BIO SAM LOLIN DRUG

Miodrag Petrović Čkalja
Autor 3.4.2020. u 09:00

BIO SAM LOLIN DRUG

Učesnik Narodnooslobodilačkog rata, Miodrag Petrović iz Kulturno-prosvetne grupe 47. divizije, prebačen po potrebi službe u Prokuplje, za Oblasno prosvetnog referenta u Oblasnoj Narodnoj miliciji, biva 10. oktobra 1945. godine demobilisan, radi upisa na fakultet u cilju daljeg usavršavanja za potrebe Novog socijalističkog poretka!

Majka me dočeka plačući, oca poljubih u ruku, on mene u glavu i reče ponosno: “Evo našeg ratnika!” Sestre me gledaju suznih očiju: “Bože, al’ se ofucao!” Stvarno sam izgledao kao da sam došao iz najcrnjeg logora. Ali, šta je tu je, na mene se moralo računati!

Sredinom novembra odlazim za Beograd, da lično vidim kako stvari stoje.

A, Beograd k’o Beograd! Prljav, nafucala se svakojaka žgadija, ali što se mode tiče, svaka čast. Poslednji krikovi: cokule, vojničke pantalone, nemačke bluze, titovke, kačketi a la Lenjin!

Pod jedan odlazim u društvo “Lola Ribar”. Sekretar Zeka me upisuje za člana, bliže odredište, dramska sekcija.

Niko me živi ne primećuje, muvaju me, guraju, prolaze kroz mene. Nosim se mišlju da se ceo ofarbam, da me bar obilaze, sav sam modar!

Počinje upoznavanje. Bože, kakvih je tu drugara bilo: Guta, Zoki, Vasa, Baja… Na vratima se sudarih sa jednim banderašem. Zastadosmo. Podigoh glavu, prvo sam zapazio osmeh, pa duguljasto bledo lice i oči, oči tople. Stajao sam. Zašto sam stajao? Šta sam se zalepio za te oči? Kao da sam ih već negde video?

On se nasmeja toplo, mahnu mi rukom i ode! Pitam Gutu: “Ko je ovaj?” “Lola”, odgovori važno Guta. Ja se presekoh: “Koji, bre, Lola?” Lola Đukić, rukovodilac dramske sekcije! Bože! Zašto sam se tako čudno osećao. Dok sam gledao u njegove oči, zašto su se moje ovlažile?  Da li zato što ću kao mače, skoro ceo svoj umetnički vek, provesti kraj tih toplih očiju koje greju kao oči majke!

Kasnije, prilazi mi Lola i kaže: “Dramatizovao sam Kako se kalio čelik. Igraćemo u “Manježu”, dobio si ulogu, igraćeš “jedan glas”.

Porastoše mi krila, držim se za ragastov da ne poletim! “A, kakva je to moja uloga?” “Nikakva”, kaže Lola, “niko je nije hteo! E, pa, onda će Čkalja da je igra!”. Otpadoše mi krila. “Pa, kako ja?”. “Fino. Samo vrišti i gotovo. Ti si negativac. Vrištiš: “Neću! Neću!”…

Gledam ga, oči mu se smeše, tople oči, neće me one prevariti! Premijera! Koske mi se tresu i zveckaju k’o sitniš u džepu! Gledalište puno k’o oko! Bogami sam vrištao, mislio sam, pući će mi pluća!  Aplauz. Au, bog te maz’o!  Posle kaže Lola: “Je l’ si video. Bio si najbolji. Svi me pitaju, Ko je ona pikljara? Al’ ima glasinu, mamu mu! Iz onoličkog crevceta, onakav glas!”

Jezero 1949. Lola, Milivoje, Stole – fotograf i Mile…BMP

I tako… Tada smo se vezali i išli, on napred, ja trčkam za njim. U dečju redakciju Radio Beograda, pa u Humorističko pozorište na Terazijama. Lola me lično i doveo! I prva uloga, pa glavna. Lord Fokur Baberli u Čarlijevoj tetki. Prva partnerka, Vera Lolina, najbolja moja partnerka, a o drugarstvu i da ne govorim! Predstava, pun pogodak! Lola srećan, ja lud od sreće! Imao je poverenja u mene, igrao je na sigurnu kartu!

Onda došla televizija! Ode Lola, ja za njim! Počeše serije. Jedna, druga, peta, deseta… Pa, filmovi. Jedan, drugi, treći…

A, sve to vreme Lola kuburi sa kičmom. Bili su to bolovi i to dobri bolovi. Ponekad strašni! Nikad se nije žalio. Režira Crni sneg, a Mile “Top”, kamerman, zove me na stranu. Kaže, Lola se osnesvestio, gore u režiji. Od bolova se osnesvestio! Umijemo ga, postavimo da legne, popije nekoliko aspirina i odmah nastavlja sa snimanjem.

Ovi dole nisu ni znali zašto je bila pauza. Pukla traka, kažem.

I tako je išlo, dok je išlo… Posle je naišlo neko drugo vreme. Neki novi ljudi. Mnogo se izmenilo.

Tako sam se upoznao i tako živeo pored Lole. Dok sam mogao.

Hvala mu za sve ono što je učinio za mene, a učinio je mnogo, mnogo više, nego što sam pokušao da mu vratim.

Za uspomenu mi je ostavio pogled toplih očiju i osmeh jednog decembarskog dana 1945. godine.

Ponosan sam što sam bio kraj njega i što svima mogu da kažem glasno: Bio sam Lolin drug!

Jezero (uloga Crkvenjaka) BMP

Trećeg aprila ove godine, navršava se 97. godina od rođenja Radivoja Lole Đukića (1923-1995), jednog od najpoznatijih televizijskih, filmskih i pozorišnih pisaca i reditelja u nekadašnjoj SFRJ.

Njegove tv serije bile su vrhunac ne samo humorističkog ugođaja u kojem je čitava Jugoslavija uživala, već i društvena satira kakve do tada nije bilo.

Povodom smrti Radivoja Lole Đukića 1995. godine, u časopisu „Teatron“, u izdanju Muzeja pozorišne umetnosti Srbije, štampan je ovaj dragoceni dokument posvećen kako generacijama koje još pamte, tako i generacijama kojima je sećanje uskraćeno.

Napisao ga je Miodrag Petrović Čkalja.

Miodrag Petrović Čkalja
Autor 3.4.2020. u 09:00

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija