tržište bez državnih intervencija i potpuno privatizovana privreda – negde ostvaren. Ovo neoliberali skoro nikada ne shvataju. Oni su uporni da “neoliberalizma nikada nije bilo” jer, najpre, žele da krivicu za sadašnje stanje prebace na neki drugi “izam”, naječeće socijalizam ili komunizam, a sa druge strane su jednostavno ideološki neosvešćeni: nije im poznat drugi smisao u kome se može tvrditi da neoliberalizam postoji.

Dakle, neoliberalizam nije samo navodni “ideal”, nego trenutno postojeća praksa i ideologija koja je prati. A pored toga je i sam ideal, koji je deo te ideologije protivrečan je i nepoželjan. Međutim, pre rasprave o tome, da vidimo sledeći problem. Kada čuju da se pod neoliberalizmom ne podrazumeva navodni ideal nego trenutno postojeća ideologija, neoliberali se najpre čude šta je to i pokušavaju da tvrde da oni nikad nisu za sebe rekli da su neoliberali. Ovo je argument koji se često čuje, iako je problematičan. Na primer, trentuno skoro niko za sebe ne kaže ni da je marksista, pa je marksizam bio zaokružena ideologija. Kada dakle čuju da je neoliberalizam ideologija, neoliberali imaju nekoliko izlaza. Često tvrde da je pojam ideologije kao lažne svesti prevaziđen, da su danas sve “ideologije” legitimne itd. Drugi izlaz je da se prave nevešti: vi kažete da se neoliberali, recimo, zalažu za privatne monopole, oni kažu da to nije tačno itd. Drugim rečima, postoji razlika između navodnog ideala neoliberala i njihove konkretne ideološke prakse. Pošto se u praksi neoliberali uvek zalažu za privatizaciju, a neki privredni subjekti imaju strukturne monopole, onda to znači da se zalažu za privatne monopole. Ali neoliberal skoro nikad ne dolazi dovde. On će se najradije držati stava “pravim se lud” i izbegavam temu. Neoliberalizam u praksi, razlikuje se od neoliberalizma “u teoriji”, ali to nije nikakvo čudo. Tako je bilo i jeste i sa svim drugim ideologijama. Neoliberali to ne vide i nikad se ne spuštaju u činjenice i praksu, opet, kao i drugi ideolozi.

Treći problem sa neoliberalizmom je tek potpuno nevidljiv za same neoliebrale, barem prema mom iskustvu. Dakle, ne samo da oni ne vide da se spor ne može staviti ad akta tvrdnjom da “neoliberalizma nikad nie bilo”, ne samo da ne vide da je neoliberalizam ono što oni rade, a ne samo deo onog što oni pričaju, nego ne vide da je i taj deo priče, dakle sam ideal potpune privatizacije protivrečan. Kao što smo rekli, neke stvari su strukturno monopolske: državna uprava, infrastruktura, policija, ili bi po civilizacijskim zahetevima trebalo da budu dostupne svima, kao što je obrazovanje ili zdravlje. Te stvari ne mogu biti na tržištu. Drugo, sama regulacija tržišta ne sme biti “privatizovana” u bilo kom smislu. Političari i država koja simbolizuje tu regulaciju, ne može biti ukinuta pod optužbom da je korumpirana, jer nema šta da je zameni (eventualno bi mogla da je zameni neka visoka visoka svest op pravilima i dobra dobra volja da ih se svi drže, ali od toga smo veoma daleko). Dakle sam ideal neoliberalizma je protivrečan, pogrešan. Ne samo da nije tačno da neoliberalizma nikad “nije bilo” ( jer mi živimo u realnom i jedino mogućem neoliberalizmu) nego i ne treba da ga bude jer je to nepoželjan ideal.

Neoliberali, dakle, slabo razlikuju realnost, ideal, ideologiju, praksu. Filozofiju najčešće ne vole, pa je mala verovatnoća da ćemo išta od ovih poštapalica prestati da slušamo. Ali, onaj ko tek ulazi u ove teme može da se potrudi da ih rasplete. Što se tiče ostalih, paradigmatična će i dalje biti protivrečnost koja se i danas pojavila u novinama:

“Ranka Savić je odlučna: „Po čemu smo to: koja naša izjava, koji potez, koje bilo šta je neoliberalno? Ovaj sindikat ima jedan pragmatičan stav da mora da se sedne i čuju argumenti, da jednom radimo zrelo i odgovorno. U tom smislu neka nas i nazivaju neoliberalnim”.

Kada čuju nešto negativno o neoliberalizmu oni bi da nisu neoliberali, ali kad im se učini da je to pozitivno, onda bi da budu. Tako i kod naših analitičara neoliberalizma čas nema, a čas je uslov kulturnog napretka.

Makar se o tome ipak priča.