Povezani članci

• ZIMSKI DEČIJI BAL
• ODGOVORNOST? KOD NAS TAKVIH DEVIJACIJA NEMA
• Civilizacijski iskorak
• Srbija više ne izručuje ‘guleniste’ i političke optuženike Turskoj
• Pokvarena ploča zvana Milorad Dodik
• Promocija magazina nezavisne kulture – MANEK

Foto: fcsymphony

Nova priča iz Dečjeg kutka i pozivamo roditelje, da svojoj djeci, koja još uvijek nisu naučila čitati, pročitaju priče, a ona druga djeca, koja idu u školu i čitaju, da to učine sama.

Pozivamo djecu Bosne i Hercegovine i iz ostalih krajeva bivše Jugoslavije, da nam šalju svoje pismene radove, tekstove ili crteže, ako žele, mogli bi ih objavljivati na portalu Tacno.net. Tekstovi bi bili za djecu, da govore o ljubavi, ljepotama, osjećanjima, suživotu…Radujemo se malim dječjim piscima i tekstovima ili crtežima.

Donosimo drugu priču iz knjige za djecu “TAJNI ŽIVOT HRANISLAVA DOBRIĆA”, Čedomira Petrovića u kojoj ima trideset priča Hranislava Dobrića, čuvara zoološkog vrta.

‘On uveče, kad odu svi posetioci, pootvara sve kaveze i pusti sve stanovnike zoo vrta, da izađu, protegnu malo noge, porazgovaraju sa susedima… On im mnogo pomaže u svim njihovim problemima i razgovara s njima, jer je tu mnogo godina i naučio je jezike svih životinja i ptica.’

KAKO SMO LETELI

Sa jednim orlom ovde, vezuje me neraskidivo prijateljstvo. Možda najveće od svih u zoološkom vrtu? Ali, počeću iz početka. Jedne godine, sredinom maja, mama orao snese jaje. Tata orao je bio presrećan. Išao je okolo. Častio. Bio ponosan na sina koji će nastaviti vrstu neustrašivosti ptice, koja se penje do najviših visina, visoko gore, čak do oblaka. Znao je da ću ga ja puštati iz kaveza kad odraste, da leti koliko hoće. Orlić je imao divno sivo-belo perje. Bio je mali kao pile. Stavim ga u gornji džep od kaputa i idem sa njim po vrtu. Pokazujem mu ostale ptice i životinje. Upoznajem ga sa njima. Toliko smo se zbližili, da me je zavoleo više od mame i tate.

Prolazilo je vreme. Orlić je rastao, ali nije želeo da leti. Otac i majka su mu govorili da je on orao. Car ptica!  I da mora da leti!  On se samo gega i ćuti.

Obraduje se kad ja dođem. Leteli su oko njega i mama i tata. Dolazili rođaci. I soko, i jastreb, i kobac. Peli se na najviše visine, survavali zatim dole. Prevrtali se u vazduhu, šta sve nisu radili… Ništa! On sedi dole i ćuti. Počelo je već da se govorka među stanovnicima zoološkog vrta da sa njim nije nešto u redu. Da je više kokoška, nego orao. Koliko puta sam ja s njim razgovarao. Ništa.

Prošlo je vreme. Postao je veliki orao. Ogroman. Strašan. Sa dučakim krilima. Ali, ne leti. Samo se gega po zemlji.

I jednoga dana kada je video koliko sam ja očajan zbog  njega, prizna mi. Hranislave, ja se strašno bojim visine. Još dok sam bio u gnezdu, nisam smeo da pogledam dole. Odmah mi se zavrti u glavi. Ali, to je nemoguće! Pa ti si orao! Svi tvoji preci su bili neustrašivi letači. Ne znam Hranislave šta je, ali ja ne smem da poletim. Pa evo i ti. Ne letiš, pa ti ništa ne fali. Svi te ovde obožavaju. Drugo sam ja. Ja sam čovek. A čovek nije ptica i ne leti. Doduše pokušavao je u prošlosti, ali se to uvek kobno završavalo po njega.  A ti moraš da letiš! Jednoga dana ćeš se oženiti, dobiti decu, koja će ići po zemlji! Govoriće: Orlovi više ne lete, nego samo gegaju po zemlji kao patke i guske. Koja bi to sramota bila!? Hoću Hranislave da probam, ali i ti da letiš.

Pa kako ja da letim?!

Cele noći presedim na klupi. Razmišljam. Kako da mu pomognem?

I odlučim!  Hranislave napravi krila i probaj bar malo da poletiš. Možda će ga to naterati da se oslobodi straha od letenja? Prionem odmah na posao. Napravim od daščica ram. Ukucam platno od mog krevetskog čaršava i ponesem konopac.

Dođe jutro. Ostale životinje me preklinju, odgovaraju. Nemoj Hranislave. Nastradaćeš! Ja se popnem na vrh stene. Stavim napravljena krila na ruke. Vežem ih kanapom. Ceo zoološki vrt izašao i gleda. Mole me da odustanem. Ne! Kada Hranislav Dobrić jednom nešto odlući, on to i sprovede do kraja.

Stojim visoko gore na steni. Dole provalija od desetak metara. Ako padnem, gotov sam. On stoji na zemlji. Gleda me i trese se od straha. Ja pođem nekoliko koraka unazad, zatrčim se i skočim. Počnem besomučno da mašem rukama. Održao sam se sekundu dve u vazduhu, a onda počeo naglo da padam pravo na šiljak od jedne stene. Prođe mi ceo život u jednom trenu i kada sam bio na metar od šiljka, osetim strahovit udar u leđa. Nešto me zgrabi i podiže u vis. Pogledam. Mladi orao me drži čvrsto svojim kandžama. Leteli smo preko celog zoološkog vrta. Svi su vikali i cikali od sreće. Mahali nam. Često smo posle leteli zajedno.

Ako ste nekada videli jednog orla da leti nad gradom, držeći čvrsto nešto čudno u kandžama  –  znajte da sam to bio ja!

Čedomir Petrović: “TAJNI ŽIVOT HRANISLAVA DOBRIĆA” 

Prva priča: HRANISLAV DOBRIĆ

Druga priča: ČOVEK