BOJIM SE DANAJACA MAKAR NOSILI I DAROVE
Timeo Danaos et dona ferentes

dr. S. Husnija Bitić
Autor 3.3.2019. u 13:20

BOJIM SE DANAJACA MAKAR NOSILI I DAROVE<br>Timeo Danaos et dona ferentes

Foto: Fonet

Kada je 09. juna 1999. godine u Kumanovu potpisan sporazum, smatralo se da je kosovsko pitanje rešeno.

Predsednik bivše SFRJ, Slobodan Milošević sutradan se pojavio na TV-u, obratio se građanima Savezne Republike Jugoslavije: “Dragi sugrađani, čestitam vam mir! Sedamdeset i osam dana zlikovci NATO alijanse bombardovali su našu zemlju, a mi smo govorili samo jednu rečenicu “ne damo Kosovo“. Kosovo smo odbranili i sada srećan vam mir“.

Rezolucija Saveta bezbednosti organizacije Ujedinjenih Nacija 1244 (engl. United Nations Security Council Resolution 1244), usvojena je 10. juna 1999. godine nakon opoziva rezolucija 1160 (1998.), 1199 (1998.), 1203 (1998.) i 1239 (1999.), a kojom je odobreno međunarodno vojno i civilno prisustvo u Saveznoj Republici Jugoslaviji i uspostavljanje Privremene administrativne misije OUN na Kosovu (UNMIK). Usledila je nakon saglasnosti predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića na uslove koje su predložili finski predsednik Marti Ahtisari i ruski premijer Viktor Černomirdin 8. juna, koji su uključivali povlačenje Vojske Jugoslavije sa Kosova i Metohije (aneks 2 rezolucije).

Rezolucija je usvojena sa 14 glasova za i ni jednim protiv. Kina je ostala uzdržana zbog kritikovanja NATO agresije, naročito zbog bombardovanja njene ambasade. Njeni predstavnici su izjavili da je sukob trebalo da riješi Vlada SR Jugoslavije i njeni građani i da se suprostavljaju stranoj intervenciji. Međutim, kako je SRJ prihvatila mirovni predlog, Kina nije stavila veto na rezoluciju.

Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu ili Kumanovski sporazum potpisan je 9. juna 1999. godine na vojnom aerodromu kod Kumanova i označio je kraj NATO bombardovanja SR Jugoslavije. Sporazumom su prekinuti vazdušni udari NATO na SRJ a dan kasnije usvojena je rezolucija 1244 u Savetu bezbednosti.

Sporazum su potpisali general Vojske Jugoslavije Svetozar Marjanović, policijski general Obrad Stevanović i britanski general Majkl Džekson.

Potpsivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu stvoreni su uslovi za povlačenje VJ i MUP Srbije sa Kosova i Metohije, a u isto vreme počeo je ulazak snaga KFOR-a i svojevrsna trka između ruskih trupa koje su bile stacionirane u Bosni i Hercegovini i trupa NATO-a stacioniranih u Albaniji i Makedoniji.

Kolona ruskih vozila iz sastava SFOR-a krenula je sporo bez obaveštavanja komande SFOR-a i tadašnjeg komandanta generala Kevina Bernsa do granice sa SRJ a onda su put nastavili usiljenim maršem do aerodroma Slatina kod Prištine. Ukupan put je iznosio 620 km. Na teritoriju SRJ je iz Bosne i Hercegovine preko Pavlovića ćuprije u Badovincima ušla ruska jedinica sa pet džipova, jednim vozilom za veze, 16 oklopnih transportera i 23 kamiona u 10:30 11. juna. Kolona je prošla kroz Beograd u 13:30 (gde su građani obasuli svećem, prm, HB), i preko naplatne rampe kod Bubanj potoka nastavila prema Nišu i kasnije ka Kosovu i Metohiji. Na Kosovo i Metohiju prvi je stigao ruski konvoj sa oko 180-200 vojnika sa obeležjima KFOR-a iz sastava mirovnih snaga UN, koji je u centar Prištine ušao 12. juna, u 1.30, gde su ga sačekali Srbi iz Prištine a potom je nastavio prema Kosovu Polju i prištinskom aerodromu Slatina.

General Vesli Klark je naredio britanskom Generalu Džeksonu, komandantu KFOR-a, da presretne Ruse i onemogući njihovo zauzimanje aerodroma, što je dovelo do zatezanja situacije i incidenta na aerodromu Slatina.

Istog jutra, nešto posle pet časova, sa teritorije Makedonije na Kosovo i Metohiju su prvi ušli britanski vojnici. Granicu su kod mesta Blace, sa šest transportnih helikoptera, prešli britanski padobranci i pripadnici specijalne jedinice Gurke, a neposredno zatim na teritoriju južne srpske pokrajine ušle su kolone britanskih i francuskih vojnih vozila.

Prvi kontingent od oko 800 nemačkih vojnika u sastavu KFOR-a ušao je oko podneva istog dana sa makedonske teritorije kod Blaca, zajedno sa britanskim trupama, dok su pripadnici italijanskih snaga ušli u noći između 14. i 15. juna u Peć, a nemački kontigent KFOR-a u Orahovac.

VJ je napustila Prištinu 16. juna, u konvoju od pedesetak teretnih i putničkih vozila, a njihov odlazak nadgledali su predstavnici mirovnih snaga UN, čija su oklopna vozila bila na čelu i začelju kolone. *Enciklopedija Vikipedia

NATO SNAGE NA KOSOVU

Prema podacima iz štampe objavljenih tih dana, na Kosovo je ušlo 45.000 vojnika.

Napominjemo i to da, Rezolucijom SB UN predviđeno je samo vojno, policijsko i administrativno povlačenje ali teritorijalno Kosovo i dalje ostaje u sastavu SRJ. Predsednik Milošević kada je čestitao mir građanima SRJ, tvrdio da je Kosovo odbranjeno, mada ogromnoj većini je bilo jasno da je Kosovo izgubljeno za sva vremena.

UMNIK-ova administracija vrši registraciju građana, izdaju se nova lična dokumenta: lične karte, vozačke dozvole i putne isprave sa oznakuom UMNIK. Biraju se privremeni administratuvni organi vlasti na svim nivoima. Za predsednika opština postavljaju se strani državljani. Npr. za opštinu Suva Reka, postavljen je državljanin Italije, rođeni Eritrejac, kao da nema nijednog pismenog čoveka na toj teritoriji, koji može da obavlja tu dužnost.

Nakon kratkog vremena počinju razgovori prvom u glavnom gradu Austrije. Savet Bezbednosti je uključio u tim i Marttija Ahtisaarija (Marti Atisari), da pomogne pregovaračkim stranama za postizanje sporazuma. Kosovska delegacija nije htela da pregovara o ničem drugom osim o nezvisnosti dok je srpska strana bila spremna da razgovara o svim drugim mogućim modalitetima osim nezavisnosti.

Kako posle niza meseci nije postignut nikakav sporazum, predstavnik Ujedinjenih Nacija, bivši finski predsednik Ahtisari je u Beču izjavio da je 17 rundi, u toku 13 meseci pregovora, bilo dovoljno, pa je sam pripremio jedan dokument, kojim se predviđa nadgledanje nezavisnosti od strane SB, za nekoliko narednih godina. Kosovari su je oberučke prihvatili, Srbi su u celosti dokument odbacili. Kako vreme prolazi a pregovori ili po srpskoj terminologiji razgovori nisu se odmakli od početnih pozicija. Martti Ahtisaari je svoj plan predložio Savetu Bezbednosti da se usvaja i samim time Rezoluciju 1244 od 09. juna 1999.g. Savet Bezbednosti je ostavljen bez pravne moći, po principu kasniji zakoni dokidaju pređašnje oprečne zakon (Leges posteriores priores contrarias abrogant). SB je dva puta ovaj dokument uvrstio u dnevni red zasedanja, oba puta je pokazano sa izvesnim amandmanima da se čine neke “kozmetičke promene“, ali zbog neslaganja predstavanika Narodne Republike Kine i izričite pretnje Rusije da će staviti veto, u zadnjem času dokumenat je isključen.

Raspad SRJ, ovog puta bez rata kao prilikom rasada SFRJ

Drugi Referendum o nezavisnosti Crne Gore održan je 21. maja 2006. godine i na njemu se 55,5 % izašlih opredelilo za proglašenje nezavisnosti Crne Gore, tako da je i ona postala nezavisna država. Referendumsko pitanje je glasilo: „Želite li da Republika Crna Gora bude nezavisna država sa punim međunarodno-pravnim subjektivitetom?“. Ponuđeni odgovori su bili DA (propagirao „Blok za nezavisnu Crnu Goru“ sa liderom Milom Đukanovićem) i NE (propagirao „Blok za očuvanje Državne zajednice Srbije i Crne Gore“ sa liderom Predragom Bulatovićem). Referendum je bio sporan, jer nije bilo dozvoljeno državljanima Crne Gore, koji su imali prebivalište u Srbiji da glasaju. S druge strane dopušteno je državljanima Crne Gore, koji su imali prebivalište u bilo kojoj drugoj državi.

Da bi referendum bio legitiman, bila je potrebna izlaznost od preko 50% upisanih birača, a da bi bila doneta odluka o nezavisnosti, za nju se moralo opredeliti preko 55% izašlih. Izlaznost je bila daleko iznad 50%. U medijima (i političkom krugu Bloka za nezavisnost) se spekulisalo sa takozvanom sivom zonom, odnosno da je za nezavisnost glasalo više od 50% glasača, a manje od 55%, mada je Evropska unija jasno stavila do znanja da ne postoji nikakva siva zona, odnosno Crna Gora će postati nezavisna država, samo onda ako ta opcija bude izglasana od strane 55% i više birača.

Prema zvaničnim rezultatima Referendumske komisije, Crna Gora je postala nezavisna i suverena država. Prema prethodnom dogovoru Srbija kao pravni naslednik državne zajednice Srbija i Crna Gora nasleđuje članstvo u međunarodnim organizacijama, dok će Crna Gora njima pristupiti kao potpuno nova država.

Pripremu i sprovođenje ovog referenduma pratile su brojne kontroverze koje su se odnosile na prava i položaj srpskog naroda u Crnoj Gori.

Ovo je bio drugi referendum o nezavisnosti Crne Gore, dok je prvi referendum o nezavisnosti Crne Gore 1992. imao suprotan rezultat sa 95,96% glasača za zajedničku državu.

Prilikom deobe Srbije i Crne Gore dolazi do potpisivanja ugovora da, ubuduće sva prava i obaveze koje proizilaze po pitanju Kosova, pripadaju Srbiji.

SAP Kosovo postaje Repubika Kosovo

Deklaracija o nezavisnosti Kosova je dokument koji je usvojen 17. februara 2008. u najvišem zakonodavnom telu Kosova, Skupštini Kosova.  Na zasjedanju Skupštine, za deklaraciju je glasalo 109 od ukupno 120 članova Skupštine na osnovu čega je Skupština jednoglasno proglasila nezavisnost Kosova  jer je 11 predstavnika srpske manjine u Skupštini bojkotiralo proces glasanja. Ovo je bila druga po redu kosovska deklaracija o nezavisnosti jer je prva usvojena 7. septembra 1990 (Deklaracija o nezavisnosti je usvojena 2. jula na platou ispred skupštinske zgrade, jer je prethodno stavljen katanac na vrata, dok je 7. septembra usvojen Ustav na zasedanju u Kačaniku, krišom od srpskih vlasti, prim. H.B.)  na početku procesa raspada Jugoslavije. Srbija je osporila legitimnost deklaracije te tražila međunarodno potvrđivanje i podršku za svoj stav o nelegalnosti Deklaracije zbog čega je i oktobra 2008. zatražila savjetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde. Sud je utvrdio da deklaracija o nezavisnosti Kosova ne krši međunarodno pravo.

Kao rezultat odluke Međunarodnog suda pravde, Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je zajedničko rješenje kojim je pozvala na Zajednički dijalog Kosova i Srbije  “podsticanje saradnje”, kako bi se postigao napredak na putu ka Evropskoj uniji i poboljšao standard življena oba naroda. Dijalog je rezultirao sporazumom između Kosova i Srbije. Ovim sporazumom potpisanim u Briselu, sedište EU, ukidaju se sve institucije Republike Srbije na Kosovu. Ukidanjem institucija Srbije na Kosovu, i de facto prestaje suverenitet Srbije nad ovom teritorijom. *Enciklopedija Vikipedia

Međutim, u Bruxellesu su potpisani i mnogi drugi sporazumi, koji su uglavnom postali mrtvo slovo na papiru. Srbija okrivljuje Kosovo a Kosovo Srbiju. Jedan od najznačajnijih sporazuma postignut u sedištu EU je sporazum o osnivanju Zajednice srpskih opština na Kosovu. Opozicija na Kosovu je osporila taj dokument. Tražila je mišljenje Ustavnog suda, koji je na nekoliko tačaka osporio taj dokument. Sada kosovska strana tvrdi da ZSO ne može da ima izvršnu nadležnost, dok Srbija upravo na tom insistira, traži da se postupi po slovu potpisanog sporazuma.

Nakon punih 20 godina od NATO intervencije, Kosovo 17. februara 2008.g. proglašava nezavisnost. Nezavisnu Republiku Kosovo je priznalo 116 država članica Ujedinjenih Nacija ali zbog protivljenja Srbije ona nije mogla da se učlani u OUN, UNESCO ili INTERPOL. Neke države u međuvremenu su opozvale svoje odluke o priznavanju nezavisnosti. Srbija tvrdi da je broj država koje su priznale nezavisnot sada je pao ispod 100, Kosovari tvrde da je to laž. Ali i predstavnici međunarodnih organizacija i pojedini ambsadori u Prištini izjavljuju da je došlo do povlačenja priznanja od strane nekih država. Pošto u Savetu Bezbednosti zbog pretnje Rusije da će staviti veto ne može se doneti odluka o prijemu Kosova u OUN. Kosovski političari nastoje po svaku cenu dostignuti cifru od 128 država koje priznaju kosovsku nezavisnost, pa da se predloži Generalnoj Skupštini da dvotrećinskom većinom Kosovo postane članica svih međunarodnih organizacija, što je za sada nemoguće.

Godina u kojoj se mnogo očekuje

U svim dosadašnjim pregovorima – razgovorima sa kosovske strane učestvovao je gospodin Hashim Thaqi. Jednom kao predsednik vlade, pa kao ministar spoljnih poslova a sada u svojstvu predsednika Kosova. On je i potpisnik soprazuma o zasnivanju srpske Zajednice Srpskih opština (SZO). Thaqi je od sredine prošle godine počeo da plasira tezu o sveobuhvatnom obavezujućem sporazumu sa Srbijom, kojim će se doći do obostranog priznanaja između Kosova i Srbije, teritoriji Kosova biće priključene tri opštine sa većinom albanskog stanovništva, Preševo, Bujanovac i Medveđa na Jugu Srbije (prema zadnjem popisu stanovništva, Preševo čine 95% albanskog stanovištva, Bujanovac oko 50% dok Medveđu nešto ispod 20%). Predsednik Thaqi tvrdi da Kosovo neće izgubiti ni pedalj svoje teritorije.

U jednoj TV emisiji na pitanje novinara, da li je tako nešto moguće, dobiti nešto a ne dati ništa? Šta srpska strana misli o tome, on je više puta ponavljao, Kosovo sa Preševom, Bujanovcem i Medveđom, Kosovo neće davati ni pedalj svoje terorije, zašto se vi brinete za Srbiju, neka oni misle o tome. Opozicija je dočekala ovaj predlog “na nož“, čak i predsednik vlade Ramush Haradinaj žestoko i javno se protivio ovakvom predlogu. On je izjavio, “Niko ne može da menja granice Kosova, granice su utvrđene Deklaracijom o nezavisnosti, ali ako nam Srbija daje te tri opštine, mi ćemo ih rado prihvatiti”. U početku plasiranje ovakve čudnovate Thaqijeve ideje stizale su oštre reakcije međunarodne zajednice. Da je to opasna igra, to može da bude domino igra, nikako ne treba pomerati postojeće granice itd. Međutim iz SAD-a je stiglo ovih dana predsednikovo pismo na adresu Thaqija i Aleksandra Vučića, u kojem ih poziva da sporazum potpišu u Beloj kući u Vašingtonu. Francuska je u međuvremenu promenila stav, svaki postignuti dogovor između Srbije i Kosova, Paris će prihvatiti. Najveći protivnik do sada bila je Nemačka, ali pre dva dana jedan njihov ministar takođe je izjavio: “Ako Srbija i Kosovo postignu mirnim putem sporazum, međunarodna zjednica treba to da prihvati”.

Iz prošlosti znamo iako su tvrdili da nema promena granica silom, pa su oberučke prihvatili odvajanje zapadnog Irijana iz Indonezije, Južni Sudan su priznali izlaskom iz dotašnjeg Sudana. Po ustavu SAD-a, ne može se podržavati atentat predsednika bilo koje države, pa su Amerikanci srušili režim Predsednika Sadama Huseina i poslali njega na vešala. Iako se izjašnjavaju za ne mešanje u poslove drugih država direktno uplitanje SAD-a i Francuske ne samo što su ubili Moamera el Gaddafija, već su i uništili Libiju kao državu. Još nam je u sećanjeu kada je počeo raspad Jugoslavije, iz EU su stizala upozorenja, da u Evropi nema mesta za još 6 država, ima mesta samo za jednu Jugoslaviju, ali vrlo brzo posle proglašenja nezavisnosti Hrvatske i Slovenije, oberučke su prihvaćene, pa čak su postale i članice EU.

Sve ovo mi liči na špicu jedne davne  humorističke TV emisije, koja počinje: Ću ćeš će, obećamo sve a radimo kao pre! Zbog neodlučnog stava i prevrtljivosti, onih koji jedno govore a drugo rade, u Starom Rimu je nastala poslovica: Timeo Danaost et dona ferentes – Bojim se Danajaca (Grka), makar nosili i darove.

Pre nego što je Hashim Thaqi plasirao parolu u javnost: korekcija granica, Preševo, Bujanovac i Medveđa u Kosovu, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, više puta na više mesta, raznim povodima je izjavljivao: rešićemo stogodišnji spor sa Albancima, biće jedan težak kompromis, ne može jedna strana sve da dobije a druga samo da gubi, sporazum sa Albancima biće gori od pakla, počinjemo unutrašnji dogovor po pitanju Kosova i Metohije, nema pomena o zameni teritorija, nema granice po etničkim principima itd.

Srpska Pravoslavna Crkva koja ima veliki uticaj na srpski narod i na politiku, žestoko se suprotstavlja bilo kakvom dogovoru oko Kosova. Više puta patrijarh Irinej je izjavljivao, ono što se silom oduzima, može i da se povrati, ako nešto mirom se predaje to je izgubljeno za večnost.

Iako rešenja još nema na vidiku, možemo reći ipak  da se “nešto kuha“,  ukus još ne znamo ali takva čorba može mnogima usne da peče.

Pre neki dan list POLITIKA je prenela tekst preuzet od BOTA SOT (Svet danas) list na albanskom jeziku koji se ne smatra ozbiljnom novinom, navodno da je već postignut sporazum između Hashim Thaqija i Aeksandra vučića, kojeg prenosimo u originalu:

*     *        *

Америка, Русија и Француска припремиле споразум о односима Београда и Приштине?                                                                                                                                                                     субота, 23.02.2019. у 16:39

Приштина (Фото А. Васиљевић)

ПРИШТИНА – После немачког листа „Франкфуртер рундшау”, који је објавио наводни план о подели Косова који су усагласили Европска унија и САД, данас се у приштинској штампи појавио сличан текст, уз тврдњу да иза таквог плана стоје САД, Француска и Русија.

„Бота сот” пише да су Вашингтон, Париз и Москва припремили споразум о „карактеру пријатељства и добросуседских односа” између Београда и Приштине, који би наводно требало да се потпише у периоду од 28. јуна до 13. јула ове године.

Како тврди тај приштински лист, позивајући се на агенцију „Presheva jone”, споразум има 22 тачке, и предвиђа признање и улазак Косова у Уједињене нације, затим измену граница, као и посебан статус за српске светиње на Косову, а Србији се обећава улазак у Европску унију 2021. или 2022. године.

Према „Боти сот”, у првој тачки тог текста пише да би, на крају усвајања споразума, две стране потписале „трактат о пријатељству и добросуседству”, а у тачки 2 да „обе нове државе са новим границама узајамно се признају и истовремено постају чланице Уједињених нација”.

Лист пише да би, према наводном споразуму, „западна граница између две државе” ишла целом уздужном линијом језера Газиводе. Са косовске стране на линији: Витковиђе – Брњак – Резале – Ковач – Зубин Поток, а на српској страни део изнад Зубиног Потока до садашње границе.

Тачка четири, како пише, предвиђа да Србији припадне територија на линији Зубин Поток – Зупче – Звечан – Жероница – Бањска – Вуче – Лепосавић – Земаница.

За Косовску Митровицу се тврди да се „уједињује” и добија статус „слободног града” на период од 35 година, а не више од 99 година и да обухвата област са границама: Земаница – Дрен – Церај – Маџере – Стари Трг – Бајгора – Велики Кчић – Коштово – Зупче. Градом ће, пише у тексту, управљати Председништво у коме би требало да буду један Србин и један Албанац, а једног ће одредити Савет безбедности УН, са мандатом од пет година. Град би, такође, имао своју скупштину са 50 одборника (пола-пола), и пет странаца које именује страни администратор. Град ће имати свој буџет, полицију, личне карте и пасоше, док ће НАТО бити задужен за безбедност. Евро ће бити валута која ће се користити.

Према „Боти сот”, тачка 8 предвиђа да и Бујановац добије статус „специјалног дистрикта” за наредних од 35 година, али не више од 99 година са територијалном линијом: Божињевац – Жужељић – Српска кућа – Давидовац – Ристовац – Карадник – Раковац – Велики Трновац – Кончуљ – Лучане – Несалце – Боровац – Сомољице. Град би имао председништво од три члана, скупштину од 30 (пола-пола) и три странца. Полиција ће бити мултиетничка, а буџет пропорционално финансиран од стране Србије, Косова и ЕУ. Дозвољене валуте биће евро и динар. Личне карте и пасоши имаће симболе ЕУ, али грађани могу имати и пасоше Србије или Косова. Град такође добија статус „слободне царинске зоне”.

С друге стране, Прешево би, како се тврди, потпуно ушло у састав Косова, са следећом границом: Славујевац – Љаник – Свињиште – Себрат – Куштице – Кленике – Трејаке – Богдановац – Сомољица – Летовица.

Војна база „Југ” у Цепотину требало би, стоји у тексту, да постане америчка база, али мешовита, која ће имати око 1.700 војника, од којих су 50 одсто Срби и 50 одсто Албанци, са цивилним надзором и саветодавним статусом.

За Коридор 10, опет према „Боти сот”, предвиђа се да га 15 година обезбеђује НАТО и да се њим слободно крећу све стране.

Тачка 10 предвиђа да Србија средствима ЕУ гради нови коридор на линији Давидовац – Ристовац – Кршевица – Клиновац – Св. Петка – Кленике – Старац и прелази у Пелинце (Северна Македонија).

Медвеђа као град остаје у Србији са неким селима. Косову би требало да припадну Врапче, Свирце, Сијарина, Стара Бања, Маровац, Тупале, Капити, а преговара се још о Сијаринској Бањи и Реткоцеру.

Према „Боти сот”, споразум предвиђа да стране потписнице немају претензије на ратну одштету.

У тачки 13, наводи се да би Трепча требало да добије специјални статус, стварајући заједнички конзорцијум америчко-француско-руско-кинеског капитала, у употреби 99 година. Од прихода би 15 одсто ишло Митровици, 35 одсто Србији и 50 одсто за буџет Косова, јавља Танјуг.

У тескту пише да хидроцентрала Газиводе постаје заједничка српско-албанска имовина са управом по међународним конвенцијама. Инвестиције и техничко управљање дају се енглеској и немачкој компанији на 99 година.

Тачка 15 предвиђа да електрична енергија добијена одатле буде подељена у односу 75 одсто за Косово и 25 одсто за Србију, због ДАБ и интерконекција, под америчком, аустријском и немачком управом. Остали модалитети још увек нису решени.

Према тексту који објављује „Бота сот”, Пећка Патријаршија и манастир Високи Дечани добијају статус „екстериторије”. Богородичина црква у Призрену и манастир Грачаница добијају екстратериторијални статус на територији Косова. Остале цркве и манастири остају без статуса.

Удружења српских општина на Косову формира се без извршних овлашћења, већ само као национални савет за решавање проблема са владом.

Тачка 17 предвиђа да сви гранични прелази између Србије и Косова буду интегрисани, са једним пролазом.

У наредне три тачке наводи се да ће Србија добити статус чланице ЕУ у периоду 2021-2022. године, а Косово до 2030, затим да је за Србију предвођена врста „Маршаловог плана” са инвестицијама од 3,5 милијарди евра за модернизацију инфраструктуре и стратешке инвестиције, а за Косово од 1,2 милијарде евра, као и да се се од обе државе очекује да у року од 10 година из уџбеника уклоне „расистичку и увредљиву терминологију”.

Тачка 21 обећава да ће пензије и осигурања бити међусобно признати и да ће грађани уживати прописана права из ових области у обе државе.

Овај споразум гарантују Савет безбедности УН, ЕУ и НАТО, пише у последњој тачки, пише у тексту.

„Бота сот” тврди да се преговара о још три питања.

Једно је да Србија жели да призна Косово под именом Косово и Метохија за своје локалне потребе, а УН ће га признати као Косово, мада тражи да се упишу оба назива.

Друго питање о коме се преговара је одредба да „ниједна држава нема право да се придружи другој држави или другој територији у наредних 99 година”, а треће је да се стране обавежу да јединствено гласају у УН о одређеним питањима (за техничка питања која су још отворена).

„Све тачке споразума морају да се окончају до 15. маја 2019. године. Коначни споразум потписаће се у периоду од 28. јуна до 13. јула 2019. године. До краја октобра 2019. године, парламенти обе државе ратификују и мењају своје уставе. Потпуна примена овог споразума почиње 1. новембра 2019. године”, пише „Бота сот”.

dr. S. Husnija Bitić
Autor 3.3.2019. u 13:20

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija