Bojan Tončić: Dačićevo ludilo po volji većine

tačno.net
Autor 10.4.2013. u 16:18

Danas se Srbija poziva na suverenitet, a znate i sami da nikada nije poštovala suverenitet i integritet nijedne jugoslovenske republike.

 

Bilo bi najlakše sve pripisati premoru i pritisku tokom donošenja još jedne pogrešne odluke, trenutno smanjenoj uračunljivosti, ostali bismo u granicama političke korektnosti, ali, nažalost, reč je o nečem ozbiljnijem; u samo jednom danu (ponedeljak) objavljeni su opasni stavovi i ideje srbijanskog premijera Ivice Dačića koji pokazuje odsustvo realnog poimanja stvarnosti, uznapredovalo nakon izvesnog lutanja i potpisivanja deklaracije o zajedničkom bolu. Istina je, Dačić smatra da se rešenje kosovskog problema može postići ćosić – tuđmanovskim humanim preseljenjem, ali Amerikanci ne daju, bojeći se za budućnost Makedonije. Kao i to da svi Srbi, haški optuženici, kad već nisu mogli to da obezbede i ostalima, treba da žive u jednoj državi, Srbiji, čime bi se ostvario zajednički san, potekla bi reka ostvarenih Srba ka Zabeli, da im zahvali za ubijene gradove i ljude, Milanu Lukiću za zapaljene Bošnjake pride, da donese ponude, ispunjena nacionalnim ponosom.

Ne zaboravljajući ko je to isposlovao kod genseka Ujedinjenih nacija, što može biti značajni izborni potencijal. A usaglasilo bi pravno sa faktičkim stanjem, bili bi, nakon izvesnog diskontinuiteta, vraćeni na srbijanski budžet najstrašnij poznati evropski monstrumi kojima je već presuđeno. Ako predsednik Vlade Srbije smatra da to baš tako treba, a ima dvodecenijsko iskustvo, zna ljude, ostaje da to uzmemo krajnje ozbiljno. Naravno, ne i očigledne laži koje imaju patološku dimenziju.

Evo kako je Dačić objasnio Nemcima, u intervjuu za Frankfurter algemajne cajtung, zahteve srbijanskog političkog vrha, zamrzavajući stvarnost u 1974, na kosovskoj autonomiji koja je ugušena u krvi. Na pitanje da li je Beograd spreman da Albancima na jugu Srbije dodeli ista prava  koja zahteva za Srbe na Kosovu, Dačić je rekao da se to ne može upoređivati: ”Albanci na Kosovu uživaju od Ustava iz 1974. godine autonomiju unutar Srbije. Na jugu Srbije postoje samo tri opštine sa većinskim albanskim stanovništvom i za njih važe zakoni i prava manjina, koji su verovatno najliberalniji u celoj Evropi”.

Sve je laž, osim smrti

Računajući da Nemci možda i nisu dovoljno informisani, Dačić bezočno laže o kosovskoj autonomiji, čije je anuliranje u vreme munjevitog uspona Slobodana Miloševića preraslo u ogoljeni teror države prema Albancima. A 1989. Ustav je i formalno poništen amandmanima, pod parolom “Oj, Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela!”. Čekajte, ovde nešto nije u redu, čemu osamdesetih paralelna država kosovskih Albanaca na Kosovu, zašto je Srbija tražila od njih da potpisuju izjavu lojalnostu, zašto je otpuštala stotine hiljada ljudi. Otkud, sa tolikim pravima, mrtvi studenti na ulicama kosovskih gradova 28. marta 1989 (“Datum za istoriju”, B. Jović) koji su branili autonomiju, zašto je, konačno, prognala njih 700.000 tokom intervencije NATO.

“Milošević je rekao: ‘Svi Srbi u jednoj državi, Kosovo rešavamo sami!’, Ustav je donet na tenkovskim gusenicama, po Prištini su ljudi ubijani, krv se prolila. Tada je Kosovo izgubljeno, tada je počeo rat. Milošević je Kosovo iskoristio kako bi isprovocirao prekodrinske Srbe i tamo započeo ratne operacije. Ali, krug se zatvorio, vratio se na Kosovo s rezultatom takvim kakav jeste. (…) Pre šest stotina godina, Srbija je na Kosovu izgubila bitku i carstvo. Posle šest stotina i deset godina, izgubili smo i samo Kosovo. Politika koja se deset godina vodila morala je do toga dovesti. Kao i sa svim drugim jugoslovenskim raspletima, to se dogodilo na najtragičniji i najkrvaviji način i taj veliki poraz ni Miloševićev orvelovski govor neće moći da pretvori u pobedu. Danas se Srbija poziva na suverenitet, a znate i sami da nikada nije poštovala suverenitet i integritet nijedne jugoslovenske republike. Tako se i ratovalo“ (Ivan Stambolić, Dani, jun 1999).

Evo nečeg i o razmeni stanovništva, dobrovoljnom etničkom čišćenju: “Moguća su planska preseljenja i razmena stanovništva što je najteže, najbolnije, ali je i to bolje od života u mržnji i međusobnom ubijanju”.

U pravu ste, nije to rekao Dačić, tako je iscrtavanje etničko – teritorijalne mape video najuporniji i najslušaniji nastavljač ove davne discipline u Srba Dobrica Ćosić (Politika 26. jula 1991.).

Dačić nije daleko odmakao od teritorijalnog okvira, on ne može da misli drugačije i to, naprosto, treba imati u vidu; može da ošamari crkvu, konstatuje da je Kosovo izgubljeno, ali on, suštinski, može da bude tek geometar na pogrešnom radnom mestu koji, nadajmo se, beskrupulozno laže. Bilo bi strašnije da tako uistinu misli.

Nauk očuha nacije

Tako će, na pitanje da li Beograd i Priština mogu da se slože oko drugačije karte zapaljive regije, konstatovati da Amerikanci kvare potencijalnu mogućnost dobrosusedskog sporazuma o razmeni severnog Kosova za opštine na jugu Srbije sa većinski albanskim stanovništvom. Jer bi se, uveren je, Albanci i Srbi ”s lakoćom sporazumeli o razmeni oblasti, ali to ne bi bilo prihvatljivo za Vašington, koji zastupa stanovište da bi to moglo dovesti do rata u Makedoniji”. On, pak, ne vidi takvu opasnost.

Eto, da ne ispadne da se Ćosićeve reči, kako se onomad vajkao akademik, ne tretiraju s dužnom pažnjom (“Moje reči o Kosovu, nisu se uvek čule tamo gde je trebalo. Zato ne želim u ovom trenutku da dajem nikakve nove poruke, niti procene”, Večernje novosti, 5. april 2013.). Kad su već Crkva i Akademija presudile.

Krajem marta Haški tribunal odbio je genijalnu ideju predsednika Srbije Tomislava Nikolića da svi Srbi izdržavaju kazne u Srbiji, budući da su, navodno, u zatvorima širom Evrope gde su rasuti kao biseri doživljavaju torturu. Cenjkao se Nikolić, poslovično pilićarski, (Oliver Antić: “Da je ovo rešenje prihvaćeno, mi bismo odustali od učešća u debati u GS, ili na tu raspravu ne bi išao državnik tako visokog ranga kao što je predsednik”), iako ga niko ništa nie pitao; kao, Srbija će 10. aprila da prećuti sve što ne zna o Tribunalu, na zasedanju Generalne skupštine, samo da monstrumi teraju kera po srbijanskim apartmanima poluotvorenog tipa.

Premijerska konfuzija

Nisu ga uzeli za ozbiljno, te je tabak presavio Dačić, obraćajući se lično, manirom Branka Kostića, generalnom sekretaru. Srbija je spremna da “osigura potpunu bezbednost lokacija na kojima bi se služile zatvorske kazne”, bez testerisanja rešetki, uz monitoring  i “čvrste garancije da osuđenima neće biti odobreno moguće prevremeno oslobađanje, bez relevantne odluke Tribunala”, kako je saopštio Dačićev kabinet.

Evo, dolaze kosovski i ostali kadrovi, meštar od hladnjača Vlastimir Rođa Đorđević, pomoćnik ministra policije Srbije, osuđen na 27 godina zatvora zbog zločina na Kosovu, Sreten Lukić (22 godine robije, Kosovo), Vladimir Lazarević (15 godina, Kosovo, “Ko ubije Šiptara, mora da ga zakopa!”), možda će i da potvrde robiju Nebojši Pavkovići i Nikoli Šainoviću (po 22 godine), prvostepeno, za početak, presude Vojislavu Šešelju, Ratku Mladiću, Radovanu Karadžiću – njemu će Srbija u međuvremenu da pokloni državljanstvo – Goranu Hadžiću, Jovici Stanišiću, Franku Simatoviću; kakvo društvo, evo i Stojana Župljanina, Miće Stanišića i Zdravka Tolimira. Po drugi put među Srbima biće parsonifikacija monstruoznosti u jugoslovenskim ratovima Milan Lukić, osuđen na doživotnu robiju za spaljivanje najmanje 119 muslimanskih civila, većinom žena, dece i staraca, u dve kuće u Višegradu u junu 1992, kao i za ubistva još 12 muškaraca na obali Drine, jedne žene u Višegradu i mučenje nesrpskih pritvorenika u logoru Uzamnica (haški sudija Patrik Robinson: “Ti strašni zločini, izdvajaju se po bezobzirnosti, okrutnosti, brutalnosti i umišljaju u dugoj istoriji nehumanog postupanja čoveka prema čoveku”). Lukić je osuđen i u Beogradu, takođe na maksimalnu kaznu (20 godina zatvora), zbog ubistva 16 muslimanskih civila iz Sjeverina, od ukupno 17, koliko ih je u Mioču otela njegova državna formacija “Osvetnici”. Tu je i njegov brat i pomagač Sredoje, osuđen na 27 godina zatvora.

Da se ne lažemo, Dačić je, kao i Nikolić, zatražio da mu potencijalni svedoci budu na oku i ćute o državnim zločinima, da tvrde kao i srbijansko Tužilaštvo za ratne zločine da je državni projekat, zapravo, bio incident za koji su krivi neki marginalci i protuve. Teško.

Ivica Dačić je u teškoj, opasnoj konfuziji; neće trgovati teritorijom i neće dobiti haške zločince. Neće priznati da je bio deo zločinačke mašinerije čije tragove bezuspešno zameće, ubeđujući sebe i druge da je “platio cenu”, odnosno “izvukao pouke”. Izvesno je, međutim, i to da i sada, kao i pre dvadeset godina, zastupa mišljenje većine poslovno sposobnih stanovnika Srbije.

e-Novine

tačno.net
Autor 10.4.2013. u 16:18

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija